Klub slomljenih srca

Onaj stih gospođe Desanke koji kaže da je sreća lepa samo dok se čeka, svima nam se pomalo popeo na glavu, s obzirom na to koliko je rabljen i ponavljan. Manimo se sreće, neka je pesnicima i filozofima. Da vidimo šta je sa vlašću. Je li i ona „lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da“ ili je pak najlepša kad je se čovek dočepa?

Odgovor znaju oni koji su na vlasti ikada bili, a najbolje ga zna premijer Srbije i predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić. On više i ne krije da je odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora raspisao iz puste želje da sebi i svojoj partiji produži ostanak na vlasti. Dobro, za ono što mi zovemo „vlast“, Vučić koristi eufemizam „nastavak reformi“, ali suština ostaje ista. Dakle, vlast je lepa samo kad je se čovek konačno dočepa. Da ne dužimo, jer svi već sve znamo: Vučić reformiše Srbiju, za to mu treba još vremena, nije mu dovoljno do 2018. kad je rok za redovne izbore, treba mu fore do 2020, pa eto nama izbora, kampanje, kombinatorike, istraživanja javnog mnjenja, kristalnih kugli, hobotnice Pola (majstora za predviđanje rezultata za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu 2010) i drugih predskazanja.

Ima još vremena da stignemo do stanja na tabeli. Najaktuelnije pitanje predizbornog života i smrti jeste: ko će koga. U ranijim brojevima „Vremena“ bavili smo se mogućim predizbornim koalicijama u opoziciji. Na redu je vlast, pre svih najveća stranka u Vladi Srbije, SNS, i njeni potencijalni koalicioni partneri. Druga po veličini partija u vlasti, Socijalistička partija Srbije, ovih je dana u centru pažnje. Podsetimo na vremena ne tako davna, kada je SPS od izbora do izbora važio za „najpoželjniju udavaču“ na srpskoj političkoj sceni. Međutim, dođe vreme, sve se preokrene: danas više nema poželjne udavače, već je SNS najpoželjniji đuvegija, onaj kog bi sve devojke htele za muža, ne bi li se dobro udomile. A SNS mudro ćuti, zasad je blizu sebe pustio samo bezazlenog Rasima Ljajića, dok ostale ostavlja da se „krčkaju na tiho“ i čekaju da vide šta će ih snaći.

PROKOP MEĐU PARTNERIMA: Najzanimljiviji odnos unutar vladajuće koalicije trenutno je onaj na relaciji SNS–SPS. Izjavama o tome dokle se stiglo sa radovima na železničkoj stanici Prokop, počasni predsednik SPS-a Milutin Mrkonjić prokopao je dubok zdenac, ne samo u koaliciji nego i u sopstvenoj stranci.

Podsetimo, Mrkonjić je za prethodni broj „Vremena“ dao intervju u kom je oštro kritikovao pokušaj SNS-a i Aleksandra Vučića lično da Prokop predstave isključivo kao svoj uspeh. No, Mrkonjić se nije zadržao samo na Prokopu, nije se libio da iznese ni niz drugih kritika na račun naprednjaka. Koliku je paniku ovo izazvalo u redovima socijalista, govori činjenica da su funkcioneri ove stranke što zvaničnim, što privatnim kanalima probali da dođu do intervjua sa Mrkonjićem još u sredu, pre nego što se prošli broj „Vremena“ našao na kioscima. No, kao i sav ostali svet morali su da sačekaju četvrtak, kad „Vreme“ izlazi. Ne lezi vraže, u subotu je u dnevnom listu „Politika“ osvanuo tekst koji otkriva da je uže rukovodstvo SPS-a zasedalo već u petak, a da je glavna tema bio Mrkonjićev intervju „Vremenu“. Kako reče neimenovani izvor, ubuduće će svi funkcioneri stranke morati da traže odobrenje Informativne službe SPS-a pre negoli se usude da progovore za medije.

Nema sumnje da će ovaj potez značajno doprineti demokratskoj atmosferi među socijalistima, a i u Srbiji uopšte. Šalu na stranu, atmosfera straha po pitanju slobode govora, koju SNS uspešno širi još od 2012, širi se kao kancer i uspešno metastazira ne samo u medijima već i u drugim strankama. Možda pitanje slobode medija nije najvažnije za Srbiju i njen put ka evrointegracijama, ali je zanimljivo da nam je vest o budućoj cenzuri zvaničnika SPS-a stigla upravo preko „Politike“, lista koji se ubija od napora da dokaže kako u Srbiji nema ugrožavanja slobode govora, ili, ako ih i ima, da su nebitni.

Kako god bilo, počasni predsednik SPS-a Mrkonjić od sada će morati da se javlja socijalističkom „informbirou“.

KONTROLA ŠTETE: Potpredsednica Socijalističke partije Srbije Slavica Đukić Dejanović izjavila je da je slučaj Prokop izazvao mnogo pojedinačnih komentara, ali da nije napravio nikakav razdor u Vladi Srbije. Gostujući na Televiziji B92, Đukić Dejanović je ocenila da je Vlada Srbije „apsolutno jedinstvena“ a da pojedinačni komentari „uvek izazovu reakciju pojedinaca“. Šta god to značilo. „Prokop nije napravio nikakav razdor već je izazvao mnogo komentara, a pojedinačni komentari uvek izazovu reakciju pojedinaca. U Vladi Srbije, na bitnim pitanjima, nema suprotstavljanja ili razmimoilaženja“, kazala je potpredsednica socijalista. Prema njenim rečima, SPS želi da i nakon izbora nastavi trend saradnje sa Srpskom naprednom strankom na planu ekonomske stabilizacije i spoljne politike. „Želimo da nastavimo trend ekonomske stabilizacije, da spoljna politika bude korektna kako bi građani Srbije živeli bolje“, rekla je Đukić Dejanović. U prevodu: SPS se ograđuje od svog počasnog predsednika, a na pomen njegovog imena i njegovih izjava, ostali funkcioneri zvižduću i gledaju u stranu, u stilu „nemam pojma o čemu se radi“. Kako je krenulo, još malo pa će na pomen Mrkonjićevog imena odgovarati da prvo moraju u bazi članstva da provere imaju li takvog.

Mišljenje o Prokopu nije prvi „izlet“ Milutina Mrkonjića van okvira „suda sopstvene partije“. Čovek stručan i ovlašćen za sve teme i zadatke, ministar policije Nebojša Stefanović zamerio je Mrkonjiću krajem januara što daje izjave za tabloid „Kurir“, i to priložio kao dokaz da „svi hoće da sruše Vučića“, na šta mu je Mrkonjić poručio da je poltron. Poltronstvo u političkom životu Srbije zaslužuje poseban tekst. Ovde ćemo se samo kratko osvrnuti na sve učestaliju pojavu da ministri u Vladi Srbije umesto o vlasti, sistemu, pravnoj državi, institucijama, govore o Aleksandru Vučiću. To je teška podmetačina kojom se zamenjuju teze: ispada, po tome, da niko ne kritikuje aktuelni režim zbog potencijalno štetnih političkih poteza, grešaka koje pravi, zloupotrebe institucija itd. nego svima smeta taj jedan građanin Aleksandar Vučić. Šansa za istinsku demokratizaciju ovog društva rodiće se onog dana kad ova zamena teza izumre kao pojava. Do tada, lagaće nas da neko ima nešto protiv „premijera lično“. Iza te laži, međutim, jedna istina vrišti u svojoj samoočiglednosti: niko od ministara u Vladi nema odrešene ruke kada je njegov resor u pitanju, u sve se meša i o svemu odlučuje jedan čovek. Ostali se utrkuju u ulagivanju, a nakon Mrkonjićevog odbijanja da učestvuje u tome, SPS je promenio pravila komunikacije svojih funkcionera sa medijima.

O tome koliko je strogo kontrolisano mišljenje normalizovano u političkom životu, govori još jedan detalj: mediji se nisu baš mnogo nasekirali što će odsad do funkcionera SPS-a moći da dođu samo uz blagoslov informativne službe ove stranke. Umesto toga, učinilo im se sasvim normalnim da pitaju hoće li Mrkonjić sada biti smenjen. „Milutin Mrkonjić je na glavnom odboru stranke izabran za počasnog predsednika i samo na isti način može da bude smenjen. Preuranjeno je govoriti o njegovoj smeni, ali ukoliko nastavi da iznosi stavove koje niko ne podržava, najverovatnije neće moći da ostane na počasnoj funkciji u partiji“, rekao je „Politici“ funkcioner SPS-a koji je želeo da ostane anoniman.

ONI NAS, KAO, NEĆE, A MI NJIH, KAO, HOĆEMO: Nije poznato da li je potpredsednik SPS-a Žarko Obradović dobio dozvolu informativne službe partije da gostuje u emisiji „Pravi ugao“ RTV Vojvodine. Tek, u istoj je rekao da „ne treba imati primisao da u Socijalističkoj partiji Srbije nema ljudi koji ne žele saradnju sa Srpskom naprednom strankom kao što i unutar SNS-a ima onih koji ne žele saradnju sa SPS-om, ali su to pojedinačna mišljenja koja ne mogu da dovedu u pitanje globalni stav stranke“, rekao je Obradović.

On je istakao i da je u protekle tri godine, na redovnim partijskim sednicama SPS-a, predsednik stranke Ivica Dačić više puta pitao da li neko od članova ima nešto protiv saradnje sa SNS-om i da, ako ima, izađe i obrazloži svoj stav, ali da se niko nije javio za reč: „Ko je to ko može da kaže da socijalisti nisu za saradnju sa naprednjacima?“, upitao je Obradović i dodao da socijalisti nisu bili potrebni Srpskoj naprednoj stranci da bi se ova vlada formirala, ali da su ipak pozvani u vlast, zbog čega su preuzeli odgovornost za sve ono što Vlada Srbije radi.

Izjave dvoje potpredsednika SPS-a zaslužuju pohvale iz dva razloga: prvo, ne upadaju u „Vučić, lično“ zamku, nego nepogrešivo koriste izraz „Vlada Srbije“. Drugo, kada je reč o poltronstvu, bez obzira na jezik koji koriste, kadrovi socijalista treba da dobiju posebnu pohvalu za trud: „Vlada je uradila veliku stvar i treba čestitati Vučiću i Mihajlovićevoj. Radovi na Prokopu su započeti davno, a važno je napomenuti da je projekat prekinut 2003. godine jer je koalicija DOS smatrala da Prokop ne zaslužuje pažnju“, rekao je Žarko Obradović.

On se osvrnuo i na nedavnu izjavu potpredsednice Vlade Srbije i SNS-a Zorane Mihajlović, koja je predstavnike koalicionog partnera nazvala „bednicima koji svakodnevno izgovaraju mnoge laži“, ističući da odnose dve stranke neće kreirati nijedan pojedinac, „ma šta taj mislio o svom stavu“ (šta god i ovo značilo, prim. nov.), nego glavni organi stranke. Što će reći, vratili smo se u vreme kad se u centralu partije odlazilo po mišljenje, pod uslovom da je taj običaj ikada iščileo iz ovdašnjih partija.

Političkom čaršijom, inače, kruži anegdota prema kojoj kad kod Dačića dođu funkcioneri SPS-a nezadovoljni time kako ih tretira SNS, on ih pita: „Šta ćete bez vlasti?“

IMA SLIKA, NEMA TON: Dnevni list „Blic“ slavodobitno je prošle nedelje otkrio „toplu vodu“: Dačiću će, ako SNS tako poželi, u predizbornoj kampanji glave doći audio-snimak sastanka sa Rodoljubom Radulovićem, zvanim Miša Banana, osuđenim u odsustvu na 15 godina zatvora za šverc kokaina. Istraživački portal krik.rs emitovao je u septembru prošle godine video-zapis iz vremena kada je Dačić bio ministar unutrašnjih poslova. Na snimku su Radulović, Dačić, Dačićev tadašnji šef kabineta Branko Lazarević, savetnik Ivica Tončev i Lazarevićev zamenik Vanja Vukić. Kvaka je u tome što snimak ima sliku, ali nema ton. Nije potrebna velika pamet za zaključak da ova tajno snimljena „Oklopnjača Potemkin“ može dovesti do Dačićevog potonuća, čim se pojavi majstor da pusti ton.

foto: sava radovanović

Kako piše „Blic“, odbrana Lazarevića tražila je na poslednjem ročištu od sudskog veća da audio i video zapise izdvoji iz dokaza, tvrdeći da su prikupljeni na nezakonit način. S obzirom na to da su prihvaćeni tokom istrage i na početku suđenja, sudska praksa govori da vrlo verovatno neće biti odbačeni. Suđenje se nastavlja 10. marta, pa ako se neko uskoro seti da izbori još nisu zvanično raspisani, te formalno obavi i to, Dačić bi se stvarno usred kampanje i sam suočio sa pitanjem šta će bez vlasti.

U međuvremenu, poštuje kodeks vlade i odbija da komentariše sudske procese koji su u toku.

Zašto ovo nije nikakvo iznenađenje? Prvo, audio-snimak postoji i priložen je sudskom veću u procesu protiv Lazarevića. Drugo, u protekle četiri godine, kad god bi Dačić pokazao i najmanji znak neposlušnosti, ili pak kao u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma, pretio da ukrade šou Aleksandru Vučiću, afera „Banana“ je ispadala iz fioke. Njena svrha nije toliko da podseti Dačića na to da je imao kontakte sa kriminalnim strukturama, koliko da se sve to dešavalo dok je bio ministar policije u vladi mrskog režima Demokratske stranke, te da će taj greh okajavati večno, uz obavezu da se uvek i svuda, u nemogućim i mogućim prilikama, zaklinje na vernost Aleksandru Vučiću. Takoreći, od najpoželjnije udavače, SPS je postao zlostavljana žena kojoj muž zamera što nije bila nevina kad se udavala.

Sve je počelo u prvoj godini vladavine naprednjačko-socijalističke koalicije, tačnije u julu 2013, kada je do javnosti dospeo interni izveštaj Bezbednosno-informativne agencije u kom su podrobno opisane veze Dačićevog bliskog saradnika Ivice Tončeva sa raznim kriminalnim strukturama, uključujući i Mišu Bananu. Onda je pušten aber da se izgleda i Dačić viđao sa tom cvećkom voćnog nadimka, da bi na kraju, u septembru 2015, procurili i mutavi video-snimci tih susreta. Da tu nešto ima i da je Dačićeva veza sa Bananom idealna za političke ucene, potvrđuje podatak da je o njoj govorio i pokojni Miodrag Rakić, koordinator službi bezbednosti u vreme vlasti Borisa Tadića. Doduše, i on je to pominjao u vreme kad je Tadić cepao DS i flertovao sa naprednjacima.

foto: fonet / zoran mrđa

IZDALI ME PRIJATELJI, IZDAO ME BRAT: Sve u svemu, nije lako biti SPS ovih dana. Čak i najrođeniji „tvrde pazar“ i još se ne izjašnjavaju da li će sa socijalistima na izbornu listu. Uprkos izjavama Dijane Vukomanović iz SPS-a da ova stranka neće odustati od saradnje sa svojim prirodnim partnerom Partijom udruženih penzionera Srbije, PUPS šalje dvosmislene signale. Naime, u ovoj partiji kažu da još nisu definitivno odlučili kako će i šta će, da će sami birati svoj put, a da li će i pod kojim uslovima u predizbornu koaliciju sa SPS-om, odlučiće tokom ove nedelje. Jedinstvena Srbija, stranka koja je takođe na listi SPS-a ušla u parlament, takođe se još premišlja. Rasim Ljajić, jedini kog je za sada Vučić zvanično prigrlio uz skute, izjavio je da je cilj koalicije okupljene oko SNS-a da sama formira vladu. Lider Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma bio je prilično jasan u reakciji na Ljajićevu izjavu, te je rekao da ga zanima samo njegova koalicija. To bi trebalo da znači da Palma ostaje veran SPS-u, no eventualno premišljanje PUPS-a moglo bi da uzdrma taj savez. Naime, ako se PUPS distancira od SPS-a, kojeg još samo tanke niti vežu za vladajuću koaliciju, Palma bi prirodno mogao da se zapita zašto bi on bio blesav da ostane na brodu koji tone. Naravno, pod uslovom da mu neko ponudi pojas za spasavanje.

foto: nemanja jovanović / tanjug

U redu pred vratima SNS-a još stoje Nova Srbija Velimira Ilića, Srpski pokret obnove, Pokret socijalista Aleksandra Vulina i mnoge druge manje i sitnije stranke i pokreti. Svi bi hteli mesto u predizbornoj koaliciji sa SNS-om. Dosadašnji najveći partner naprednjaka, SPS, koji je samostalno ušao u parlament, a tek potom u vlast, po svemu sudeći nepoželjan je u tom društvu. U tom smislu, ishod izbora 2016. biće zanimljiv i u pogledu sudbine SPS-a. Partija koja je uspela da se odrekne nasleđa Slobodana Miloševića, da participira u svim vladama od 2008. naovamo, da privuče solidnih petnaestak odsto izašlih birača, da prilagođava ideologiju jačem koalicionom partneru kao da je od gume, možda je konačno dostigla svoj maksimum. To bi zaista mogao da bude kraj jedne ere. No, sve i da se era SPS-a zaista završi, to svakako neće biti kraj političkog kameleonstva, vladavine ucenama, dilovima i trgovinom mandatima, a to su sve karakteristike neodvojive od ove partije. Sa druge strane, ima i onih koji smatraju da ne treba potceniti Dačićevu političku veštinu i nagon za preživljavanjem. Međutim, kad jedna stranka dođe do tačke da otvoreno priznaje kako u vlasti učestvuje samo zahvaljujući milosti druge, veće i jače, to je gotovo siguran znak da više nema nijedan adut u rukavu. Da SNS drži SPS kao taoca, odavno je samoočigledno, baš kao što je i kristalno jasno da između ove dve stranke postoji netrpeljivost, tipična za brak iz računa. Ako Dačić stvarno svoje stranačke kolege pita šta će bez vlasti, možda je konačno vreme da sam sebi kaže: bilo je lepo dok je trajalo.