Kako su »mupovci« prešli Kravlju Dragu

„Poštovani slušaoci, predsjednik Skupštine općine Knin dr Milan Babić proglasio je ratno stanje na području cijele općine“, bila je rečenica koju je, ni kriva ni dužna, 17. avgusta 1990. godine pročitala spikerka Radio Knina Manda Vuković. Tada je imala dvadeset i neku godinu, i uradila je to kao da nedeljom čita čestitke iz emisije „Susreti u željama“, koja je trajala satima sa porukama „Srećno sklapanje braka…“ ili „Srećan odlazak u JNA…“.

Tek posle je, ispavši jedini i glavni krivac za proglašenje ratnog stanja koje je predstavljalo početak urušavanja zajedničke države SFRJ, shvatila šta se sve lomilo preko njenih leđa. Sve se desilo 17. avgusta 1990. oko 17 sati, da bi već u 21 sat Babić u gostovanju na Radio Kninu demantovao da je ikad proglasio ratno stanje. I ispade Manda jedini krivac – devojka spiker lokalnog radija.

„A gde je grad, gde je Knin?“, pitao je u drugoj polovini decembra 1991. u jednoj kafani major kenijske vojske Džems Ikinia svoje domaćine iz 9. Korpusa JNA, nakon što je, kao deo četvoročlane prethodnice mirovnih snaga UN obišao severnu Dalmaciju da bi video gde su linije razdvajanja i kako razmestiti „unproforce“. Kad su mu objasnili da je to što je video u stvari Knin, samo je ironično konstatovao: „Jedna ulica, a zajebava čitav svet.“ I time dao najbolju dijagnozu.

Kako je sve počelo? U jeku raspirivanja srpsko-hrvatske ili hrvatsko-srpske „bratske mržnje“, posebno mesto našao je Knin, opština sa 42.000 stanovnika u Severnoj Dalmaciji, od kojih su 85 odsto bili Srbi. Pošto je bio veliki garnizon, bilo je tu dosta starešina raznih nacionalnosti. Uz Knin su, naravno, išli i Benkovac i Obrovac, takođe sa većinskim srpskim stanovništvom. Do tada se za njih čulo jedino kao navijače Crvene zvezde.

Hrvatska propaganda učinila je svoje tokom ustavnih amandmana 1998. i izborne kampanje 1990. godine kada su počela pozivanja na ustaštvo i prozivke Srba. Predlog izvesne Slavice Bajan, delegata u Saboru Hrvatske, da se Srbi izbace iz Ustava kao konstitutivni narod, došao je kao „so na živu ranu“, što je obilato iskoristila propagandna mašinerija Slobodana Miloševića iz Beograda. Tako su se sve kockice sklopile, a ceh „domoljublja“ s jedne i „vekovne odbrane srpskih ognjišta“ s druge strane, platio je, na kraju, narod sa tih prostora.

Šta je sve prethodilo toj pobuni kninskih Srba i stavljanju barikada (posprdno nazvanih „balvan revolucija“), dugo bi trebalo objašnjavati. Glavni akteri su mrtvi ili služe zatvorske kazne, poput Milana Martića u Estoniji po presudi Haškog tribunala. Potpisnik ovih redova je i sam bio tih dana u Kninu, a napisano je mnogo priča običnih ljudi u tim događajima.

Radio Knin

Da je naredbu o čitanju proglasa Radio Kninu dao lično Babić, niko od upućenih ne spori, uključujući tadašnju glavnu urednicu Snježanu Pokrajac Stamatović, koja za „Vreme“, kaže:

„U momentu proglašenja ratnog stanja učinilo mi se, kao i većini kolega, da je situacija, ipak, bezazlena i naivna, jer smo bili generacija koja nije doživjela rat i to je bila kategorija iz našeg razmišljanja… Ali vrlo brzo sve je nepovratno eskaliralo u poznatu krajiško-hrvatsku priču.

A što se Radio Knina tiče, on je tog avgusta 1990. postao poznatiji od medijskih kuća iz svih velegradova eks Jugoslavije zajedno…Kada je, naime, spikerka pročitala naredbu Babića o proglašenju ratnog stanja, već sutradan novinari iz celog sveta sjatili su se u maleni prostor našeg radija da svojim redakcijama šalju izvještaje o srpskim barikadama, nagovještaju početka građanskog rata u Hrvatskoj…

Svi mi novinari bili smo u velikoj tenziji. U redakciji užurbanost, nervoza, tražila se pisaća mašina i stolica više, čekala su se saopštenja i telefonska uputstva krajiškog rukovodstva… Krajina ne sme nespremna dočekati neprijatelja, rečeno je u jednom od tih saopštenja. Sa ove distance, mišljenja sam da su samo ljudi ‘dinarskog digniteta’ mogli da izdrže sve mračne valere na imaginarnom platnu krajiške sudbine, u nastupajućih pet godina.

Barikade i straže bile su, čini mi se, u početku postavljane za ‘ne daj Bože’ i za ‘svaki slučaj’, zbog mogućnosti prolaska nepoželjnih gostiju, što bi se smatralo provokacijom, ali vrlo brzo su „balvani“ postali odlika kninske svakodnevice. Sećam se da sam tada po novinarskom zadatku obilazila ljude na svim tim barikadama i mjestima ‘gdje se branila Krajina’ i da mi je sredovječni brkajlija sa puškom o ramenu (na cesti prema Šibeniku) na pitanje: ‘Mora li tako’ odgovorio: ‘Plašimo se da se ne vrati 1941. godina, samo sa novim egzekutorima… Barikade su naš glas za Jugoslaviju i za miran san.’“

Snježanin kolega Petar B. Popović, jedan od tadašnje dvojice novinara kninskog radija, na pitanje kako je sve doživeo, kratko je odgovorio:

„Sve se dešavalo brzo, gotovo munjevito, a s obzirom na to da se situacija mijenjala iz sata u sat, moram priznati da sam tada osjećao ogroman strah i ne znajući šta će nas sve snaći u budućnosti, ali sam istovremeno naivno vjerovao da će sve to kratko trajati. U tim danima bilo je i komičnih situacija: vraćam se naveče iz radija kući, do koje imam tri-četiri kilometra, moram u autu da ‘preskočim’ barikade na više mjesta; znam ljude koji tu dežuraju, znaju i oni mene, pa ih zovem po imenima kako bi me propustili, a onda iz mraka čuješ tek repetiranje oružja i strogo upozorenje: ‘Odbij, civil!’ Šta da radiš, vratiš se pa ideš okolo, znatno dužim putem.“

„JA SAM STVARNO SLOBODAN MILOŠEVIĆ“

Da bi se razumeo celi slučaj, treba reći da je u Kninu održano prvo „spontano dešavanje naroda“ u Hrvatskoj, 28. februara 1989. godine, kao odgovor na podršku koja je rudarima Albancima u rudniku „Stari trg“ kod Kosovske Mitrovice došla iz Slovenije, na skupu u „Cankarjevom domu“. Slovencima se pridružio i predsednik sindikata Hrvatske Bernardo Jurlina, koji je u Dnevniku Televizije Zagreb 27. februara zatražio da svi zaposleni izdvoje jednu dnevnicu za pomoć i solidarnost sa rudarima u „Starom trgu“.

„Kao čoveka i Srbina me to zabolelo“, priča za „Vreme“ tadašnji šef ekonomskog sektora u kninskoj Tvornici vijaka (TVIK) Milinko Sandić. Poreklom iz Crne Gore, posle studija u Beogradu, otišao je sa ženom da živi i radi u njenom zavičaju. Po dolasku na posao ujutro 28. februara, kontaktirao je sa sindikalnim aktivistima i lavina je počela da se kotrlja. Na pominjanje „majke Srbije“, kosovskog mita, radnicima nije trebalo mnogo da se pobune i masa je krenula pred zgradu Komiteta u Kninu, udaljenu 700-800 metara. Usput su im se pridružili i ostali, i tako je sve počelo – održani su vatreni govori, ali i poslato pismo podrške Slobodanu Miloševiću, koga je, u ime inicijativnog odbora protesta, potpisao Sandić.

„Poslije nekoliko dana, uveče mi u kući zvoni telefon i glas mi se predstavlja kao Slobodan Milošević. Pošto su danima stizale prijetnje, nisam se na to ‘primio’, i rekao sam da mi porodicu ostave na miru, da ih ne uznemiravaju. I onda glas kaže: ‘Druže Sandiću, ja sam stvarno Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva Srbije, evo vam moj broj i na poslu i u stanu, zovite kad budete mogli. Ali nemojte iz Knina, jer vas prisluškuju’.“ Sandić sutradan iz kancelarije zove broj, javi se sekretarica, uveri se da je to stvarno Miloševićev kabinet.

Onda ode u Bosansko Grahovo kod prijatelja, okrene Miloševića i sa njim se ispriča. „Rekao mi je da idem za Beograd, dobiću i stan i posao za sebe i ženu, jer Hrvati hoće da me ubiju. Zahvalio sam mu se na ponudi i tad i desetak dana posle, kad sam išao kod njega u Beograd, jer sam želeo da ostanem sa narodom koji sam, nehotice, poveo u pobunu“, priča Sandić.

On je u Kninu ostao do „Oluje“, a nikad, pogotovo kad su u pitanju bile unutarstranačke razmirice, nije krio da podržava onu stranu koju protežira Milošević. Njegovu ulogu u podizanju barikada negira, kao i više drugih sagovornika, jednostavno – kažu da se sve spontano desilo i da su tek posle došli Miloševićevi izaslanici.

foto: sava radovanović

POGREŠNO DUGME ZA OPASNOST

A šta se desilo 17. avgusta 1990?

Pripadnici novoformiranog MUP Hrvatske krenuli su tog jutra u oduzimanje oružja rezervnog sastava milicije u Benkovcu i Obrovcu. U Benkovcu su uspeli, u Obrovcu nisu. Kako se to brzo pročulo, milicija u Kninu se uzbunila. A kninski SUP je, sa sve stanicom milicije u Kistanjama, imao oko 50 milicionera i inspektora, plus prateće službe (upravni poslovi, mehaničari, čistačice). I njih 48 je početkom jula potpisalo dopis Saveznom SUP da neće da prihvate nove oznake MUP (šahovnice“). U ime svih, u dopisu MUP Hrvatske i SSUP potpisao se tadašnji viši inspektor Milan Martić.

Jedan od potpisnika, koji ne želi da mu se ime pominje u novinama da ne bi imao problema sa medijima Hrvatske gde često odlazi, kaže za „Vreme“ da je bio zajedno sa Martićem kad su nosili to pismo u izvesnu kuću u Kistanjama. Tu je bio tadašnji predsednik Srpske demokratske stranke Jovan Rašković – on je pismo trebalo da pregleda, po potrebi dopuni ili rediguje.

„Rašković je rekao da ne treba ništa dirati, i mi smo otišli u firmu gde je radila Martićeva žena, da sa njihovog teleksa pošaljemo to u Zagreb i Beograd“, kaže naš sagovornik. „Ali ne samo u SUP-ove, nego i redakciji lista ‘Politika’. I kad je to ‘Politika’ sutradan objavila, počeli su pritisci na nas, prijetilo nam se otkazima, ostali smo bez plate. Već tad se govorilo da će novokomponovani ‘redarstvenici’ krenuti na nas, da nas razoružaju i pohapse. Živjeli smo u neizvjesnosti, strepnji šta će se desiti, ali nas to nije pokolebalo.“

On dodaje da su sa kolegama Hrvatima, a bilo ih je pet-šest, bili u normalnim odnosima i komunikaciji tokom tih događanja, ali da su primetili da jedan po jedan ne dolazi na posao i „nestaje“. Kasnije se ispostavilo da su prelazili u policiju u Šibeniku i Zadru.

„Tog 17. avgusta bio sam dežurni, šef dnevne smjene, od 7 do 19 sati“, nastavlja naš sagovornik. „Čuli smo, ništa službenim depešama, nego privatno, šta se desilo u Benkovcu i Obrovcu i bili smo u stanju iščekivanja. U skladištima stanice milicije bile su ‘duge cijevi’ i za nas i rezervni sastav, a to nije bilo puno, možda stotinjak pušaka. Poluautomatske, nešto malo automatskih, čak i poneki američki ‘tompson’ zaostao iz pomoći poslije Drugog svjetskog rata. Oko 17,18 sati, počne narod da se okuplja ispred stanice. Sa njima stiže Babić, viče na mene: ‘Šta čekate, sviraj sirenu za uzbunjivanje, mupovci upali u Oton (selo 15-20 kilometara severozapadno od Knina), puca se, pobili ljude’. Dok on viče, pokušavam dobiti Martića. Na telefon u njegovom stanu niko se ne javlja. Viče Babić, viče okupljena masa i ja pritisnem dugme sirene, i Knin se tad uzbuni, a na radiju odmah ide vijest o proglašenju ratnog stanja. Kasnije shvatim da sam umjesto dugmeta za opštu opasnost, pritisnuo pogrešno – za prestanak opasnosti. Ali u onoj ludnici niko to nije primjetio.“

MILAN BABIĆ I GLAS IZ PODINARJA

Građani su bili pred stanicom milicije, tražili oružje, a naš sagovornik je jedva čekao da završi smenu i da ode. Te noći je oružje podeljeno ne samo pripadnicima rezervnog sastava kninskog SUP, nego i raznim drugim ljudima.

„Kad sam nekoliko dana poslije vidio kome su sve dali oružje, pobunio sam se, rekao da su to ljudi koje sam lično puno puta privodio i hapsio. Za ‘nagradu’ sam dobio premještaj za pozornika na željezničkoj stanici, kojom tad zbog zatvorenih pruga vozovi nisu saobraćali.“

Ovaj „milicioner“ – insistira na tom nazivu – kaže i kako su išli da obilaze te barikade koje su seljaci postavili, čak i na nekim besmislenim mestima – na dva kilometra tri barikade:

„Dođeš tamo, ljudi pijani, priviđa im se sve i svašta. Molimo ih da ne prave gluposti, pogotovo ne strancima koji se vraćaju s mora, u čudu su šta se dešava. Evo ilustracije – zateknem se u obilasku barikade u selu Prevjes, granica opština Knin i Gračac, Dalmacije i Like, a tamo oni zaustavili Tuđmanovog savjetnika Slavena Leticu, i kod njega pronašli neki pištolj, star, iz Drugog svjetskog rata. Ima čovjek urednu dozvolu, izdato ne od novih, nego od ranijih vlasti. Naredim im da mu ga vrate i da ga puste da prođe. On se zahvali, a uveče na HTV i sutra u ‘Slobodnoj Dalmaciji’ čitava njegova tirada kako su ga zaustavili, maltretirali, šikanirali, maltene da ga Srbi nisu ubili. A niko ga nije takao. To što je slobodno proneo pištolj sa sobom nije pomenuo.“

Naš sagovornik takođe negira da je iko iz MUP Srbije imao svoje prste u pobuni; jednostavno, propaganda jedne i druge strane učinila je svoje: „Tek kasnije su počeli da dolaze ljudi iz DB Srbije, a potom i iz MUP, kad je počela obuka u centru u Golubiću.“

Kako je bilo tad obavljati dužnost milicionera kaže: „Odeš kući, malo odspavaš, jedeš i ideš ponovo u stanicu. Nije se gledalo na radno vreme, ni na porodicu, djecu.“

O prvim barikadama i proglašenju „ratnog stanja,“ sindikalac Sandić kaže: „Tog dana su mene, koji sam bio sekretar opštinskog sindikata i predsednika Sindikata pozvali Babićevi izaslanici da dođemo u zgradu opštine. On sjedi tamo sa svojim ‘sindikalcima’ i ljudima od povjerenja, tu su i dva-tri stara partizana. Znali su da mi imamo uticaj na narod i on počinje, što sam kasnije shvatio, svoju ‘predstavu’. Svakih par minuta dolazi mu jedan od saradnika sa papirićima iz Centra za obavještavanje – te ‘mupovci’ upali u Gračac, prešli Kravlju Dragu, sukob u Otonu… Mi sve slušamo i mislimo se šta činiti. Onda stiže papirić i Babić čita kako ‘javlja čoban iz Podinarja da su mupovci došli sa šest transportera iz pravca Kijeva i sve ubijaju’. Onda sam shvatio kolika je sve zajebancija i pitao sam Babića: ‘A čime je javio taj iz Podinarja kad tamo nema telefona, niti radio-stanice, nemojte da nas pravite budalama.’ Onda nas je Babić sve oterao i ostao sa svojim ‘savetnicima’, ljudima za koje bi se moglo reći sve osim da su pošteni.“

Dalje je istorija.