„Ono što ne razumem je zašto niko od mojih kolega hirurga – a ima ih ovde jako mnogo i jako dobrih – nije osetio potrebu da ustane i da javno ukaže na nelogičnosti i na jasna medicinska pitanja koja se nameću u celoj toj priči“, kaže za „Vreme“ dr Goran Kronja, profesor na VMA i pukovnik u penziji (i dalje aktivan kao hirurg, iza sebe ima preko dvadeset hiljada operacija, od čega 250 presađivanja raznih organa). On na tvrdnje Tužilaštva za ratne zločine gleda kao na lakomislene – u najmanju ruku, ako ne i politički motivisane, sa namerom izazivanja senzacije u jednom predmetu koji i dalje nije odmakao dalje od indicija. Evo zašto.
„Da je kasapljenja, klanja i zverstava u ovim ratovima bilo – bilo je; i gorih od opisanog slučaja, znam, bio sam ratni hirurg, nije sporno. Takođe znamo da se organima za presađivanje trguje, ali to je sasvim druga priča. Na primer: koleginica i ja istraživali smo svojevremeno jedan kanal kojim su ljudi prodavali bubrege za presađivanje. Trag je vodio do izvesne moderne klinike u blizini Milana, sa kvalitetnim hirurzima i na najvišem medicinskom nivou. Ako bi im neko ponudio bubreg, prvo bi ga pregledali, uzeli sve bitne analize i ustanovili presadivost. Onda bi ga poslali kući s tim da se na njihov poziv smesta javi i dođe, čim nađu odgovarajućeg primaoca. Po oporavku bi mu isplatili 5000 tadašnjih nemačkih maraka. Slično je radio i taj hirurg iz Turske o kome je bilo reči u javnosti i koji je na kraju uhapšen. I on je uzimao organe od dobrovoljnih davalaca i – koliko čujem – radio u skladu sa svim medicinskim procedurama. Problem je nastao kad davaoci nisu dobili onoliko novca koliko im je bilo obećano. Ali, ponavljam, to je drugo: to možda nije etički, ali je barem profesionalno urađeno.“
MEDICINA I PROCEDURA: Dakle, kaže dr Kronja, da bi se bilo koji organ prodao nekom primaocu, treba ispuniti niz veoma strogih i složenih medicinskih zahteva, sve i da je organ uzet od mrtvaca (uostalom, jedino bubreg može da se uzme iz živog čoveka). Kinezi rutinski prodaju organe uzete od osuđenih na smrt, odmah pošto mu ispale metak u potiljak. „To se u nekoj učionici i na živom čoveku jednostavno ne može uraditi; besmisleno je. Tvrdnja tog svedoka da je srce iz živog čoveka izvadio radi dalje prodaje obična je budalaština i ja se čudim Tužilaštvu za ratne zločine da to uzima zdravo za gotovo. Tako izvađeno srce, kako je opisano, bezvredno je: nema tog hirurga koji će presaditi organ bez porekla, bez prethodnih medicinskih nalaza i analiza. Ja sam samo dvaput presadio bubreg koji nisam izvadio sam, nego mi je stigao iz druge i pouzdane medicinske ustanove, sa svim nalazima i analizama. Ljudi, rok trajanja srca je do dvanaest sati od trenutka prestanka rada do ponovne reanimacije, uz najveći trud, pažnju i brzinu intervencije. O sterilnim uslovima i da ne govorim.“
Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević kaže da su povodom iskaza tog svedoka „konsultovali mnoge medicinske stručnjake s ciljem da nam kažu da li je sve moguće izvesti onako kako svedok priča, pri čemu ne treba mešati transplantaciju i ovu intervenciju, gde je jedino važno da se uzme organ i da se bezbedno spakuje“. Naravno da je to što on sa nezamislivom lakoćom zove „intervencijom“ moguće, moguće je i živog čoveka nabiti na kolac. „Bezbedno pakovanje“ je, međutim, nešto drugo: iz svedokove priče, kaže dr Kronja, izlazi da tu nikakvog „bezbednog pakovanja“ nema niti može biti, što je jasno svakom pažljivom gledaocu televizije i čitaocu novina, a kamoli „mnogim medicinskim stručnjacima“. Tužilac Vukčević upotrebiće i termin „medicinske procedure vađenja organa iz tela zarobljenika“, za koje je, eto Tužilaštvo doznalo iz iskaza ovog svedoka, a o kojim „medicinskim procedurama“ još nijedan izvor informacija nije govorio.
ZAŠTO HIRURZI ĆUTE: Da bi organ uopšte bio presadiv, davalac, sve i mrtav, mora da se analizira na čitav niz indikacija, kaže dr Kronja: „Svaki presađeni organ primaocu donosi medicinsko stanje davaoca, dakle svaku bolest ili infekciju koju je davalac imao. Zato se analize i rade, ali i radi utvrđivanja genetskih uslova za prihvatanje organa. Primalac organa se pre transplantacije deimunizuje, tako da prisustvo i bezazlene bakterije ili virusa može da izazove tešku infekciju sa smrtnim ishodom. Ako organ potiče od davaoca čiji organizam nije hirurgu i ostalim članovima transplantacijskog tima poznat do u detalje – od presađivanja nema ništa; organ je, dakle, ako baš moram tako da kažem, tržišno bezvredan. O procedurama i da ne govorim: molim vas, za banalno presađivanje jednog bubrega, osim svega što sam nabrojao, treba pedesetak kilograma sterilnog leda, od sterilne vode; perfuzioni rastvori koji se rade neposredno pred početak procedure u galenskoj laboratoriji kakve na Kosovu nema, a potrebni su pri vađenju organa; najbliža je VMA. Vađenje organa inače je kritičan deo procedure, teži i sporiji od samog presađivanja, posebno kod srca.“
O kakvim to „medicinskim procedurama“ i „bezbednim pakovanjima“, dakle, govori Tužilaštvo za ratne zločine? Koje su to „mnoge medicinske stručnjake konsultovali“ i na koje okolnosti? „Hajde probajte bajonetom za AK-47 nekome da otvorite grudni koš“, kaže dr Kronja. „Tom kombinacijom bajonet-korice, koja je smišljena za rezanje bodljikave žice, najpre ćete, čak i na mrtvacu, a kamoli živom čoveku koji se rita, trza i vrišti, oštetiti srce. Događalo se i sa specijalnim hirurškim instrumentima u neveštoj ruci. Ponavljam: okrutno kasapljenje u ratovima se događalo često; i gore od ovoga; ali niko to nije proglašavao za ‘medicinsku proceduru’. Medicinska procedura je, kao što sam objasnio, nešto sasvim drugo. Zatim: ne razumem zašto bi neko čupao srce iz živog čoveka, osim iz sadističkog uživanja; kaže svedok da je taj neki doktor ‘zaboravio injekciju’, za anesteziju valjda, pa su radili naživo. Šta će mu anestezija, kad će čoveka svakako ubiti? Kinezi ispale metak u potiljak, pa posle vade organe na miru: niko se ne rita, ne treba ga držati, a uslovi su sterilni. Iskaz tog svedoka čini mi se neuverljivim i nelogičnim i ne razumem kako se niko oko toga nije upitao.“
Ima tu još jedan važan logistički detalj: sve se to oko trgovine organima, „žuta kuća“ itd., navodno događalo u Severnoj Albaniji tokom kosovskog rata 1999. Najbliži aerodrom je kod Tirane, a organ, „bezbedno spakovan“, treba doneti do primaoca što brže. Od Kukeša i Burima („žuta kuća“) do Tirane, u to vreme, trebalo je deset sati vožnje dobrim terenskim vozilom, jer su putevi bili katastrofalno loši. O tome je ovom autoru pričao u detalje izvesni bivši major specijalnih snaga iz jedne od zemalja NATO-a, koji je tada služio tamo, pa je kasnije prešao u diplomate: „Morali ste da imate šlem na glavi, jer ste udarali o krov džipa stalno“, kaže on. „Za eventualni prevoz ljudskih organa helikoptera nije bilo kod albanske strane; samo smo mi leteli tada.“
Tužilaštvo za ratne zločine se, kako se čini, opet okliznulo. Nije im prvi put, uostalom: Ganić, Jurišić, Purda, Nada Šakić, Jovo Divjak. Znamo i da je tema seksi i slatka za medije, ali politički zahvalna. Ali, to ne oslobađa Tužilaštvo obaveze da se prema sumnjivim pričama – koliko god slatke i poželjne bile – drži barem uzdržano, dok ih temeljito ne proveri.
Dr Goran Kronja na kraju kaže da ne razume zašto se još neko od tolikih kolega hirurga, dobrih i vičnih presađivanjima, nije javio sa elementarnim pitanjima: „Pitao sam neke od njih. Privatno mi kažu da su moje primedbe umesne i da tu nešto nije u redu; ali javno da istupe neće. Biće da to ima neke veze s politikom.“
