Nakon otvaranja hladnjače konstatovano je da je za eventualnu istragu nadležan okružni javni tužilac iz Negotina, te je hladnjača zatvorena i depešom obavešten SUP u Boru, odnosno načelnik Časlav Golubović, veliki prijatelj tadašnjeg predsednika Miloševića i čuvar predsednikovog omiljenog odmarališta i lovišta na Dubašnici. Golubović, međutim, naređuje da se izvlačenje hladnjače obustavi radi konsultacija sa tadašnjim načelnikom resora javne bezbednosti Srbije generalom Vlastimirom Đorđevićem koji je naložio da se sačeka ishod dogovora. Čini se da je zbog hladnjače u policiji i vrhu države, sve do Miloševića, nastala opšta frka: Golubović javlja Đorđeviću da "nije moguće obaviti obdukciju leševa niti ih sahraniti na području Kladova", a Đorđević potom naređuje: "Obezbedite lice mesta, zatvorite sve informacije za javnost i izvadite hladnjaču." Sutradan 7. aprila sledi nova naredba iz Beograda: "Vadite leševe, pripremite ih za transport, a obdukcija i sahrana obaviće se na drugom mestu." Bio je to vrhunac policijskog i državnog beščašća, jer su naredbodavci i izvršioci znali da neće biti ni utvrđivanja identiteta, ni obdukcije, niti iole pristojne sahrane
SVEDOK GURANJA HLADNJAČE U DUNAV BRANISLAV PETROVIĆ IZ TEKIJE: Mesto gde je hladnjača potonula…
Ukoliko u narednim danima Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije do tančina ne rasvetli ko je i po čijoj naredbi preuzeo leševe iz hladnjače izvađene iz Dunava kod Tekije 6. aprila 1999. godine, odnosno gde su završila tela žena, dece i staraca (prema informaciji RMUP-a od 25. maja ove godine „najverovatnije više od 50 leševa, pretpostavlja se sa područja Kosova i Metohije“), biće gotovo izvesno da policija nije namerno ili zbog nemoći obavila posao do kraja i obavestila javnost o svim relevantnim detaljima i učesnicima u teškom krivičnom delu prikrivanja žrtava zločina. Sve u svemu, u informaciji RMUP-a „slučaj hladnjača“ ima više nedorečenosti, nelogičnosti i „rupa“ koje nedvosmisleno ukazuju na nepotpunost policijskog izveštaja.
…i mesto gde je isplivala
ŠVERCERSKIPUTELJAK: Uostalom, valja početi od noći između 20. i 21. marta 1999. godine. Bilo je to vreme sankcija, kada su naši šverceri u saradnji sa rumunskim prevozili na našu stranu Dunava gorivo i odmah ga preprodavali, što je bio veoma unosan posao. Te noći, na oko 18 kilometara od Tekije, kroz Đerdapsku klisuru plovio je čamac čija se silueta nije ni nazirala zahvaljujući visokim okomitim stenama kao zarivenim u obale reke kako bi je što više stesnile, zamračile i učinile u tom delu najdubljom. Kažu, više od 100 metara. Čovek u čamcu, Branislav Petrović iz Tekije pažljivo je posmatrao jednu i drugu obalu. Činilo mu se da je sve bezbedno: već satima nijedno vozilo nije prošlo dunavskom magistralom niti je u daljini video svetla nekog dolazećeg automobila. Međutim, čim je upravio čamac sa tovarom goriva prema našoj obali i stigao na pedesetak metara od mesta na kome obično pristaje i istovara teret, primetio je na svoj užas da se tri vozila sa upaljenim svetlima iz pravca Donjeg Milanovca prema Kladovu zaustavljaju na magistrali. Tačno na mestu kod koga se odvaja, do same obale, pedesetak metara dug put, gotovo neprimetan usled visokog okolnog žbunja, poznat kao „švercerski puteljak“, ali ipak dovoljno širok da propusti i velika vozila do obale reke, tu duboke više od 30 metara.
„Pomislio sam da je policija postavila zasedu švercerima, te sam odmah pogledao i na rumunsku stranu ne bih li ugledao takođe neka svetla ili signale, što bi sigurno značilo da je u toku zajednička akcija naše policije i rumunske vojske organizovane radi suzbijanja šverca goriva“, kaže Branislav Petrović. „Srećom, na rumunskoj strani bilo je mračno. Ugasio sam motor i posmatrao šta se događa na magistrali. Dva manja vozila, džip i čini mi se drugo, veće putničko, stajala su na magistrali, a bela velika hladnjača okretala se polako spuštajući se pomenutim putem prema Dunavu. Bila je tiha noć, čuo sam neke ljude da govore meni nepoznatim jezikom i video da se hladnjača ubrzano kreće prema završetku puta, odnosno obali visokoj oko metar iznad vode. Kad se survala u Dunav, tako je grunulo da je ceo Đerdap odjeknuo. Hladnjača je polako tonula i posle nekoliko minuta nestala u dubini. Džip i ono drugo vozilo žurno su odjurili prema Donjem Milanovcu. Neko je odlično znao ovaj teren, odnosno mesto gde je valja potopiti da zauvek nestane. Kad se sve umirilo, pohitao sam u Tekiju i nastojao da sve zaboravim, pretpostavljajući da se dogodilo nešto o čemu je bolje ćutati. Da sam otišao u policiju i prijavio, sigurno bi me pitali: A šta ćeš ti noću na vodi? Švercuješ, a! Možda bih i zatvor zaglavio. Zato sam ćutao i nikom ništa nisam govorio…“
MESTO UKLANJANJA TRAGOVA ZLOČINA: Baza jedinice specijalaca gde je hladnjača dignuta u vazduh – Petrovo selo
Četiri dana kasnije započeo je napad NATO snaga na Jugoslaviju, a rano ujutro 5. aprila, nekoliko kilometara uzvodno od Tekije, ribari su primetili kako maticom Dunava pluta, jedva vireći iz vode, nešto nalik na veliki sanduk iskošen prema dnu. Pretpostavljali su da je reč o nekom vozilu koje je upalo u reku, odnosno saobraćajnom udesu, i obavestili policiju. Međutim, struja u ovom delu Dunava po pravilu nosi sve što je u vodi na našu stranu reke, tako da se „nepoznati ploveći objekat“ zaustavio blizu Tekije. Iz Kladova je odmah bila upućena policijska ekipa radi uviđaja i angažovan ronilac Živadin Đorđević koji je utvrdio da je reč o kamionu hladnjači marke mercedes bez registarskih tablica. Na hladnjači je navodno bilo ispisano crvenom bojom Progres Prizren. „Radi vađenja hladnjače iz Dunava angažovana je auto-dizalica koja ju je privukla na metar i po od obale. Tada se iz hladnjače osetio neprijatan zadah i tom prilikom je uočeno da iz jednog rascepa sanduka hladnjače vire dve ljudske noge“, piše u izveštaju Republičkog MUP-a.
„DUBINA1„?: Da li je to ona hladnjača koju je Branislav Petrović video u noći između 20. i 21. marta 1999. godine? „Nisam u to sasvim siguran. Ako jeste, onda se ona jedno vreme zadržala tamo gde je bila potopljena, ali kad je brana na Dunavu bila otvorena radi pražnjenja jezera, voda je mogla da je povuče i ponese sve do ispod Tekije gde je i zastala. Ko god da je to učinio, uradio je trapavo: nije izbušio gume ili otvorio ventile na točkovima. Ne treba zaboraviti ni da je hladnjača iznutra bila obložena debelim slojem stiropora radi termo-izolacije, što sve čini da je i pored njene težine jaka vodena struja mogla da pokrene sa dna. Inače, od tog mesta gde sam ja gledao potapanje, pod uslovom da je odmah isplivala, voda bi hladnjaču donela za 6-7 sati do Tekije, a ne posle petnaestak dana. Ne, ne mogu da tvrdim da je reč o istoj hladnjači“, kaže Branislav Petrović.
Po prirodi ćudljiv narod u ovom kraju nerado govori o pomenutom događaju. Inače, kruži priča, posebno u Donjem Milanovcu, odnosno na benzinskoj pumpi, da su u noći 20. marta 1999. godine iz pravca Beograda prema Kladovu prošle dve hladnjače u pratnji džipova koji su se posle nekoliko časova vratili, ali bez hladnjača. Dunavskom magistralom je u to vreme bilo veoma malo saobraćaja, pogotovo noću, a prolazak velikih hladnjača bio je prava retkost. Danima posle izvlačenja hladnjače sa leševima policijski čamci špartali su Dunavom. Kao da su tražili nešto“, tvrde ljudi iz Tekije i Kladova. Da nije možda reč o akciji „Dubina 1“?
OČEVICIITELEFONI: Živorad Lajtinović iz Tekije zvani Žika je, kao i mnogi drugi radoznalci, hteo ne hteo, prisustvovao otvaranju hladnjače iz Dunava pošto mu je tor sa stokom koju je čuvao desetak metara udaljen od mesta na kome je hladnjača zastala. On je bio raspoložen za razgovor ali pod uslovom: „Daj pet ‘iljada maraka, pa ću ti pričam.“ Naravno, od „posla“ nije bilo ništa, jer je Žika uporno ostao pri svom uslovu. Otvaranju lancem i katancem zatvorenih vrata hladnjače prisustvovali su 6. aprila 1999. zvani i nezvani. Počev od policajaca, sudija, tužioca i građana, do putnika jednog autobusa koji je naišao i bio zaustavljen. Sve u svemu, procenjuje se da je mučan prizor leševa u hladnjači videlo oko 200 ljudi, što tadašnjoj političkoj i policijskoj vrhuški, što će se dan kasnije saznati, nije smetalo da „slučaj hladnjača“ proglasi državnom tajnom.
Nakon otvaranja hladnjače konstatovano je da je za eventualnu istragu nadležan okružni javni tužilac iz Negotina, te je hladnjača zatvorena i depešom obavešten SUP u Boru, odnosno načelnik Časlav Golubović, veliki prijatelj tadašnjeg predsednika Miloševića i čuvar predsednikovog omiljenog odmarališta i lovišta na Dubašnici. Golubović, međutim, naređuje da se izvlačenje hladnjače obustavi radi konsultacija sa tadašnjim načelnikom resora javne bezbednosti Srbije generalom Vlastimirom Đorđevićem koji je naložio da se sačeka ishod dogovora. Čini se da je zbog hladnjače u policiji i vrhu države, sve do Miloševića, nastala opšta frka: Golubović javlja Đorđeviću da „nije moguće obaviti obdukciju leševa niti ih sahraniti na području Kladova“, a Đorđević potom naređuje: „Obezbedite lice mesta, zatvorite sve informacije za javnost i izvadite hladnjaču.“ Sutradan 7. aprila sledi nova naredba iz Beograda: „Vadite leševe, pripremite ih za transport, a obdukcija i sahrana obaviće se na drugom mestu.“ Bio je to vrhunac policijskog i državnog beščašća, jer su naredbodavci i izvršioci znali da neće biti ni utvrđivanja identiteta, ni obdukcije, niti iole pristojne sahrane, već da će sve biti obavljeno po klasičnom mafijaškom receptu. Baš kao što se, na primer, dogodilo prošle godine u avgustu kad su takođe iz Dunava kod Golupca bila izvađena tri zabetonirana leša mladih muškaraca i odvezena negde na navodnu obdukciju“, a na sva pitanja: ko su bili ti ljudi, odakle su i ko ih je, po svemu sudeći, žive zalio betonom i bacio u Dunav, policija je cedila kroz zube: istraga je u toku. I ni reči više. Zato i postoji opravdana sumnja da je u Dunav odlagano mnogo više leševa nego što se zna. Bilo bi sasvim uputno da sadašnja policijska vrhuška, uprkos trenutnim obimnim poslovima, zapita svoje bivše (a neke i sadašnje) kolege: zbilja, šta bi sa telima one trojice izvađenih iz Dunava. Ili je i to neka od „Dubina“ sa svojim rednim brojem.
NEIDENTIFIKOVANASLUŽBENALICA (NSL): Prema naređenju načelnika Đorđevića, Časlav Golubović je naredio da se „posao“, odnosno vađenje leševa iz hladnjača i utovarivanje u kamion, mora obaviti tokom noći. Kamion (otvoreni FAP) bio je, inače, uzet od preduzeća Komunalac iz Kladova čiji su radnici, zajedno sa policajcima, do zore uspeli da utovare svega dvadesetak leševa zbog opšte iscrpljenosti. Naime, zbog nepristupačnog terena od obale do kamiona parkiranog pored magistrale, zapravo na putu koji uz planinu vodi do Petrovog sela, tela mrtvih su nošena kroz veliku odvodnu cev ispod magistrale što je bio veoma naporan posao. Svakom radniku bilo je isplaćeno po 2000 dinara iz kase policije u Boru.
„Iz MUP-a je dobijen nalog da prvi kamion sa leševima krene iz Tekije ka Beogradu do naplatne rampe kod Bubanj potoka, a da će vozač naknadno usput dobiti dalja uputstva preko mobilnog telefona… Kamionom je upravljao službeni vozač SUP-a Ljubinko Ursuljanović u pratnji patrole saobraćajne policije. Kod Bubanj potoka vozač kamiona telefonom je dobio uputstvo iz MUP-a da nastavi kretanje autoputem do JP pumpe Zmaj u pravcu Novog Sada“, saopštio je na konferenciji za novinare aktuelni zamenik načelnika uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije kapetan Dragan Karleuša. U ovu varijantu odvoženja leševa malo ko veruje, pogotovo ljudi iz Tekije i okoline. „Ko bi bio toliko lud da do Beograda i dalje vozi otvoren kamion sa leševima kao da je reč o tovaru slame“, sumnjaju meštani. „Kako to da niko nije video kamion na magistrali, a svi smo znali da se tela utovaraju baš u kamion Komunalca iz Kladova? Koliko mi znamo, leševi su sa magistrale odmah odvoženi putem prema Petrovom selu. A vi se raspitajte zašto baš tamo.“ No, o tom potom. Najveću nedoumicu predstavlja sledeća rečenica iz pomenutog izveštaja republičkog MUP-a: „Na novosadskom putu kamion (sa leševima, prim. aut.) zaustavljen je i predat za sada neidentifikovanim službenim licima na njihov zahtev.“ Nigde se ne kaže ko su bili ti ljudi. Specijalci, policajci, debeovci, saobraćajci, ljudi u maskirnim uniformama, putari? Kome? Ili je možda neka neidentifikovana grupa kriminalaca otela tovar i kasnije vratila kamion? O čemu to zapravo, uopšte, priča kapetan Karleuša? Hoće li da kaže da je ekipa oformljena da rasvetli „slučaj hladnjača“ izgubila trag? Tu očevidno nešto ne štima ili je kompletno objašnjenje ostavljeno za narednu konferenciju za novinare?
CENTARSPECIJALACAIURVINEMIROČA: „Dana 7. aprila 1999. godine hladnjača je izvađena iz Dunava i postavljena na takozvani vučni voz. Iz hladnjače su tokom noći preostali leševi prebačeni u drugi kamion koji je na lice mesta poslat iz MUP-a. Nakon utovara leševi su kamionom odvezeni u pravcu Beograda, a prazna hladnjača je vučnim vozom odvezena do strelišta u Petrovom selu kod Kladova, gde je zapaljena i razneta eksplozivom“, tvrdi se u izveštaju MUP-a koji je čitao kapetan Karleuša.
Šta znači „u pravcu Beograda“? „I šta bi dalje: ko ih je eventualno preuzeo i kuda odvezao? Jer, ako to ne zna ni vrh sadašnje policije, nije ni trebalo saopštavati ono što je postalo opšte poznato. Osnovno pitanje je gde su leševi. Na to javnost nije dobila odgovor. Kao da se i sad nešto krije. Ono sa „zapaljenom i eksplozivom raznetom hladnjačom na strelištu u Petrovom selu“ već je mnogo jasnije, iako je u izveštaju samo to pomenuto. Naime, u to vreme se na zabitim obroncima Miroča, Petrovom selu, nalazio jedan od centara policijskih jedinica za specijalne operacije JSO pod rukovodstvom Franka Simatovića koji je često džipom dolazio. Njegovi puleni verovatno nisu oskudevali u benzinu i eksplozivu da bi upalili i razneli hladnjaču. Pitanje je da li su i oni učestvovali u akciji „Dubina 2“ kako su „slučaj hladnjača“ krstili nekadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković i general Vlastimir Đorđević i proglasili otkrivanje i uklanjanje leševa državnom tajnom.
Na pitanje da li u Petrovom selu još postoji centar za specijalce državne bezbednosti, niko nije znao pouzdano da odgovori. „Mada poodavno nije bio viđen Frenki u džipu kako prolazi ovuda, mislimo da ih gore u planini još ima. Uostalom, idite pa vidite“, poručuju Tekijci.
Petrovo selo zapravo nije uopšte selo, već nacionalni park, a do baze specijalaca se moglo stići veoma teško običnim automobilom. Loš strm put često je razrovan ili odnet bujicama vode, te je sasvim razumljivo zašto su se specijalci uvek vozili isključivo džipovima. Tog dana, 23. maja oko podne, Petrovo selo, udaljeno 15 kilometara uzbrdo od dunavske magistrale, bilo je u magli i bez žive duše. Dve-tri prazne vikendice pored puta i samo jedan starac sa ovcama.
„Ne znam ja ništa, vidiš da čuvam stoku. Otkud ja znam ima li koga tamo gde ste se vi zaputili. Odoh ja za ovcama“, nepoverljivo je odgovorio stari čobanin i umakao u šumu. Međutim, već izdaleka se činilo da je baza specijalaca prazna, iako je ispred ulaza u zgradu bio parkiran crni automobil pristojnog izgleda, ali bez registarskih tablica, a malo dalje od njega neko veće vozilo pokriveno maskirnom navlakom. Koliko se moglo videti sa kapije i ograde, centar je bio prazan.
„Evo, odavde se lepo vidi koliko ovde u planini ima urvina, provalija i zabačenih jaruga, a i pećina u kojima bi se mogli leševi sakriti i zatrpati“, kaže naš saputnik i vodič koji bi da mu se ne pominje ime u novinama. „Zato i verujem da su tela iz hladnjače negde ovde zakopana, a ne odvezena ne znamo kud, čak u Vojvodinu, stotinama kilometara daleko od Tekije. Ako je to učinjeno, onda je to zbilja bila velika glupost.“
ZAŠTOSEĆUTALO: „Radna grupa MUP-a je ispitivala i uzroke opisanog događaja (akcija „Dubina 2″) i došla do saznanja da je u martu 1999. u kabinetu Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SRJ-a, održan radni sastanak kome su, pored Miloševića, prisustvovali Vlajko Stojiljković, tada ministar unutrašnjih poslova, pomenuti general Vlastimir Đorđević, tadašnji načelnik resora DB-a Radomir Marković i drugi“, piše u izveštaju MUP-a Srbije. Koji su to „i drugi“? Nisu li i oni učestvovali u skrivanju žrtava zločina? Zašto se skrivaju imena tih ljudi? Da li zato što neki od njih, možda, i danas obavljaju odgovorne poslove u policiji? I to je, bar za sad, nepoznanica. Na tom sastanku Milošević je naložio Vlajku Stojiljkoviću da preuzme sve mere kako bi se uklonili svi tragovi koji mogu da ukažu na postojanje dokaza o počinjenim zločinima. Stojiljković je po onoj staroj – brigo moja pređi na drugoga, naredio Vlastimiru Đorđeviću i Draganu Iliću da se pobrinu, pojednostavljeno rečeno, za otkopavanje pobijenih civila na Kosovu i uklanjanje leševa, kako ih istražitelji Tribunala u Hagu ne bi eventualno otkrili. Koliko se u tome uspelo, vreme će pokazati, a o rezultatima radne grupe MUP-a Srbije javnost će uskoro biti obaveštena, obećava ministar policije Dušan Mihajlović.
Uzgred, o otkrivanju leševa u hladnjači znala je gotovo cela Negotinska krajina, posebno policija, tužilaštva i pravosudni organi. I svi su sve vreme ćutali više od šest meseci, a da o tom događaju niko od nove vlasti, naročito policija, nije bio upoznat. Teško je poverovati u to. Ispada da je sadašnji MUP Srbije bio primoran da reaguje tek kad je u lokalnom listu „Timočka krimi revija“ iz Zaječara prvog maja ove godine objavljena istina o hladnjači punoj leševa. Koliko se za sada vidi, istraga nije baš daleko odmakla od onog što je već obelodanjeno. Izuzev sastanaka i dogovora u bivšem policijskom vrhu i naredbi Slobodana Miloševića. Naravno, ukoliko za takve tvrdnje postoje za sud validni dokazi.
Milošević – glavni inspirator
„Slobodan Milošević je lično bio glavni inspirator organizovanog kriminala u Srbiji, a njegovi saradnici u carini, policiji i drugim državnim službama su dalje organizovali državnu mafiju“, rekao je na konferenciji za novinare ministar policije Dušan Mihajlović.
Vlajko Stojiljković: Sorosovi plaćenici
Bivši ministar policije Srbije Vlajko Stojiljković je povodom „slučaja hladnjača“ izjavio Tanjugu da su objavljene informacije o njegovoj umešanosti u uklanjanju tragova krivičnih dela neistinite, zlonamerne i iskonstruisane. „Izmišljenim aferama i organizovanim medijskim kampanjama iza kojih stoje poznati srbomrsci i Sorosovi plaćenici, ne mogu se sakriti i amnestirati neviđeni zločini koje su počinili albanski teroristi i njihovi NATO saveznici, niti umanjiti heroizam, odlučnost i požrtvovanje naroda, vojske i pripadnika MUP-a u višemesečnoj odbrani zemlje od NATO agresora“, naglasio je Stojiljković.
SPS osudio izjavu MUP-a
Socijalistička partija Srbije najoštrije je osudila izjavu policije da je bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević lično naložio „uklanjanje svih tragova koji mogu da ukažu na postojanje dokaza o izvršenim zločinima na Kosovu. Takve gnusne dezinformacije se lansiraju u predvečerje najavljene rasprave o Predlogu zakona o saradnji sa Tribunalom u Hagu, kako bi se taj apsolutno neprihvatljiv akt opravdao…“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
“Sada su se pojavili neki drugi mladi ljudi, sasvim drugačiji, koji su isto nečim nadahnuti. Možda su ti nadahnuti i nečijom veronaukom, možda nečijom antiveronaukom, možda nečijom filozofijom… Možda su oni jedan novi svet koji se mnogo bolje prilagođava dramatičnom tehnološkom razvoju. Ali možda oni u stvari osećaju šta znači sloboda u pravom smislu, čak mnogo dubljem nego što smo to osećali mi koji smo tu reč mnogo puta izgovarali. Možda oni osećaju opasnost koju donosi sa sobom očigledna kriza demokratije u celom svetu. Priznajem, mislio sam da ne postoje više takvi mladi ljudi kao što smo mi bili. Međutim, oni postoje i realno su mnogo bolji od nas i mnogo manje podložni manipulacijama, kako takozvane duboke države, tako i političara i medija”
Lazar Ristovski je istupio iz članstva u Udruženju dramskih umetnika Srbije zato što se okrenulo protiv Vučića, umesto da mu se zahvaljuje kao on. Ima u njegovom pismu još niz bisera
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!