Knjige koje prekrajaju rat

Da osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj nikada nije odustao od svog sna o Velikoj Srbiji, možda govori to što je naziv njegove izdavačke kuće – „Velika Srbija“. Granice Srbije možda se nisu proširile dokle je Šešelj želeo, ali se zato njegova izdavačka kuća ove godine proširila na ovogodišnjem prestižnom sajmu knjiga u Beogradu, jer su organizatori premestili dve izdavačke kuće sa svojih štandova, kako bi napravili prostor za „Veliku Srbiju“.

Na sajmu knjiga, koji je okončan u nedelju 28. oktobra, bila je izložena i Šešeljeva najnovija knjiga, koja čitaocima nudi još jedno poricanje da masakr počinjen 1995. godine nad više od 7000 muslimanskih muškaraca i dečaka u enklavi Srebrenica predstavlja genocid, kako je to ustanovljeno tokom brojnih međunarodnih sudskih procesa.

„Dokazao sam da su sve te odluke nezakonite“, rekao je Šešelj, koga su sudije Mehanizma za međunarodne krivične sudove (MMKS) u žalbenom postupku u aprilu osudili za podsticanje progona i nehumanih postupaka.

Ali Vojislav Šešelj, koji je oslobođen 2014. godine, nakon što je proveo 12 godina u pritvoru, nije jedini osuđeni ratni zločinac čija se nova knjiga našla u prodaji. Naime, rat vođen od 1992. do 1995. godine, rat u kome je stradalo 100.000 ljudi, pokrenuo je čitav jedan novi žanr knjiga, knjiga o ratnim zločincima ili knjiga koje su napisali ratni zločinci, a koje su u suprotnosti sa utvrđenim činjenicama o ovom sukobu. Reakcije da se ove knjige zabrane nema, a borci za ljudska prava kažu da njihova promocija predstavlja promovisanje ratnih zločinaca, što je fenomen koji je prisutan širom bivše Jugoslavije.

Teorije zavere koje one promovišu, „služe da samo dodatno zbune javnost, koja nije dovoljno informisana o sukobima devedesetih godina, ali i da je spreče da sazna istinu“, kaže Ivana Žanić iz Fonda za humanitarno pravo Srbije.

OSUĐENI NA SUDU, „OSLOBOĐENI“ U IZDANJIMA: Ratni lider bosanskih Srba Radovan Karadžić i njihov bivši visoki zvaničnik Biljana Plavšić objavili su knjige o ratu, kao i ozloglašeni paravojni lider Milan Lukić, predsednik ratne Skupštine Republike Srpske Momčilo Krajišnik i bivši vojni oficir Vojske Republike Srpske (VRS) Vinko Pandurević. Svi su osuđeni za ratne zločine. Karadžićev predmet je u žalbenom postupku.

Pandurevićeva knjiga objavljena je 2015. godine pod naslovom Život se brani istinom, dok je Fikret Abdić, lider samoproglašene Autonomne pokrajine Zapadna Bosna, koji je zbog ratnih zločina proveo 10 godina u zatvoru u Hrvatskoj, 2016. godine objavio memoare pod nazivom Od idola do ratnog zločina i natrag.

Masakr u Srebrenici, najgore masovno ubistvo na evropskom tlu nakon Drugog svetskog rata, i dalje je najpopularnija tema srpskih revizionista. Srbija, koja je, prema Međunarodnom sudu pravde, prekršila svoju obavezu da spreči masakr u Srebrenici, nikada nije prihvatila presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) ili Međunarodnog suda pravde, koji su utvrdili da petodnevni julski masakr predstavlja genocid.

Ipak, u štampi se njegovi glavni vinovnici – Radovan Karadžić i njegov vojni komandant Ratko Mladić – nekada oslobađaju krivice. Tako je u februaru srpski istoričar Bojan Dimitrijević objavio biografiju Mladića pod nazivom Komandant, u kojoj dovodi u pitanje postojanje bilo kakvih dokaza da je Mladić, koji je prošle godine osuđen na doživotnu kaznu zatvora za genocid i zločine protiv čovečnosti, zapravo naredio masakr u Srebrenici.

Mediji u Srbiji su citirali Dimitrijevića koji je rekao kako mu je Mladić u pismu koje mu je poslao kazao da ga je „možda preterano nahvalio u pojedinim segmentima“ knjige.

Beogradska novinarka Ljiljana Bulatović, poznata kao najglasniji pobornik Mladića, 2009. napisala je knjigu o njemu. „General Mladić je moj brat po duhu i ratni drug“, izjavila je ona 2013. godine. O Mladiću je bilo toplih reči i u knjizi Biljane Plavšić, objavljenoj 2005. godine, dok je odsluživala kaznu od 11 godina zatvora na koju je bila osuđena zbog zločina protiv čovečnosti i prisilnih progona na verskoj, političkoj i rasnoj osnovi. U knjizi je Karadžić okarakterisan kao „kukavica“, a Mladić kao „divan čovek“.

Promociji njene knjige u Banja Luci prisustvovao je i lider bosanskih Srba Milorad Dodik, bivši saveznik Plavšićeve, koji je ovog meseca izabran za srpskog člana tročlanog Predsedništva BiH. Tom prilikom je za „Dojče Vele“ izjavio: „Normalno je da su žrtve bile na svim stranama i naprosto ovo nije pravdanje zločina… ovo je jednostavno viđenje istine na način kako ona to vidi.“

„TRAGIČNO, PONIŽAVAJUĆE, BEZ POŠTOVANJA„: Karadžićeva knjiga Mermerne istine o Bosni objavljena je 2016. godine kada je i osuđen za genocid u Srebrenici, za teroriziranje stanovnika Sarajeva tokom opsade grada, progon Bošnjaka i Hrvata i za uzimanje pripadnika mirovnih snaga UN-a za taoce.

„Sve je dokumentovano sa pravnog, istorijskog, donekle filozofskog gledišta“, rekao je o knjizi njegov advokat Goran Petronijević.

Izdavač je istakao da je knjiga uglavnom zasnovana na Karadžićevim uvodnim i završnim rečima pred MKSJ-om, kojima je za rat okrivio „nepopustljivu muslimansku frakciju koja je insistirala ili na pokoravanju, ili na ratu“. Karadžić je osuđen na 40 godina zatvora.

Murat Tahirović, predsednik bosansko-hercegovačkog Udruženja žrtava i svedoka genocida, rekao je da su takve knjige pokazale prezir njihovih autora prema sudu UN-a, kao i da su se autori prijatno osećali samim izražavanjem tog prezira.

„Vjeruju da mogu postati autori u ovoj zemlji“, kaže on za BIRN, „što je tragično, ponižavajuće i bez poštovanja prema žrtvama i preživjelima.“

Prošle godine, neposredno pre nego što ga je MKSJ osudio na 25 godina zatvora za ratne zločine nad Bošnjacima, bivši lider samoproglašene hrvatske republike u BiH, Hrvatske Republike Herceg-Bosne (HR HB), Jadranko Prlić objavio je knjigu pod naslovom Prilozi za povijest Hrvatske Republike Herceg–Bosne. U knjizi, koja sadrži tri sveske, opravdavaju se postupci nepriznatog pobunjeničkog regiona. Na promociji knjige u BiH i Hrvatskoj, govorili su Željko Raguž, poslanik Hrvatske demokratske zajednice u hrvatskom parlamentu i Ante Nazor, predsednik Hrvatskog memorijalno-dokumentacionog centra Domovinskog rata.

Nikola Puharić iz Inicijative mladih za ljudska prava Hrvatske izjavio je da knjiga pokušava da demonstrira zakonitost otcepljenog regiona i zataška „negativan uticaj njegovih institucija“.

Međutim, MKSJ je utvrdio da su rukovodstva Hrvatske i bosanskih Hrvata imala za cilj ujedinjenje „sprovođenjem udruženog zločinačkog poduhvata, kroz izvršenje masovnih zločina, progona i etničkog čišćenja muslimanskog stanovništva“, istakao je Puharić za BIRN.

Puharić dodaje da je Prlićeva knjiga predstavljena i u Državnom arhivu Hrvatske, a da je na ovom događaju bila prisutna i hrvatska ministrica kulture Nina Obuljen Koržinek.

POHVALA OD PREDSEDNICE NA PAPIRNATOM OMOTU KNJIGE: Jedan od petorice kojima se sudilo zajedno s Prlićem bio je i bivši general Slobodan Praljak, koji je tokom izricanja presude izvršio samoubistvo popivši otrov u sudnici. Već osuđeni Praljak je zbog ovog čina, kog je prenosila televizija, postao mučenik u očima mnogih Hrvata, naročito pristalica konzervativne vladajuće stranke.

General Praljak, knjiga autora Miroslava Međimorca i Josipa Pečarića, objavljena prošle godine, sadrži listu potpisnika koji predlažu Praljka za dobitnika Nobelove nagrade za mir, „dokaze“ da nije učinio ništa loše, kao i fotografije, pesme i eseje koji veličaju njegovu ulogu u ratu. Na predstavljanju ove knjige u Zagrebu pročitana je poruka podrške Praljku, hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović.

Grabar Kitarović je pohvalila Praljkovu ulogu u ratu i izrazila nadu da će on i ostali pet bivših zvaničnika bosanskih Hrvata biti oslobođeni. Deo njenog pisma nalazi se na papirnom omotu i druge dve knjige o Praljku istih autora, General Praljak II i General Praljak III.

Praljak je objavio i svoje delo od 800 stranica, Kako postati udruženi zločinac, početkom prošle godine, kada je uložio žalbu na prvu presudu.

Izdavač je jednu kopiju poslao BIRN-u; u njemu Praljak tvrdi da je Hrvatska odigrala pozitivnu ulogu u ratovima tokom raspada Jugoslavije, nudeći brojne grafikone i tabele koji pokazuju koliko je humanitarne pomoći Hrvatska poslala BiH, kao i koliko je izbeglica i ranjenika ušlo u zemlju.

U ovom delu se ne spominje kako su snage bosanskih Hrvata, poznate kao HVO, blokirale pomoć Bošnjacima, posebno u podeljenom gradu Mostaru. Prema MKSJ-u, snage bosanskih Hrvata držale su istočni Mostar pod opsadom između jula 1993. i aprila 1994. godine, sprečavajući stanovnike Bošnjake da pobegnu.

Puharić kaže da je „sramotno“ da su visoki hrvatski političari i neke državne institucije demonstrirali takvu simpatiju za osuđene ratne zločince.

„Visoki zvaničnici Hrvatske nikada se nisu distancirali od zločinačke politike Herceg-Bosne i HVO-a od 1993. do 1994. godine, čiji su predstavnici bili Prlić i Praljak“, zaključio je on.