Kako zaštititi srpsku poljoprivredu

Problemi sa kojima su se ovih dana suočili poljoprivredni proizvođači u Srbiji, posebno proizvođači mesa, mleka i mlečnih proizvoda, samo su vrh ledenog brega, koji preti da potpuno potopi srpski agrar. Uz to, proizvođače mleka iz Srbije tek očekuje pravi pakao. Prvi put posle 30 godina, u Evropskoj uniji su od 1. aprila ukinute proizvodne kvote za mleko pa će sve zemlje moći da ga proizvode koliko žele. Irska je već najavila da planira do 2020. da poveća proizvodnju mleka za čak 50 odsto, iako već sada izvozi čak četiri petine od oko 5,4 milijarde litara koliko godišnje proizvede. Poređenja radi, Srbija godišnje proizvede oko 1,4 milijarde litara, s tim što od toga mlekarskoj industriji na dalju obradu dostavlja samo 780–800 miliona litara. Holanđani planiraju da u narednih pet godina povećaju proizvodnju za 20 odsto, a Nemci, uz Francuze najveći proizvođači mleka u EU, da svake godine povećavaju produkciju za jedan do tri odsto. A i do sada je, dok su na snazi bile kvote, Nemačka skoro stalno probijala limite, zbog čega je samo za kazne platila skoro dve milijarde evra.

Mlekari iz EU su očito već u niskom startu, spremni da ubace u „petu brzinu“, uvereni da će dodatne količine mleka i mlečnih proizvoda naći kupce po „razumnim cenama“. I upravo od tih dodatnih količina i „razumnih cena“ ovdašnje proizvođače tek bi mogla da zaboli glava, iako im ni do sada nije bilo lako. Protiv njih se urotilo sve. I pad vrednosti evra prema dolaru, zbog čega je izvoz iz EU još konkurentniji, ali i rat sankcijama između EU i Rusije zbog krize u Ukrajini, pa se evropski viškovi hrane usmeravaju na nova tržišta, pa i u Srbiju, delom i po dampinškim cenama. Domaći proizvođači tvrde da je cena uvoznog sira niža od cena mleka i drugih sirovina potrebnih za njegovu proizvodnju.

Pri tome, korist od ove nefer utakmice nemaju ni potrošači, jer sav „kajmak“, u vidu razlike u ceni, skidaju uvoznici i trgovci.

NEOPREZNO I NEKRITIČKI ISPREGOVARAN SSP: Nedaće za Srbiju počele su neopreznim, nekritički i loše ispregovaranim Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU. Negativni efekti su dodatno povećani zbog toga što je tadašnja vlast u Srbiji, iz političkih razloga, kao deo predizbornog obećanja, u septembru 2008. počela jednostrano da primenjuje SSP, iako je on zvanično stupio na snagu tek 1. septembra 2013, nakon što su ga ratifikovale sve članice EU.

Umesto da zaštiti posustalu domaću poljoprivredu, koja je kontrolom cena i na razne druge načine decenijama korišćena kao sastavni deo socijalne politike, za očuvanje socijalnog mira, ovdašnji proizvođači su mnogo brže nego što je to smelo da se dozvoli prepušteni na milost i nemilost mnogo snažnije konkurencije iz EU. Propuštena je šansa da se podsticajima, subvencijama, carinskom zaštitom, prelevmanima, uvoznim kvotama i sličnim merama na vreme podigne kapacitet srpskih farmera. I, da se razumemo, nije to samo „njihov problem“. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog toga što oko 19 odsto ukupno zaposlenih u Srbiji, dakle svaki peti radi u poljoprivredi, zato što stvaraju više od 10 procenata BDP-a, što svaki peti evro od izvoza zaradimo prodajom proizvoda poljoprivredne i prehrambene industrije i što je to jedna od retkih privrednih grana koja više izvozi nego što uvozi.

Jedna od posledica pune primene SSP-a je smanjenje prosečne stope carinske zaštite za poljoprivredne proizvode sa više od 20 odsto, koliko je bila 2008, kada je započeta postepena liberalizacija, na svega oko dva odsto. Dodatni problem je što su, za razliku od Srbije, sve druge zemlje u procesu pridruživanja EU težile da im se momenat pune carinske liberalizacije poklopi sa formalnim prijemom u EU. Srbija je to već uradila iako iz Brisela stižu jasne poruke da proširenja EU neće biti pre 2020, a nije sigurno da će ga biti ni posle toga. Ni šta će se od Srbije zauzvrat tražiti.

Tim je čudnije što su naši zvaničnici pristali na tolike ustupke i odustali od bilo kakve zaštite domaće poljoprivrede. Ako se nešto hitno ne preduzme stranci će već od septembra 2017. moći da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji. Neke druge zemlje, članice EU, izdejstvovale su za sebe da se ta zabrana prodaje zemlje strancima produži i na više godina posle prijema u EU. Nije li to dovoljan dokaz da se sve može kada se hoće i da bi u pregovorima sa Briselom trebalo voditi više računa o nacionalnim i državnim interesima.

ZAŠTITNE MERE: I ako se, nažalost, ispostavi da je već kasno za radikalne promene SSP-a, Vlada Srbije ne bi smela da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da insistira na nekim rešenjima koja joj i sam SSP omogućava. Srbija bi, ako želi na dugi rok da stabilizuje tržište i spreči pomor stočnog fonda, za čiju će obnovu posle biti potrebno nekoliko godina, uz interventni otkup viškova tovljenih svinja i mleka u prahu od domaćih proizvođača za Robne rezerve, morala da uvede zaštitne mere za uvoz nekih proizvoda. Takvu mogućnost dozvoljava i član 18. poglavlja o slobodnom protoku roba SSP-a. U njemu se, doduše, navodi da će EU i Srbija postepeno, u roku od 6 godina uspostaviti zonu slobodne trgovine i da se carinama smatraju i sve druge dažbine koje imaju isti efekat, ali se precizira i da se to „ne odnosi na antidamping ili kompenzatorne mere“! Srbija, dakle, i po SSP-u ima pravo na mere kojima će zaštititi domaće proizvođače od nelojalne konkurencije, koji svoju robu na srpsko tržište plasiraju po damping cenama, nižim od proizvođačkih. A upravo je u tome i suština problema. Sa pet do deset puta većim subvencijama od onih koje dobijaju proizvođači iz Srbije, maloprodajne cene mleka iz EU niže su od proizvođačkih cena u Srbiji. Bez dodatne zaštite, srpski proizvođači nemaju nikakvu budućnost.

Indikativne su i neke odredbe člana 32. u kojem se precizira da EU može da suspenduje preferencijalni tretman za proizvode koji su doprineli da kumulativni izvoz iz Srbije u EU u jednoj godini poraste za više od 30 odsto u odnosu na prosek iz tri prethodne godine. Takva odredba, međutim, ne postoji u obrnutom slučaju, za tako snažan rast uvoza iz EU u Srbiju!? Zato Srbija ne može da ukine preferencijalni tretman uvoznih sireva iz EU, iako je, na primer, u oktobru i novembru 2014. uvoz trapista povećan za, verovali ili ne, čak 300 odsto! I nikom ništa. Uostalom, to i nije ništa novo, jer je prema podacima Francuskog instituta za nacionalna istraživanja, izvoz mlečnih proizvoda iz EU u zemlje u razvoju između 2000. i 2005. udvostručen.

Član 40. SSP-a, međutim, omogućava da Srbija, ako se ustanovi da postoji damping ili subvencije na osnovu kojih je moguće uvesti kompenzatorne mere, može da preduzme odgovarajuće mere ne samo u skladu sa pravilima STO, čiji Srbija nije član, već i u skladu sa odgovarajućim domaćim zakonodavstvom. Računice eksperata govore u prilog sumnji da se sirevi iz EU prodaju po dampinškim cenama. Za proizvodnju kilograma trapista potrebno je deset litara sirovog mleka (otkupna cena 3,8 evra), a sa troškovima prerade od 0,78 evra po kilogramu cena koštanja je oko 4,6 evra, a oni se uvoznicima iz Srbije u poslednjih mesec-dva nude i po ceni od 2,8 evra za kilogram. Zato se čini logičnim zahtevati da se bar privremeno uvedu prelevmani, kojima bi se praktično izjednačile domaće i uvozne damping cene za sve vrste mleka i mlečnih prerađevina.

Konačno, Srbija se, bez ikakve dileme, može pozvati i na „zaštitnu klauzulu“, na član 41: „Kada se neki proizvod jedne strane uvozi na teritoriju druge strane u toliko povećanim količinama i pod takvim uslovima da prouzrokuje ili samo da preti da prouzrokuje ozbiljnu štetu domaćoj industriji sličnih ili konkurentskih proizvoda, ili ozbiljne sektore u bilo kom sektoru privrede ta strana može uvesti zaštitne bilateralne mere.“ One, doduše, „ne smeju prevazilaziti ono što je konkretno neophodno da se otklone uočeni problemi“, s tim što takve mere mogu da se primenjuju najduže dve godine, ali u krajnje vanrednim okolnostima i duže od dve godine. Očito je da su svi uslovi za aktiviranje ove „zaštitne klauzule“ ispunjeni i zato bi Vlada Srbije odmah trebalo da reaguje. Tim pre što bi, po SSP-u, pre preduzimanja tih mera Srbija trebalo da „Savetu za stabilizaciju i pridruživanje dostavi sve relevantne informacije, neophodne za temeljnu analizu situacije u cilju pronalaženja rešenja prihvatljivog za obe strane“. I ono što je najvažnije – ako Savet ili EU u roku od 30 dana ne donesu odluku kojom se otklanjaju problemi, Srbija može sama primeniti mere radi otklanjanja tih problema!

„Evropskom mlečnom sektoru potrebni su vreme i pomoć da se prilagodi i zato sam najavio ciljanu podršku usmerenu na mleko u prahu, maslac i sir za izvoz. Ako bude potrebe, uslediće nove mere.“ Ovako je pre nekoliko meseci, na odluku Rusije da zbog sankcija Brisela zabrani uvoz hrane iz EU, reagovao evropski komesar za poljoprivredu i ruralni razvoj Dačijan Čološ. Zašto onda i Srbija ne bi štitila svoje proizvođače?

Nisu ugroženi samo ovdašnji proizvođači, U sličnom su položaju i poljoprivrednici iz susednih zemalja. Pre nekoliko meseci udružili su se mlekari iz Republike Srpske i Federacije BiH da bi blokirali carinske terminale na graničnim prelazima zahtevajući od vlasti u Sarajevu da uvede prelevmane na uvoz mleka iz EU od čak 0,36 evra po litri, uz obrazloženje da su i podsticaji za proizvodnju mleka u EU 12,9 puta veći nego u BiH.

DO KRAJA 2015. GUBITAK U BUDŽETU PREMAŠIĆE TRI MILIJARDE EVRA: Uz dramatične posledice po budućnost srpske poljoprivrede, jednostrana primena SSP-a značajno je oštetila i budžet Srbije zbog smanjenje prihoda od carina. Samo po tom osnovu, ako se uporede prihodi od carina budžeta iz 2008. i svih kasnijih godina, državna kasa je već oštećena za dve i po milijarde evra, a do kraja 2015. taj ceh će premašiti tri milijarde evra. U 2008, kada je Srbija smanjila ili čak ukinula carine na robu iz EU zbog jednostrane primene SSP-a, za budžet je od carina naplaćeno oko 800 miliona evra, a ove godine Vlada planira da po tom osnovu naplati manje od 240 miliona evra. Pad prihoda od carina za 560 miliona evra samo u ovoj godini veći je, dakle, od ukupnih ušteda koje će se postići smanjenjem penzija i plata u javnom sektoru!

Da zlo bude veće, ti prihodi neprekidno padaju. Dok se 2009. naplatom carina u državnu kasu slilo 48 milijardi dinara (600 miliona evra po prosečnom kursu od 79,96 dinara), prošle godine naplaćena je jedva 31 milijarda dinara (264 miliona evra po prosečnom kursu od 117,31 dinar). I pritom je do realnog pada prihoda od carina za 56 odsto došlo uz rast uvoza sa 11,3 na 15,5 milijardi evra, ili za 37 odsto! Da su za toliko povećani i prihodi od carina, u 2014. bi se za finansiranje države samo po tom osnovu prikupilo 822 miliona evra, za 558 miliona evra više nego što je stvarno naplaćeno.