Kako se uči iz grešaka

Jedna od najvažnijih životnih veština jeste učenje iz grešaka. Ili, ako više volite negativnu formulaciju, besomučno ponavljanje istih grešaka (ili čak celih pogrešnih obrazaca) jedan je od najvećih problema od kojih ljudi mogu da pate. Internetom kruži aforizam koji neki pripisuju čak i Ajnštajnu, po kome je ludilo učestalo ponavljanje istog postupka i očekivanje drugačijeg ishoda. Problem je, naravno, u tome što vrlo često uopšte ne vidimo gde je greška koju pravimo, ili da uopšte pravimo grešku, mada bismo to u ponašanju drugog odmah uočili. Konačno, često se govori kako bi trebalo učiti iz tuđih, a ne svojih grešaka, što zvuči kao odličan savet. Ali kako se sve to zapravo radi?

VRSTE GREŠAKA

Grešaka, pre svega, ima mnogo vrsta. Jednostavnije je s onima koje su objektivne ili su podložne proveri putem intersubjektivne saglasnosti i jasno ustanovljenih konvencija. Ako napravite matematičku grešku, na primer, odmah će vam neko napisati ispravku crvenom olovkom i dati nižu ocenu, pošto postoje uverenja da se u računu jasno zna šta je tačno, a šta pogrešno. Već je u logici drugačije, pošto ćete učiti o postojanju i tipovima namernih i nenamernih grešaka. Pravila i greške postoje i u gramatici i pravopisu, ali bi neki srednjoškolac za “Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,” dobio slabu ocenu, a pesniku se divimo na kapacitetu da greške pretvori u odraz svoje originalnosti.

Nijedna od ovih grešaka nije predmet psihološkog proučavanja. Sve su one, takoreći, neiskustvene, ne nastaju u interakcijama, pri donošenju odluka, kad smo pod pritiskom tuđih očekivanja ili sopstvenih osećanja, u trenucima kad znamo šta je greška, ali nemamo snage da se odupremo, ili kad smo potpuno uvereni da je sve dobilo smisao i greške ne može biti. Neke psihologe interesuju i one greške koje su potpuno subjektivne i neproverljive, poput pitanja šta smo tačno u nekom trenutku osećali, šta bi neki san mogao da nam poručuje, zašto na mrljama od mastila svi vidimo nešto drugo…

Za psihologiju bi osnovna podela mogla biti ona na moje greške i tuđe greške. Svi bi trebalo da znamo kako iste postupke i reči možemo potpuno drugačije da vidimo u zavisnosti od toga ko iza njih stoji. Svakome može biti teško da prizna neku grešku u određenom društvu ili na temu koja ga čini posebno osetljivim. Tad nastupaju stid, strah od kritike ili kazne, previsoka očekivanja od sebe. Problem počinje kad neko ne može da prizna grešku nikad i ni pred kim. Kad mogućnost da nisam potpuno i uvek u pravu, da nisam savršen, budi aroganciju, hostilnost, spremnost na beskrajno ubeđivanje, pa čak i izvrtanje činjenica, laganje ili napade ad hominem. Ovo može biti manipulativno, ali i posledica jako niskog i/ili nestabilnog samopoštovanja.

KAKO UKAZATI NA GREŠKU

Tamo gde ima mnogo traumatskih iskustava i gde je anksioznost visoka, uvek očekujemo opasnost od povrede i kritike. Sve i kad u iskustvu imamo to da smo uspevali da rešavamo probleme, jak strah čini ta iskustva nedostupnim i beskorisnim. Isto može biti i sa iskustvom koje u određenom trenutku imamo sa osobom koja nam nudi novi obrazac odnosa. Ima i ljudi koji svaki svoj postupak vide kao grešku i neprekidno kritikuju sebe, mada bi se drugi mogli čuditi tome. Verovatno su, ipak, češći oni koji vide “… trun u oku brata svoga …” i spremni su na kritiku, otvorenu ili prikrivenu, svake tuđe greške i slabosti.

Upravo zbog sklonosti kritici i bolu koji ukazivanje na greške može da izazove, često se dešava da neko počne da beži od grešaka kroz izbegavanje novina, rizika i neizvesnosti. Zato bi trebalo obratiti posebnu pažnju na to kako ukazujemo na greške, što i jeste ključni deo mnogih profesija, poput obrazovnih. Saopštavanje nekome da je pogrešio može biti prava umetnost. Pošto svi iz ličnog iskustva znamo koliko može biti bolno i/ili razočaravajuće kad nismo u pravu, ili nismo razumeli, kad nas uhvate u laži, uvek možemo da pretpostavimo kako će drugi reagovati na našu kritiku. Da li će nam to biti važno i da li ćemo ublažiti i modifikovati svoj izraz, skroz je drugo pitanje. Saopštavanje da je neko pogrešio, negativan fidbek, neophodno je za razvoj realistične skromnosti i kapaciteta za samopreispitivanje i korekciju. Ali ako to uradite tako što nekoga rasplačete, on neće upamtiti u čemu je pogrešio i razviće jedino još dublji stid i bes.

Pravi pedagog ume da te dovede do razumevanja gde si i zašto pogrešio, a da to uopšte ne mora da kaže eksplicitno. Za to je, naravno, neophodno jako mnogo strpljenja i veštine u postavljanju pitanja. S druge strane idealan učenik nikad nije zadovoljan i stalno traži grešku, ispravku i inovaciju, znajući da su sva naša rešenja nesavršena i po definiciji sadrže bezbrojne greške.

KAPACITET ZA PROMENE

Kažem “idealan”, zato što je istrajavanje u “iskustvenim” greškama vrlo česta pojava. Lako je moguće videti da neko ko je uspeo da se oslobodi jedne zavisnosti gotovo odmah formira drugu, ili da žena koja se razvede od nasilnika uđe u vezu sa sledećim. Ovo se dešava na nivou nesvesnog donošenja odluka i posledica je neprevaziđenog traumatskog iskustva. Mi možemo u početku biti izrazito srećni zbog osećaja da smo se promenili i našli sebi nešto potpuno novo, ne prepoznajući moć traume da nas drži pod kontrolom i vodi ka beskrajnim ponavljanjima.

Do promene zahvaljući poukama može doći samo tamo gde je bazično samopoštovanje dovoljno stabilno, a priznanje greške me ne vodi u ponor doživljaja da sam bezvredan. Tek tada mogu da primim objašnjenje, zagledam se u sebe, preispitam svoje pokušaje i doživim takozvani “aha-momenat”, u kome shvatam šta sam, kako i zašto radio. Kapacitet za promenu sadrži i više od ovoga, pošto je u psihoterapiji primetno da odrasli lakše odbacuju stare, neadekvatne obrasce nego što razvijaju nove. Mada ovo prvo nije, samo po sebi, malo postignuće, za ovo drugo neophodni su još i ogromna hrabrost, spremnost na preuzimanje rizika, socijalna podrška i ko zna šta sve još, a možda ponajviše spremnost da se unutrašnjem svetu pristupa na slobodan i razigran način, da sebe i život uopšte ne doživljavamo rigidno i preozbiljno.

GRUPE

Svi problemi s priznavanjem grešaka i učenjem iz njih mnogostruko se usložnjavaju kad posmatramo grupe. Čim se udružimo, naša racionalnost i moralnost lako mogu da nestanu, dok se impulsivnost, osećaj moći i delegiranje odgovornosti lako razbukte. Roditelji mogu biti uspešni u podučavanju dece da bi trebalo da priznaju greške, ali poenta je u tome da im daju primer. Na nivou velikih grupa greške se najčešće pripisuju drugoj grupi, obično manjinskoj, a primeri uspešnog učenja iz grešaka tako su retki da ih verovatno svako zna.

Osim toga, tempo života, posebno u međunarodnim odnosima, danas je toliko ubrzan da ne znam kako bi neko mogao sebi da obezbedi pauzu neophodnu za razmišljanje o sopstvenim greškama, te da radi na ispravkama. Sigurno postoje timovi koji funkcionišu na taj način, ali se tu radi o grupama ograničene veličine i jasno definisanih radnih zadataka. U većim grupama difuznih zadataka ili protivrečnih ciljeva ovo može postati ne samo teško već i nemoguće, a često su greške na tim nivoima presudne za rad i život svih manjih grupa. Setite se samo koliko su puta greške u svetu politike bile zloupotrebljavane u svrhu kompromitovanja suparnika ili čak izmišljane. Politički život se gotovo svuda u zapadnom svetu pretvorio u besomučnu borbu čopora vukova koji često odaju utisak da bi najradije istrebili sve ostale, pa onda saradnje, “korektivne uloge opozicije” i ispravljanja grešaka ne može ni biti. U Srbiji, gde se svako malo pojavi političar koji zamišlja kako je poslat da učvrsti sultanovu diktaturu u Beogradskom pašaluku, ovo je sigurno očiglednije nego na nekim drugim mestima u svetu, a saradnja u političkom domenu gotovo je nepoznata pojava.

Takvu situaciju, koja je tokom poslednjih godina dovedena do ekstrema, stvorili su ljudi koji su zarad lične koristi uništili institucije, kulturu, slobodu i nadu među ljudima koji im se nisu dovoljno brzo i efikasno suprotstavili. Od presudne je važnosti, dakle, da priznamo sebi da smo napravili niz grešaka i ovog puta ih ne ponovimo. Ne mislim pod tim samo na značaj samog izlaska na izbore, već i na malodušnost, zastrašenost, potkupljivost, inerciju, zanemarivanje opšteg interesa… Mnogo toga moramo prevazići ovog puta – nepotpuno slaganje, toleranciju nesavršenosti, neizvesnosti u pogledu bliske budućnosti – ali bi to moralo biti lako izvesti s obzirom na značaj cilja kome stremimo.

Ovo je, međutim, tek polazna osnova za mnogo važniji proces. Mi spadamo među narode koji sebi moraju da postave pitanja o greškama u postavljanju nacionalnih ciljeva kroz istoriju i da se konačno usmerimo na izgradnju jakih nezavisnih institucija koje će moći da se odupru pokušajima zloupotrebe, što bi istovremeno značilo da konačno postanemo prava politička zajednica sa podelom vlasti i usmerenošću na slobodu.

Naravno, možete me pitati da li ima vremena za priznavanje grešaka i korekcije. Iako odgovor niko ne zna, moramo ostati optimistični. Jer nam je najveća greška u domenu politike uverenje da nemamo izbora i da je sve već odlučio neko moćniji.

Autor je psiholog

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!