Kamen u svakoj cipeli

Četvrti opštinski sud u Beogradu osudio je Natašu Kandić, izvršnu direktorku Fonda za humanitarno pravo, za klevetu predsednika Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića i kaznio je sa 200.000 dinara. Nikolić je tužio Kandićevu zbog tvrdnje iznete na Radiju B92 13. juna 2005. godine da je Nikolić 1991. u hrvatskom selu Antin „bio u situacijama sa oružjem i da su od njegove ruke stradali civili“. Sudija Maja Ilić konstatovala je da je Nataša Kandić „prekršila pretpostavku nevinosti time što je Nikolića optužila za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti“.

Zahvaljujući vesti da je direktorka Fonda za humanitarno pravo na sudu proglašena krivom, javnost je imala priliku da vidi još jednu reprizu onoga što gledamo svaki put kada se Nataša Kandić nađe u centru pažnje: o njoj svako u Srbiji ima mišljenje i niko ne propušta priliku da ga izrekne čim mu se ista ukaže. Tabloidi su jedva dočekali da im se Kandićka po ko zna koji put nađe „na tapetu“, pa se ova tema našla na naslovnim stranama uz „prigodne“ bombastične naslove na granici pristojnosti. Istomišljenici i podržavaoci lika i dela nisu zaostajali u naporima da nađu argumente kojima će pokazati da to što je tvrdnja o Nikoliću proglašena za klevetu ne znači da je zločin u Antinu osporen. Blogovi i forumi bili su krcati komentarima, kvalifikacijama, uvredama i predlozima šta sve treba uraditi „onoj Kandićki“, a šta Tomi Nikoliću.

Pažljiviji pogled na slučaj sa ovom presudom mogao bi da pruži odgovor na pitanje zašto je Nataša Kandić, borac za ljudska prava i osoba koja je karijeru izgradila boreći se za rasvetljavanje zločina i kažnjavanje krivaca, u delu javnosti stekla reputaciju omražene osobe sa izrazito „antisrpskim“ opredeljenjem.

KO KOME SUDI: Sve je počelo 13. juna 2005. godine, kada je direktorka Fonda za humanitarno pravo gostujući u emisiji „Kažiprst“ izjavila: „Kao što postoje podaci – i ja mislim da ću, čim budem sasvim sigurna da je sve provereno, izaći u javnost – o tome da je potpredsednik SRS-a i te kako bio u situacijama s oružjem i da su neki civili u Antinu stradali od njegove ruke.“ Na voditeljsko pitanje da li je reč o Tomislavu Nikoliću, kratko je odgovorila: „Tako je.“ Vlada Srbije saopštila je da nema dokaza o Nikolićevom učešću u zločinima počinjenim u Antinu, a nadležni organi u Hrvatskoj da je istraga pokrenuta, ali da još uvek nema nikakvih podataka. Tomislav Nikolić presavio je tabak i tužio Natašu Kandić za klevetu. Sve ovo dešavalo se polovinom juna 2005. godine. Ni danas, gotovo četiri godine kasnije, nema dokaza da je Nikolić „bio u situacijama sa oružjem i da su od njegove ruke stradali civili“. Nataša Kandić spotakla se o sopstvenu tvrdnju da će u javnost izaći tek kada sve bude provereno, a zbog nepotkrepljenih optužbi sud joj je naložio da plati kaznu od 200.000 dinara. Moglo bi se reći da je sada manje-više sve u redu, s obzirom na to da je pravosuđe reklo svoje. Bilo bi u redu, pod uslovom da svi imaju strpljenja da sačekaju odluku suda, koji je jedini nadležan da procenjuje u ovakvim slučajevima.

Međutim, ima onih koji vole da preuzmu na sebe tu ulogu, a Nataša Kandić je više puta imala priliku da to oseti na sopstvenoj koži. Nekoliko dana nakon što je na Radiju B92 izjavila to što je izjavila, dobila je poziv za gostovanje na kikindskoj televiziji VK. Predsednik Opštine Kikinda Branislav Blažić, iz Srpske radikalne stranke, kojoj je u to vreme pripadao i Tomislav Nikolić, proglasio je Natašu Kandić za personu non grata, a kada je stigla u Kikindu, pedesetak pristalica SRS-a dočekalo ju je sa maskama na licu, u belim mantilima i sa prskalicama u rukama. Ovaj bizaran prizor objašnjen je kao performans koji je imao za cilj „da se simbolično dezinfikuje zagađeni deo Trga kojim je hodala Kandićeva“ te da su radikali hteli da pokažu da su „protiv osobe koja želi zlo Srbiji“.

Suđenje po Nikolićevoj tužbi nije prva prilika u kojoj se Nataša Kandić našla u ulozi okrivljene, a ni kikindski incident nije prvi put da se našla na udaru razljućene rulje. U julu 2007. oslobođena je optužbe da je uvredila Nikolu Popovića iz Peći, kada ga je ošamarila na skupu povodom međunarodnog dana nestalih lica 30. avgusta 2003, na beogradskom Trgu Republike. Prvi opštinski sud u Beogradu izrekao je Nataši Kandić oslobađajuću presudu, jer je prema rečima sudije Vladana Ivankovića utvrdio da je ona „istovremeno trpela protivpravni napad grupe N.N. lica muškog i ženskog pola koja je prisustvovala tom skupu“. Sud je zaključio da se ona tom reakcijom branila, ne od privatnog tužioca koji se tu zatekao, već od mase koja ju je gurala i vređala, kao što se vidi na video-snimku događaja, koji je „osnovni i najvažiji dokaz u ovom postupku“. Sudija Ivanković rekao je da ni Popović niti bilo ko drugi nije imao šta da traži u njenoj blizini, za vreme intervencije policije, kazao je sudija i dodao da je utvrđeno da je „napad grupe žena i muškaraca trajao sve vreme skupa“.

Sama činjenica da se Nataša Kandić bavi rasvetljavanjem zločina počinjenih na ovim prostorima i pružanjem pomoći žrtvama tih zločina dovoljan je razlog da zasmeta mnogima. Kada se na to doda podatak da je zbog svog zalaganja da se kazne počinioci zločina u Srebrenici, u septembru 2005. godine proglašena počasnom građankom Sarajeva, i da je godinu dana kasnije, odlukom predsednika Hrvatske Stjepana Mesića odlikovana Redom Danice hrvatske s likom Katarine Zrinske za zasluge u promovisanju moralnih društvenih vrednosti kroz učešće u mnogim humanitarnim aktivnostima, prirodno je očekivati da se njen rad neće dopasti „patriotski“ orijentisanim strujama u Srbiji, i inače sklonim negiranju zločina. A njima se zamerila mnogo pre nego što je postala službenik Haškog tribunala i počela da radi na prikupljanju dokaza o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji.

ANTIRATNA AKCIJA: Njen prvi javni sukob sa nacionalističkim snagama odigrao se krajem osamdesetih, kada je, kao sociolog, u to vreme zaposlena u Gradskom veću sindikata u Beogradu, bila u grupi liberalno orijentisanih intelektualaca (Srđa Popović, Vesna Pešić, Ivan Janković, Svetlana Slapšak i Dejan Janča) koja je uradila studiju „Kosovski čvor: drešiti ili seći“. Na osnovu zvanične statistike, u ovoj analizi oni su opovrgavali navode o masovnoj fizičkoj agresiji nad kosovskim Srbima, o čemu su u to vreme mediji naširoko pisali, tvrdeći da je iseljavanje Srba sa Kosova izazvano „modelom dominacije“ oličenim u SKJ-u. „Model dominacije“ značio je da je etnička grupa koja je kontrolisala partijski aparat, u slučaju Kosova Srbi od 1945. do 1966, Albanci od 1966. do1988, pa ponovo Srbi od 1989, diskriminisala članove druge etničke zajednice, koristeći sve instance vlasti.

Društveni angažman nastavila je kada su počeli prvi ratni sukobi u Hrvatskoj. Četiri meseca, od 8. oktobra 1991. do 8. februara 1992, organizovala je ispred zgrade Predsedništva noćna bdenja sa svećama za žrtve rata. U to vreme u Srbiji je objavljena jedna od prvih antiratnih knjiga u vezi sa ratovima devedesetih, Grobnica za Miroslava Milenkovića, a Nataša Kandić jedna je od koautora. Rezervista Miroslav Milenković, otac dvoje dece iz Gornjeg Milanovca, ubio se 20. septembra 1991. u Šidu, odakle je njegova jedinica trebalo da pređe u Hrvatsku. Pripadnici jedinice pozvani su da se podele u dve grupe: na one koji žele na ratište i one koji neće. Miroslav Milenković se ubio između ta dva stroja.

Tokom 1992. godine, Nataša Kandić je osnovala Fond za humanitarno pravo, pisala antiratnu kolumnu u „Borbi“, pokrenula akciju kojom je prikupljeno 78.000 potpisa za referendum protiv mobilizacije i bila među organizatorima protesta 150.000 ljudi protiv opsade Sarajeva. Sve to donelo joj je 1993. godine nagradu Hjuman rajts voča, prvu u nizu nagrada za delovanje u oblasti ljudskih prava i građansku hrabrost koje je dobila do danas.

ZNAČAJ I TEŽINA: Ipak, sve što je Nataša Kandić radila tokom rata, koliko god bilo značajno, ne može se po važnosti uporediti sa njenim potezom iz 2004. godine, kada je uspela da dođe do video-snimka koji nedvosmisleno prikazuje pripadnike paravojne formacije Škorpioni kako u selu Trnovu u BiH izvršavaju egzekuciju nad šestoricom Bošnjaka iz Srebrenice i isti preda tužilaštvu Haškog tribunala. Početkom juna 2005. snimak je prikazan u Haškom tribunalu na suđenju Slobodanu Miloševiću, a istog dana videla ga je i javnost u Srbiji. Nataša Kandić i Fond za humanitarno pravo dobili su snimak od Dušana Kosanovića, pripadnika Škorpiona, u novembru 2004. godine, kada je on došao u kancelariju FHP-a sa Jovanom Mirilom, zbog problema koje je imao sa grupom ljudi kojima je dao na čuvanje video-snimak streljanja šestorice Bošnjaka. Prema zvaničnom objašnjenju FHP-a, Kosanović je verovao da mu Nataša Kandić može pomoći u dobijanju statusa zaštićenog svedoka. Na njen savet, Kosanović je uzeo natrag video-kasetu, original je predao njoj, a kopiju haškim istražiteljima. Dve godine kasnije, u aprilu 2007, dvojica pripadnika Škorpiona, Slobodan Medić i Branislav Medić, osuđeni su na po 20 godina zatvora. Pero Petrašević, koji je priznao zločin, dobio je 13 godina, dok je Aleksandar Medić osuđen na pet godina. Aleksandar Vukov je oslobođen jer prema odluci sudskog veća nije bilo dokaza da je sa umišljajem izvršio zločin.

Čak i da nikada više ne uradi ništa na rasvetljavanju ratnih zločina, posle otkrivanja ovog snimka Nataši Kandić je osigurano značajno mesto među borcima za prava žrtava, pre svega zato što je snimak doveo do prvih presuda za počinioce zločina u Srebrenici. Njegovim objavljivanjem, delu javnosti koji je sklon negiranju zločina argumenti su konačno izbijeni iz ruku, premda se brojem srebreničkih žrtava još manipuliše.

SUKOB SA „SVOJIMA„: Međutim, ništa nije dalje od istine nego tvrdnja da je Nataša Kandić svojim delovanjem došla u sukob samo sa onima koji zatvaraju oči pred realnošću ili svesno i namerno relativizuju i negiraju prošlost. Nakon pada režima Slobodana Miloševića, više puta došla je u sukob sa dotadašnjim istomišljenicima. Prva značajnija podela odigrala se upravo na stranicama „Vremena“, u polemici vođenoj od početka avgusta do kraja novembra 2002. godine, kada se do tada relativno jedinstven i, uslovno rečeno, napredni deo javne scene podelio oko pitanja etnifikacije, odnosno deetnifikacije ratnih zločina. Dok su jedni tvrdili da etnifikacija podrazumeva kolektivnu krivicu naroda i istu osporavali tvrdeći da zločinac ima ime i prezime, drugi su, a među njima i Nataša Kandić, zastupali stav da nije reč o kolektivnoj krivici, već o moralnoj odgovornosti društva.

Najsvežiji sukob Nataše Kandić dogodio se krajem prošle godine kada je na stranicama „Politike“ u tekstu „Napor za hapšenje nije hapšenje“ izrazila zabrinutost nad „pragmatičnim stavom“ dela civilnog sektora o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i Evropske unije, i nad činjenicom da je SSP potpisan, uprkos tome što je čitava EU, a ne samo Holandija, kao neophodan uslov za njegovo potpisivanje tražila izručenje haških optuženika Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Povodom tog teksta reagovala je Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, ocenivši da je stav Nataše Kandić da Srbiju, dok god ne ispuni postavljene uslove, treba zaustaviti u njenom približavanju EU, kontraproduktivan i da vodi izopštavanju Srbije iz evropskih integracija.

Doprinos i autoritet Nataše Kandić kada je o borbi za ljudska prava reč neosporni su. Međutim, neosporno je i to da ona sama svojim postupcima često ide naruku protivnicima i neistomišljenicima. S jedne strane, Nataša Kandić se bavi prikupljanjem dokaza o ratnim zločinima, ali je to nije sprečilo da bez ičega čime bi mogla da potkrepi svoju tvrdnju optuži Tomislava Nikolića. Izražavala je nezadovoljstvo izveštajima domaćih dopisnika sa suđenja Miloševiću u Hagu, u isto vreme se protiveći direktnim prenosima suđenja, preko kojih je javnost jedino mogla da proveri korektnost tog izveštavanja. Prisustvovala je svečanoj sednici na kojoj se proglašava nezavisnost Kosova, a onda apelovala da srpsko Tužilaštvo za ratne zločine istraži slučajeve etničkog čišćenja nealbanaca na Kosovu počinjene od strane OVK-a, čiji su lideri bili ili su još uvek u kosovskoj vlasti.