Kao u Kafkinom Procesu

Vid Velikić je živeo život kao u američkoj seriji o lekarima Uvod u anatomiju, samo što se radnja odvijala u Austriji. U roku je diplomirao na medicinskom fakultetu u Beču, stažirao na Univerzitetskoj klinici, bio primljen u stalni radni odnos na odeljenju za socijalnu psihijatriju pri odeljenju za psihijatriju i psihoterapiju; kao lekar bečke Univerzitetske klinike odlazio je da radi i na odeljenju za forenzičku psihijatriju u najvećem austrijskom zatvoru za klinički neuračunljive pacijente u Gelersdorfu u Donjoj Austriji. Usput je doktorirao na temu uticaja vitamina D na multipla sklerozu, objavljivao naučne radove o neurologiji i psihijatriji širom sveta, najviše na temu depresije, opsesivno-kompulzivnog sindroma, PTSP-a i uticaja stresa na nervni sistem. Usavršavao se na Medicinskom fakultetu u San Dijegu i na Institutu Karolinska u Stokholmu, jednom od najprestižnijih medicinskih univerziteta na svetu. Do kraja specijalizacije bilo mu je ostalo još samo godinu dana.

Baš kao i likovi iz Uvoda u anatomiju, i 34-godišnji, ambiciozni srpski lekar gotovo da nije imao slobodnog vremena. Radio je, učio, istraživao i u postojbini Sigmunda Frojda neprimereno brzo napredovao na lestvici kojom se uspinju psihijatri i psihoterapeuti. Vidu kao da je samo nebo bilo granica. A onda je u njegovom životu, koji kao da se odvijao po nekakvom holivudskom scenariju o mladom, zgodnom, talentovanom i uspešnom lekaru, usledio obrt dostojan austrougarskog podneblja u kojem se radnja odvija: Vid Velikić se jednog jutra probudio i našao u Kafkinom Procesu.

HAPŠENJE U ZORU

Dok se kao i svakog jutra spremao za posao u petak 22. maja 2020. godine u 06.22 časa neko je zalupao na vrata njegovog stana u 7. bečkom becirku. Još pomalo bunovan prenuo se i pomislio da možda nekom komšiji nešto treba. Ne sluteći ništa, otvorio je vrata. Ispred su stajala tri muškarca koji su se predstavili kao inspektori kriminalističke policije. Pokazali su mu nalog za hapšenje zbog namernog nanošenja teških telesnih povreda.

„Ništa mi nije bilo jasno. Niti sam se s kim bio potukao, niti ušao u bilo kakav fizički konflikt“, priča Velikić. Pitao je o čemu se radi. Za razliku od dvojice „čuvara“ koji su u Procesu Jozefa K. uhapsili u njegovom stanu i nisu hteli da mu kažu zbog čega ga privode, bečki inspektori su dr Velikiću rekli da „imaju dokaze“ da je kolač koji je on odneo kolegama u zatvorskoj bolnici u Gelersdorfu bio „otrovan“. Rekli su i da su naročito jedan njegov kolega i sekretarica zatvora imali teške simptome trovanja. Dali su mu vremena da se obuče i odveli ga u policijsku stanicu.

Iz policijske stanice je pozvao advokata, koji ništa detaljnije nije uspeo da sazna. Nekoliko sati kasnije Vida Velikića su bez ikakvog saslušanja transportovali u zatvor u Kornojburgu u Donjoj Austriji, pokrajini gde se navodni zločin odigrao. U zatvoru će bez optužnice ostati sedamdeset dana.

PRVI ZATVORSKI DANI

„Ja pojma nisam imao šta se dešava sve dok mi advokat nije rekao da je neko, ne zna se ko, podneo prijavu da sam kolač koji sam odneo kolegama navodno zatrovao nekakvim farmaceutskim supstancama. Bilo je to u vreme kada su na snazi bile mere zbog pandemije kovida 19, dežurstva su nam trajala i do trideset šest sati, običaj je bio da svako od nas na posao donese grickalice ili slatkiše“, priča Velikić.

Iza zatvorskih rešetaka počela je da ga hvata paranoja. Najviše ga je mučila pomisao da bi psihijatrijski forenzičari mogli da ga ocene kao neuračunljivog, ili da ustanove akutnu psihozu, pa da završi u zatvorskoj instituciji u kojoj je radio kao psihijatar. „Kada te kolege optuže da si neuračunljiv, počinješ da sumnjaš u sebe, pomišljaš da možda zaista sa tobom nešto nije u redu“, objašnjava Velikić.

Sa jedne strane sve mu se činilo kao nekakva zavera protiv njega, sa druge nije mogao da se doseti zašto bi ga neko lažno optužio za nešto toliko opskurno. Uobičajna ljubomora zbog njegove munjevite karijere, kakvih ima u svakom kolektivu kada neko previše odskače, eventualna ozlojađenost Austrijanaca što tamo neki Srbin nije domar u bolnici, već se uzdiže iznad njih, nisu mu se činile kao dovoljno ubedljiv motiv.

„Prvi put sam bio u zatvoru. Nisam znao šta da očekujem. Da li treba da strahujem za život, kao što smo često mogli da vidimo u filmovima čija se radnja odvija u zatvoru. Mučili su me neizvesnost i osećanje nemoći“, priseća se Velikić. Dok je studirao, stažirao, lečio pacijente, istraživao i pisao naučne radove, sve je bilo u njegovim rukama. A onda se bukvalno preko noći našao u situaciji da više ništa ne zavisi od njega.

Ali se čovek navikne na sve, a lekar je uvek i svugde lekar. Ubrzo su se dr Velikiću kolege zatvorenici obraćali kada bi imali neki problem, ne samo psihički, već su i sa posekotinama dolazili kod njega, a ne kod zatvorskog lekara. Dobro se osećao što može drugima da pomogne, ali ga je tištilo što on nije imao gde da zatraži pomoć.

RAD U BIBLIOTECI

U zatvoru u Kornojburgu su pomešani pravosnažno osuđeni zatvorenici i zatvorenici protiv kojih se još uvek vodi istražni postupak. Odnos čuvara je prema svima bio isti – kao da su osuđeni za najteža krivična dela.

Zaposlili su ga u zatvorskoj biblioteci koja ima desetak hiljada knjiga na dvadesetak jezika, pa i knjige Jergovića, Albaharija, Tišme, Selimovića i Andrića, ali nijednu Austrijanaca Petera Handkea i Tomasa Bernharda. Bila su tu i dva romana njegovog oca Dragana Velikića, dvostrukog dobitnika NIN-ove nagrade, jedan na nemačkom, jedan na srpskom.

„Pročitao sam ponovo Kafkin Proces„, kaže Vid uz osmeh, kao da to štivo poprima novi značaj kada ga nepravedno optužen čovek čita u zatvoru. Kaže da se osećao kao Jozef K., kao da je bio izopšten iz svog sveta i premešten u nadrealnu situaciju u kakvoj se obreo Kafkin junak. Po prvi put je čitao Solženjicinovu pripovetku Jedan dan u životu Ivana Denisoviča, zatvorenika osuđenog na deset godina robije u gulagu.

Koliko god da je bežao u književnost, ostao je svestan novonastale bizarne realnosti koju mehanizam samoodbrane odbija da prihvati. Višesatni, svakodnevni rad u biblioteci olakšavao mu je zatvorsku tegobu. Viđao je čak i žene kojima je uz pratnju čuvara odnosio knjige u žensko odeljenje na četvrtom spratu zatvora.

OPTUŽBE KOLEGA

Doktor Velikić od svog advokata postepeno saznaje da su inspektori ispitali devetoro njegovih kolega iz zatvora u Gelersdorfu. Jedan od njih je kolegu iz Beograda opisao kao „verbalno i fizički agresivnog, veoma opasnog i akutno psihotičnog čoveka“ i rekao da „ni šizofrenija ne može da se isključi“. Ostale kolege nisu bile toliko brutalne, rekle su da verovatno nije šizofren, ali da to ipak ne može da se isključi. „Veoma je interesantno da su takve ‘možda jeste, možda nije’ ocene iznosili lekari kojima je profesija da utvrde nečije mentalno stanje“, kaže Velikić.

Jedna medicinska sestra ga je optužila da je u kontinuitetu stavljao sedative u njenu flašu sa vodom, da je zbog toga stalno bila pospana. Svoju sumnju je potkrepila time da je osećanje umora i pospanosti navodno nestalo kada je

dr Velikić priveden. Motiv zašto bi on to radio nije navela, i kasnija istraga u tom pravcu je upala u ćorsokak.

OBARANJE DOKAZA

foto: lenka pavlović

Zbog svega toga je angažovan nezavisan državni psihijatrijski veštak. Izjave nekih kolega upućivale su na veoma poremećenu, ako ne i mentalno bolesnu ličnost opasnu po okolinu. Nalaz psihijatrijskog veštaka je, međutim, bio da kod Vida Velikića „ne može da se uspostavi nijedna neuropsihijatrijska dijagnoza, čak ni nagoveštaj bilo kakvog poremećaja ličnosti“. Urađena je i „kriminalna prognoza“ koja je pokazala da je mogućnost da počini neko krivično delo na nivou statističke greške.

Forenzička, hemijska analiza spornog kolača na reagense, koja je trebalo da bude krunski dokaz, trajala je čitavih osam nedelja. Ništa nije pronađeno. Ispostavilo se da kolač nije bio ubojito oruđe, već samo kolač, baš kao što se ispostavilo i da dr Vid Velikić nije psihički poremećen.

„I ja sam jeo taj kolač“, priča Velikić, „i hteo sam da mi urade analizu krvi i mokraće. Ali je fiksacija istražitelja na moju krivicu bila tolika da to nisu učinili.“

On kaže da je analiza krvi i mokraće njegovih devetoro kolega koji su ispitivani pokazala da su kod nekih od njih uzorci bili potpuno čisti, i to baš kod onih koji su se najviše žalili na simptome trovanja. Kod nekih su pronađene različite supstance koje su mogli i sami da unesu, ali je svako od njih imao različite supstance i u različitim koncentracijama, pa u hemijskoj analizi stoji da nisu mogli biti uzeti istog dana, već u različitom periodu. Pritom su svi tvrdili da nikakva farmaceutska sredstva nisu uzimali, čak ni aspirin.

„Nije retko da psihijatri konzumiraju psihoaktivne supstance, ali naravno da to neće da priznaju“, kaže dr Velikić.

SLOBODA I PRAVNA BORBA

Iz zatvora su ga nakon sedamdeset dana pustili navrat-nanos. Samo su mu rekli da se spakuje i da ide. Ni njegov advokat nije o tome bio obavešten. „Ja pretpostavljam da dežurni sudija, kada je tog dana video nalaz psihijatrijskog veštaka o mom neuropsihijatrijskom stanju na trideset strana, da nije imao nikakvog osnova da me zadrži u pritvoru i momentalno je dao nalog da me otpuste iz zatvora“, kaže Velikić. Rekla mu je, sudija je bila žena, da se ne približava nijednoj od devet navodnih žrtava trovanja. Pet minuta kasnije je izašao iz zatvora. Seo je u voz i krenuo kući u Beč.

„Bio sam u nekom stanju vakuuma, ni u zatvoru, ni zaista slobodan“, seća se Vid. Proveo je skoro dva i po meseca u zatvoru, a da optužnica nikada nije bila podneta. Od jednog od najperspektivnijih mladih psihijatara pretvorio se u bivšeg robijaša bez posla. Bio je ozlojeđen. Uhapšen je jednog petka, a rektor Medicinskog fakulteta u Beču je ne obazirući se na pretpostavku nevinosti već u ponedeljak potpisao njegov momentalni otkaz.

NA UDARU SRPSKIH TABLOIDA

Izuzev gasterbajterskog časopisa „Kosmo“, koji se na jugoslovenskim jezicima štampa u Beču i koji je, doduše indirektno, ali nedvosmisleno odao identitet dr Vida Velikića pišući o „srpskom psihijatru trovaču“, austrijski mediji su, ne navodeći naciju, rasu ili veru uhapšenog lekara, opisujući slučaj pisali o „mladom čoveku iz ugledne porodice“. U Austriji je zabranjeno otkrivati identitet osumnjičenog dok je istražni postupak u toku.

Za razliku od toga, srpski tabloidi su istog časa počeli da se naslađuju kako je sin Dragana Velikića trovao kolege u Austriji i završio u zatvoru. Tako „Informer“ 27. maja na svom portalu velikim slovima objavljuje naslov: „Skandalozno! Dok Velikić junior truje lekare po Beču, Velikić senior priča da ljudi u Srbiji truju sami sebe zbog nemaštine!“. Sledi podnaslov: „Javnost u Srbiji ostala je zatečena informacijom da je srpski psihijatar koji je trovao kolege u Austriji zapravo Vid Velikić, sin Dragana Velikića, nekadašnjeg ambasadora Srbije u toj zemlji i poznatog pisca. Velikić stariji često se pojavljivao u medijima, a svaki trenutak koristio je da govori protiv svoje države, što je paradoks, imajući u vidu da je bio njen predstavnik u inostranstvu“.

„Kurir“ istog dana daje naslov: „Sin Dragana Velikića, bivšeg ambasadora Srbije i književnika, trovao lekare tortom. Evo kako se brani na sudu šokantno“. „Alo“ se priključuje sa: „Otkriveno Sin poznatog Srbina otrovao kolege na poslu, uhapšen u Austriji“. „Blic“ daje naslov: „Izabrao sam medicinu da pomognem ljudima. Velikićev sin se predstavljao kao veliki profesionalac, a u slobodno vreme trovao i uhodio kolege“.

Srpski tabloidi su pisali da je Vid Velikić bio u bekstvu i uhapšen u nekom kafiću, da se radilo o „slučaju neuzvraćene ljubavi“, da je u tortu ubrizgao „koktel sedativa“, da je „proganjao kolege“ i jednom od njih „izbušio gume na automobilu“, za šta navodno postoji snimak sigurnosnih kamera.

ČEKAJUĆI KRAJ

Vidu Velikiću ni u jednom trenutku nije bio oduzet pasoš, pa vreme do finalnog okončanja procesa provodi u Beogradu. Čeka završni izveštaj koji austrijsko tužilaštvo mora da podnese najkasnije šest meseci od privođenja, dakle za nekih mesec dana. Nakon forenzičkog ispitivanja kolača i ocene nezavisnog psihijatrijskog veštaka koga je imenovala država Austrija, njegov advokat očekuje da će tužilaštvo definitivno odustati od podizanja optužnice.

Doktor Velikić i dalje ne nalazi objašnjenje za ponašanje svojih kolega. Pokušava da razlog pronađe u opštem strahu, neizvesnosti, naglom porastu nezaposlenosti i masovnoj psihozi koji su i u Austriji uzeli maha kada je ljudima zbog mera uvedenih protiv pandemije kovida 19 poremećena svakodnevica. Takva stanja mogu u ljudima da probude ono najgore, da dovedu do otuđenja. Naknadno se priseća kako se što je više napredovao u karijeri sve više osećao izopšten, kao „albatros na palubi“.

Moguće je i da je jedan kolega pokrenuo lavinu sumnje u mladog srpskog lekara, koja je onda ponela i sve druge. Velikić kaže da je na njegovo radno mesto na Univerzitetskoj klinici AKH došao čovek kome je ugovor isticao krajem juna, a koji ga je najglasnije optuživao da je „akutno psihotičan“.

Vid Velikić je razočaran u Austriju, koju je kao mlad čovek upoznao i idealizovao. Nije mu jasno kako je iko mogao da poveruje da bi neko kome je ostalo samo godinu dana do kraja specijalizacije mogao da uradi to što su mu stavljali na teret, osim ako nije mentalno poremećen.

Na srpske tabloide je kivan. Ranije ih nije čitao, pa je bio zapanjen kako mogu „prosto da izmišljaju stvari“. Razmatra mogućnost da ih sudski natera da tekstove objavljene o njemu povuku sa portala, na kojima vise kao ljaga uz njegovo ime kada ga neko pretražuje na Guglu.

U međuvremenu, radi na naučnim istraživanjima iz neurologije i psihijatrije. Uskoro mu u renomiranom časopisu „Frontiers neurology“ izlazi rad iz oblasti autoimune neuroinflamacije. Čeka da se proces definitivno okonča, da ponovo počne da radi i završi specijalizaciju.