Svetski program za hranu objavio je da će rezerve hrane u Avganistanu biti potrošene u roku od dve sedmice
Avganistan je pod ključem. Pakistan je zaustavio svaku trgovinu sa severnim susedom, osim u hrani, i poslao dodatne policijske odrede na granicu da sprovode nova naređenja koja se tiču 1,2 miliona avganistanskih izbeglica rasutih u desetinama obližnjih logora.
Izveštači sa granice kažu da počinje nova ljudska tragedija poraznih razmera. Nemoguće je zaustaviti ovu ljudsku plimu. Granica sa Pakistanom, duž linije Durand koju su pre dva veka povukli Britanci, gotovo je 3.000 kilometara duga. Izuzetno je porozna i lako ju je probiti. Pre napada, za mito od 150 rupija (1,5 dolar) graničari su zadovljno propuštali Avganistance da prođu. Cena je danas kudikamo veća.
Avganistanci nemaju kud drugo da beže. Iran je zapečatio svoju granicu i pojačao patrole. Nekih 10.000 ruskih stražara čuva granicu Tadžikistana. Uzbekistan i Turkmenistan, koji se nose sa začecima sopstvenih islamskih revolucija, takođe su zalupili vrata.
Mada u Avganistanu nema televizije, većina Avganistanaca preko radija zna da je opasnost od američke odmazde stvarna i neminovna. U Kabulu, međunarodne organizacije za pružanje pomoćiupozoravaju da se Avganistan nakon pretnje Vašingtona primiče nečemu što bi moglo da se pretvori u najtežu svetsku humanitarnu krizu.
Svetski program za hranu objavio je u utorak da će rezerve hrane u Avganistanu biti potrošene u roku od dve sedmice. Agencija, hlebom i brašnom, održava u životu preko tri miliona Avganistanaca. Kada hrane nestane, ogromne mase će biti primorane da napuste svoje domove u potrazi za hranom, objavila je agencija.
I pre pretnje američke odmazde, Avganistanci su bili usred katastrofe na koju se malo ko osvrtao. U zemlji je više od šest miliona ljudi već bilo suočeno sa glađu, većinom dece i žena. Gotovo milion ljudi, od 25 miliona koliko se ceni da ih Avganistan ima, danas luta unutar zemlje u potrazi za preživljavanjem. Pobegli su, što od borbi koje se i dalje vode između vladajućih talibana i snaga opozicije, što sa svojih polja koja su uništile tri uzastopne, nezapamćeno sušne godine.
Zapravo nema ničeg novog u avganistanskom egzodusu. Nekih 6,2 miliona ljudi je otišlo iz zemlje od invazije Sovjetskog Saveza 1979. godine.
Avganistanici su danas najbrojniji izbeglički narod na svetu. Dijaspora im se širi od Pakistana (dva miliona ljudi) i Irana (1,8 milion), do Indije, Australije i Britanije.
U Kabulu mnogi danas kažu da će ostati i da će se boriti. „Tući ćemo se kao što smo to radili sa Rusima“, kaže vlasnik sumorne bakalnice, Mohamed Ibrahim. „Mi se tučemo među sobom, ali kada se Avganistan nađe pod napadom, mi ćemo se ujediniti.“
Po izveštajima očevidaca, i talibanski funkcioneri su počeli da napuštaju Kabul. Talibanski komandanti i njihove porodice su viđeni kako se odvoze u unutrašnjost.
Posle sovjetskog ponižavajućeg vojnog povlačenja iz Avganistana, zemlja je krenula ka zlu, a ne ka dobru. Mudžahedini, koji su izgledali kao monolitna falanga verskih ratnika, raspali su se duž starih etničkih šavova između Patana, Tadžika, Uzbeka, Hazara i Turkmena. Avganistan je postao zemlja bezakonja. Talibani, sa svojom puritanskom verzijom islama, rođeni su iz tog haosa. Svetu su postali poznati svojim zabranama – ženama da rade i da se školuju, ukidanjem televizije, naređenjem da muškarci nose brade i sečenjem ruku lopovima.
Nesposobnost talibanske vlade da osigura hranu i osnovnu zdravstvenu negu ostavila je milione Avganistanaca da zavise od međunarodne pomoći. Ironija je, kako navode američki dnevnici, da su SAD najveći pojedinačni donator, sa 80 miliona od 140 miliona dolara vredne godišnje humanitarne pomoći UN Avganistanu.
Zaposleni u međunarodnim organizacijama za pružanje pomoći, njih 300 do prošlog utorka, napustili su zemlju. Talibani su proglasili da im ne mogu garantovati bezbednost u slučaju američkog napada. Poslednji stranac je u nedelju otputovao za Islamabad. Osmorica stranaca koji su prošlog meseca uhapšeni zbog navodnog pokušaja da muslimane preobrate u hrišćane su zadržani.
Većina obaveštajnih procena navodi da talibani nemaju više od 45.000 vojnika, uključujući ne više od 12.000 stranaca – Pakistanaca, Arapa, Uzbeka i drugih.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
