A da mi lepo ukinemo državne fakultete? Ili da barem privatizujemo te regrutne centre za anarhiste i radikalne levičare koji inače ničemu drugom ne služe? I zašto tu stati, treba privatizovati i srednje i osnovne škole!
Tako je nekako predložio Vladimir Đukanović, poslanik naprednjaka, advokat, novinar po potrebi, vlasnik tri penthausa na Voždovcu i, uopšte, čovek hiljadu zanata. Ali pre svega čovek koji, reklo bi se, ima dozvolu da pušta probne balone u ime režima.
Đukanović je ironično pozvao studente da što duže istraju u blokadama i da tako ukinu državne univerzitete.
“Mora da se stvori što veća konkurencija, da imamo što više univerziteta, da se fakulteti takmiče u kvalitetu nastavnog programa i da ne bude više sistem; radio, ne radio – svira mi radio”, naveo je Đukanović u tekstu za “Politiku”.
UDAR NA UNIVERZITET
Sagovornici “Vremena” tu prave razliku – jedno je sadašnji udar režima na neposlušne univerzitete, a drugo načelno pitanje da li visoko obrazovanje treba da bude više državno ili više privatno.
Što se prvog tiče, kulminiralo je pre par dana kada je odlazeća Vlada donela uredbu prema kojoj nastavnici na univerzitetima više nisu plaćeni za 20 časova nastave i 20 časova istraživanja sedmično, već je sada odnos 35 prema 5 u korist nastave. Pošto nastave nema, izlazi da će profesori dobijati samo 12,5 odsto plate.
Tome je pridružen poziv ministra Darka Glišića, glavnog naprednjačkog oficira u vlasti Aleksandra Vučića, da se hitno uhapsi rektor Beogradskog univerziteta (BU) Vladan Đokić. U bizarnom nastupu, Glišić je Đokića optužio da unesrećuje desetine hiljada studenata koji žele da uče i da je planirao da ruši državu pa postane premijer.
“Razumem šta je ideja, pošto vlast ne može trenutno da kontroliše fakultete”, kaže o pominjanju privatizacije fakulteta Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. “Politički obračuni postoje u svakoj zemlji, ali mi te probleme pokušavamo da rešimo na neadekvatan način.”
Bivša rektorka BU Ivanka Popović nije bogzna kako iznenađena novim udarom na univerzitet, premda kaže da je priča o “privatizaciji” suviše demagoška čak i za prilike u Srbiji. A ipak je “u duhu onoga što vladajuća stranka radi veoma dugo”.
“Kao što žele da privatizuju zdravstvo, hoće da privatizuju i školstvo, sa ciljem da se zaradi novac. Oni ne razumeju da je pravo na obrazovanje osnovno pravo i verovatno nema zemlje na svetu koja nema državni sistem školstva”, kaže ona za “Vreme”.
OTVARANJE VRATA ISPOSTAVAMA
Privatnim univerzitetima u Srbiji već je široko polje – prisutni su odavno, imaju sve više studenata (vidi okvir). Pa ipak ova Vlada je bila predložila zakon prema kojem bi strani univerziteti mogli da otvaraju ispostave u Srbiji bez procesa akreditacije pred domaćim telima. Takav zakon bio bi pikantan u bilo kojem trenutku, a posebno onda kada je poslat Skupštini – jedva nedelju dana nakon što je u novembru prošle godine nadstrešnica zdrobila ljude u Novom Sadu.
Pobuna univerziteta i akademske javnosti sprečila je zakon, ali malo ko ima sumnje da nacrt u fioci čeka neka bolja vremena po vlast pa da se izvuče opet.
Ekonomista Ivan Nikolić to vidi sa aspekta tržišta – zašto se ne bi povećala “ponuda” fakulteta pa da studenti mogu da biraju? Kaže, ukorenjena je predrasuda da su privatni fakulteti u startu lošiji od državnih, a to ne mora biti tačno. “Mi smo u početnoj fazi razvoja privatnog obrazovanja, potrebni su vreme i generacije studenata kako bi se popravio kvalitet privatnog obrazovanja”, dodaje on.
Doduše, taj imidž su privatnim fakultetima pribavili oni najstariji, poput Univerziteta braće Karić ili Megatrenda koji su često bili viđeni kao “štamparije diploma” i omiljeno mesto političke kaste kad hoće da se okiti čak i doktoratima.
Još pre desetak godina je otkriveno da Megatrend, mezimče bonvivana i večitog rektora Miće Jovanovića, u Londonu ima ispostavu koja nije ništa više od poštanskog sandučeta, a da onda tamo “stečene” diplome pere u Srbiji, gde one bivaju priznate. I nikom ništa.
Profesor Savić pak zna da nisu svi privatni fakulteti isti. “Ima nekih privatnih fakulteta koji su kvalitetniji od državnih, ali je nažalost veliki broj privatnih fakulteta koji zapravo i ne obrazuju mnogo ljude, već im je cilj profit, što kod državnih fakulteta uglavnom nije slučaj”, kaže on.
Na Zapadu su neretko privatni fakulteti prestižniji – ali su školarine paprene. Kod zemalja u tzv. “tranziciji”, kaže Savić, to nije slučaj: “Razlika u kvalitetu je velika jer nema adekvatne kontrole. Ne znači da privatni ne mogu da budu mnogo bolji, ali ovo je tranziciono vreme, u kome ljudi najpre zauzmu poziciju u državnoj upravi, a onda vrlo brzo završe fakultet i steknu diplomu koja se od njih očekuje.”
ZNANJE KAO ROBA
Đorđe Pavićević trostruki je protivnik ideje privatnih fakulteta – prvo kao profesor državnog Fakulteta političkih nauka, onda kao opozicioni poslanik Zeleno-levog fronta i na kraju iz levičarskog ubeđenja da znanje ne sme da se tretira kao roba.
“Oni kojima univerzitet ne ide naruku žele da ga unište, i to iz sitnih političkih razloga, iako univerzitet postoji više od dvesta godina. Pominjanje privatizacije fakulteta je pokušaj da se sve u društvu stavi pod kontrolu, tako što će oligarhiju iskoristiti da postanu gazde cele Srbije”, kaže Pavićević za “Vreme”.
On ističe da većina privatnih univerziteta “služi za izdavanje diploma” bez neke naučne produkcije. Ne mora biti tako, kaže, ali bi bile potrebne decenije da se privatno obrazovanje dovede u red.
“Evropske države bez javnog sistema obrazovanja teško mogu da funkcionišu. Ideja da je obrazovanje roba i inače je problematična, i u takvim okolnostima nauka i obrazovanje samo bi patili”, dodaje Pavićević.
Iako država ima upliv u izbor rektora državnih univerziteta i dekana fakulteta – posebno jer su naprednjaci marifetlucima podrili studentske parlamente – paradoksalno još je veća kontrola nad privatnim univerzitetima.
Gorućem studentskom buntu pridružili su se studenti sa mnogih privatnih fakulteta koji su blokirali svoje ustanove ovako ili onako. Ali upadljivo je izostala podrška većine tamošnjih profesora, a pogotovo rukovodstava fakulteta.
KO BRANI AKADEMSKU ČESTITOST
Rektorka Singidunuma pripretila je studentima “kaznenom, građanskom i disciplinskom” odgovornošću ako blokiraju zgradu.
“Plenumi studenata privatnih fakulteta nalaze se tako u paradoksalnoj poziciji u kojoj zapravo donkihotovski brane akademski karakter svojih institucija, trudeći se da se integrišu u širi akademski kontekst”, pisala je o tome Tatjana Rosić, koja predaje na Fakultetu za medije i komunikacije Singidunuma.
“U ovom čudnom raskolu niko se nije oglasio da upita: kakva se to zagonetna igra pleše između privatnih fakulteta i korumpirane države, igra u kojoj studenti ne (žele da) učestvuju? I šta je sa profesorima tih fakulteta koji bi trebalo da budu deo iste one akademske zajednice koju grade i brane njihovi studenti na svojim plenumima?”, zapitala se Rosić u tekstu za Peščanik.
No, tu se izgleda vraća na osnovnu logiku u ovakvoj Srbiji – donekle se u biznisu može agilnošću, dobrom idejom i trudom, ali odnekle se može samo uz političku podršku. To važi i za obrazovni biznis, pa nije čudo kako vlasnici i uprave privatnih fakulteta rezonuju.
“Privatne ustanove se mnogo lakše kontrolišu nego državne, jer postoji hijerarhija kakva ne postoji u državnim ustanovama. U državnim institucijama postoje uređena pravila o tome kako se donose odluke i postoji sistem kontrole, ma kako to sve krhko u našim uslovima bilo”, kaže bivša rektorka Popović.
Na kraju, lako je možda advokatu Đukanoviću da zagovara komplet privatno obrazovanje, od jaslica do doktorskih studija. On je svojevremeno za “Vreme” rekao da je posle par godina advokature pazario stanove za 620.000 evra tako što je “crnčio i ubijao se od posla”.
Na slično berićetno “crnčenje” navikao je veliki deo vladajuće kaste čija su deca često po privatnim školama. A kako bi to platio roditelj koji živi sa famoznom prosečnom platom? Možda mora više da “crnči”.
Svaki šesti student privatno
Iako je Megatrend nastao još 1989. godine kao Poslovna škola, kao prvi privatni fakultet u Srbiji vodi se onaj pod firmom “Braća Karić”, koji je počeo sa radom 1994. godine. Bilo je to godinu dana nakon što je na državnim fakultetima uvedena kategorija studenata koji sami plaćaju školarinu.
Od tada su privatni akreditovani fakulteti priznati, te je diploma državnog i privatnog fakulteta izjednačena.
Pri upisu aktuelne akademske godine, u Srbiji je bilo akreditovano dvanaest privatnih univerziteta sa 46 fakulteta, te petnaest visokih škola i devet visokih strukovnih škola.
Na državne i privatne univerzitete ukupno je upisano 209825 studenata. Od toga je 16,3 odsto ili 34200 studenata otpalo na privatne fakultete. Na privatne visoke škole strukovnih studija upisana su 7273 studenta.
Najpopularniji privatni univerzitet u Srbiji je Singidunum, sa oko deset hiljada studenata. Školarina za osnovne studije iznosi od 1800 do 3000 evra godišnje. Za master studije oko 1900 evra.
U proteklih osam godina broj studenta na državnim fakultetima smanjio se za pet hiljada, a na privatnim porastao za više od tri hiljade.
