Svetski program za hranu objavio je da će rezerve hrane u Avganistanu biti potrošene u roku od dve sedmice
Avganistan je pod ključem. Pakistan je zaustavio svaku trgovinu sa severnim susedom, osim u hrani, i poslao dodatne policijske odrede na granicu da sprovode nova naređenja koja se tiču 1,2 miliona avganistanskih izbeglica rasutih u desetinama obližnjih logora.
Izveštači sa granice kažu da počinje nova ljudska tragedija poraznih razmera. Nemoguće je zaustaviti ovu ljudsku plimu. Granica sa Pakistanom, duž linije Durand koju su pre dva veka povukli Britanci, gotovo je 3.000 kilometara duga. Izuzetno je porozna i lako ju je probiti. Pre napada, za mito od 150 rupija (1,5 dolar) graničari su zadovljno propuštali Avganistance da prođu. Cena je danas kudikamo veća.
Avganistanci nemaju kud drugo da beže. Iran je zapečatio svoju granicu i pojačao patrole. Nekih 10.000 ruskih stražara čuva granicu Tadžikistana. Uzbekistan i Turkmenistan, koji se nose sa začecima sopstvenih islamskih revolucija, takođe su zalupili vrata.
Mada u Avganistanu nema televizije, većina Avganistanaca preko radija zna da je opasnost od američke odmazde stvarna i neminovna. U Kabulu, međunarodne organizacije za pružanje pomoćiupozoravaju da se Avganistan nakon pretnje Vašingtona primiče nečemu što bi moglo da se pretvori u najtežu svetsku humanitarnu krizu.
Svetski program za hranu objavio je u utorak da će rezerve hrane u Avganistanu biti potrošene u roku od dve sedmice. Agencija, hlebom i brašnom, održava u životu preko tri miliona Avganistanaca. Kada hrane nestane, ogromne mase će biti primorane da napuste svoje domove u potrazi za hranom, objavila je agencija.
I pre pretnje američke odmazde, Avganistanci su bili usred katastrofe na koju se malo ko osvrtao. U zemlji je više od šest miliona ljudi već bilo suočeno sa glađu, većinom dece i žena. Gotovo milion ljudi, od 25 miliona koliko se ceni da ih Avganistan ima, danas luta unutar zemlje u potrazi za preživljavanjem. Pobegli su, što od borbi koje se i dalje vode između vladajućih talibana i snaga opozicije, što sa svojih polja koja su uništile tri uzastopne, nezapamćeno sušne godine.
Zapravo nema ničeg novog u avganistanskom egzodusu. Nekih 6,2 miliona ljudi je otišlo iz zemlje od invazije Sovjetskog Saveza 1979. godine.
Avganistanici su danas najbrojniji izbeglički narod na svetu. Dijaspora im se širi od Pakistana (dva miliona ljudi) i Irana (1,8 milion), do Indije, Australije i Britanije.
U Kabulu mnogi danas kažu da će ostati i da će se boriti. „Tući ćemo se kao što smo to radili sa Rusima“, kaže vlasnik sumorne bakalnice, Mohamed Ibrahim. „Mi se tučemo među sobom, ali kada se Avganistan nađe pod napadom, mi ćemo se ujediniti.“
Po izveštajima očevidaca, i talibanski funkcioneri su počeli da napuštaju Kabul. Talibanski komandanti i njihove porodice su viđeni kako se odvoze u unutrašnjost.
Posle sovjetskog ponižavajućeg vojnog povlačenja iz Avganistana, zemlja je krenula ka zlu, a ne ka dobru. Mudžahedini, koji su izgledali kao monolitna falanga verskih ratnika, raspali su se duž starih etničkih šavova između Patana, Tadžika, Uzbeka, Hazara i Turkmena. Avganistan je postao zemlja bezakonja. Talibani, sa svojom puritanskom verzijom islama, rođeni su iz tog haosa. Svetu su postali poznati svojim zabranama – ženama da rade i da se školuju, ukidanjem televizije, naređenjem da muškarci nose brade i sečenjem ruku lopovima.
Nesposobnost talibanske vlade da osigura hranu i osnovnu zdravstvenu negu ostavila je milione Avganistanaca da zavise od međunarodne pomoći. Ironija je, kako navode američki dnevnici, da su SAD najveći pojedinačni donator, sa 80 miliona od 140 miliona dolara vredne godišnje humanitarne pomoći UN Avganistanu.
Zaposleni u međunarodnim organizacijama za pružanje pomoći, njih 300 do prošlog utorka, napustili su zemlju. Talibani su proglasili da im ne mogu garantovati bezbednost u slučaju američkog napada. Poslednji stranac je u nedelju otputovao za Islamabad. Osmorica stranaca koji su prošlog meseca uhapšeni zbog navodnog pokušaja da muslimane preobrate u hrišćane su zadržani.
Većina obaveštajnih procena navodi da talibani nemaju više od 45.000 vojnika, uključujući ne više od 12.000 stranaca – Pakistanaca, Arapa, Uzbeka i drugih.
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
