Kako sam promenio pol

Nebojša M. je 25. oktobra proslavio 41. rođendan. Pre sedam godina dobio je posao u jednoj privatnoj firmi gde radi na održavanju kompjutera, a prošle godine je (na kredit) kupio i dvosoban stan u beogradskom naselju Mirijevo u kome živi sa suprugom i trogodišnjim irskim seterom Sendijem. Dece nema. Uživa u pecanju, mrzi da kuva, redovno plaća porez, a 1993. godine je uredno prošao regrutaciju. Na odsluženje vojnog roka nikada nije otišao, jer je do 1992. bio – Jelena.

Nebojša je jedan od oko 150 ljudi u Srbiji koji su promenili pol. Za „Vreme“ kaže da se nikada nije pokajao zbog svoje odluke, da je njegova supruga upoznata s tim, ali i da njeni roditelji ne znaju da im je zet rođen kao devojčica.

PIŠKENJE U PESKU: „Za mene je sve počelo kada sam, sa tri godine, pokušao da piškim kao moj drug iz vrtića. Taj pokušaj se, naravno, završio bezuspešno i za mene prilično neprijatno. Kada sam pošao u školu, jedina slaba ocena koju sam ‘vukao’ u nižim razredima bila je iz maternjeg jezika, jer sam o sebi pisao i govorio isključivo u muškom rodu. Mojoj učiteljici to nije bilo simpatično kao mojim roditeljima. Oni su mislili da je to posledica razmaženosti, a ona da ne poznajem gramatiku. Psiholog me je okarakterisao kao asocijalno dete i na mene se i u školi i u porodici gledalo kao na ekscentrika. Da nešto zaista nije u redu shvatio sam tek u pubertetu, kada me zaboleo stomak, najavljujući prvu menstruaciju“, kaže Nebojša.

Sve, međutim, počinje mnogo ranije – u majčinom stomaku.

Iako se u početku mislilo da XY hromozom u 23. paru koji određuje pol determiniše ceo organizam muškarca, a XX hromozom organizam žene, ispostavilo se da oni, u stvari, determinišu samo muške, odnosno ženske polne žlezde. Taj proces se odvija još u drugom mesecu embrionalnog razvoja. Polni organi bebe u uterusu determinišu se u trećem mesecu, ali to još ne znači da će se beba koja se rodi kao dečak ili devojčica tako i osećati. Sve zavisi od razvoja mozga (peti mesec) i postojanja receptora (proteinskih supstanci) čiji je zadatak da, grubo rečeno, učine da mozak prihvati telo. U slučajevima kada proteinske supstance „ne odrade“ posao, telo i mozak postaju stranci jedno za drugo, a osoba kod koje se to dogodi pati od transseksulanosti. Ona celog života svoje telesne polne odlike, polne organe i ostale polne karakteristike tela ne doživljava kao svoje, već joj mozak diktira da sebe doživljava u skladu sa drugačijim telesnim polnim odlikama i ima neodoljivu potrebu da promeni pol.

„To je pakao“, kaže dr Zoran Rakić, psihijatar-seksolog koji prati transseksulane osobe, „jer se takva osoba, na primer žena koja se oseća kao muškarac, apsolutno na planu celokupne ličnosti, oseća i ponaša kao muškarac jer ne zna drugačije i ne ume drugačije. Ona razmišlja kao muškarac, percipira prostor kao muškarac i ima nagone kao muškarac. Ona ima ženske hormone, ali se oni, izgleda, ne primaju u mozak, jer nema receptora za njih.“

To se, objašnjava dr Rakić, spontano događa i nema ama baš nikakve veze sa socijalnim prilikama u kojima pojedinac živi, nije hir modernog vremena, kao što neki tvrde i nema veze sa genetikom i vaspitanjem.

Roditelji transseksualnih osoba najčešće ne misle tako.

NISAM DEVOJČICA: Idealan trenutak za ulazak u proceduru promene pola je oko 25. godine života, mada neki to urade sa 19, a neki sa 42 godine. Smatra se da je, pošto je napunila 25 godina, transseksualna osoba u tom uzrastu utemeljena kao ličnost, ali i da je završila školovanje, obezbedila stalan i stabilan izvor prihoda i da ima rešeno stambeno pitanje. Slučajevi u kojima su svi ovi idealni uslovi zadovoljeni mogu se izbrojati na prste. Transseksualne osobe, skoro po pravilu, nemaju stalno zaposlenje, još ređe imaju svoj stan, a podršku i razumevanje porodice imaju izuzeci. Nebojša je jedan od njih.

„Ja sam još kao mali znao da nisam devojčica, ali mi je trebalo vremena da shvatim da sam dečak. Mislim da moji roditelji ni danas ne mogu da prebole tu činjenicu, ali su mi pomogli“, kaže Nebojša.

Iskustvo transseksualnih osoba govori da je najteže izboriti se sa reakcijom porodice na takozvani coming out, odnosno saopštavanje roditeljima da sebe doživljavaju kao suprotan pol i da imaju nameru da se i fizički promene. Roditelji se teško suočavaju sa tim da baš njihovo dete ima taj problem, da se on može rešiti hirurškim nožem, osećaju se krivim, razmišljaju i očajavaju zbog toga kako će to saopštiti prijateljima, a kako kolegama i rodbini. Posle tog, za porodicu neprijatnog priznanja mnoge transseksualne osobe bivaju izbačene iz kuće i najčešće završe na ulici, nekih se roditelji odreknu, a neki su primorani da budu strpljivi dok ne postanu sposobni da sami sebi pomognu. Manje impulsivni roditelji igraju na kartu odlaganja procesa promene pola u nadi da do toga neće doći. Bar ne u njihovom prisustvu. Deci savetuju da ne žure sa „tim“ dok ne završe školu, ili nađu neki drugi razlog zbog koga nije trenutak za promenu. Nebojšini roditelji su uspeli da prolongiraju period realizacije njegove odluke dok nije završio višu elektrotehničku. Kada su postali sigurni da će on to učiniti s njima ili bez njih, iznajmili su stan na drugom kraju Beograda, familiji i prijateljima rekli da dete šalju u inostranstvo zbog aktuelnog haosa u zemlji i svoju ušteđevinu dali na njegovu promenu pola. Iako su prihvatili transseksualnost svoga sina, nikada se s njom nisu saživeli. Za njihove komšije Jelena je još u inostranstvu, a njima ponekad na kafu navrati njen školski drug Nebojša.

Porodica i prijatelji želju za promenom pola ne mogu da shvate ili to čine na jedvite jade, i zbog predrasuda, ali i iz neznanja, ističe dr Rakić, koji radi terapije i sa članovima porodice i sa prijateljima transseksualnih osoba. „Mladim transseksulacima i ne dopuštam da uđu u proceduru promene pola ako to njihovi roditelji ne podrže. Smatram da su ljubav roditelja i njihova podrška jako važne. Sa druge strane, svojim pacijentima kažem da moraju da razumeju svoju okolinu, ako žele da i okolina razume njih. Pacijenti često ne obraćaju pažnju na roditelje jer su oni zaokupljeni svojim problemom i nastoje da iz tog svog problema izađu što pre. Nesrećni su, jer osećaju da ih roditelji nerazumevanjem odbacuju, a roditelji nesvesno odbijaju da prihvate da je to deo njihovog deteta i zato ga i odbacuju.“

PSIHIJATAR: Put od „coming outa“ do hirurškog noža ima tri etape. Prva je terapija kod psihijatra, druga terapija kod endokrinologa i na kraju sledi željena operacija. Kompletan proces promene pola traje najmanje tri godine, i u Srbiji može da košta najviše 10.000 evra. Sve zavisi od pacijenta i od lekara.

Da bi se ušlo u „tranziciju“, takozvani drugi pubertet, odnosno stanje fizičke i socijalne promene pola, neophodno je imati dijagnozu psihijatra, potvrđenu od strane nezavisnog psihologa. Redovne posete psihijatru traju u proseku godinu i po dana, zavisno od uzrasta i drugih karakteristika pacijenta.

Nažalost, u Srbiji i lekari malo znaju o transseksualcima, o tom poremećaju se malo uči, a čak i u domaćoj stručnoj literaturi ima premalo informacija da bi lekari znali kako da leče i kako da pruže pomoć. Transseksualne osobe često prvo posete lekara opšte prakse, koji ih uputi na psihijatra, kod koga se zadrže do postavljanja dijagnoze, ili od kog se (neretko) šalju drugom specijalisti.

„Psiholozi bi bili najsrećniji da još kod male dece mogu da postave tačnu dijagnozu, ali to je sada nemoguće. Mi se oslanjamo na ono što nam kaže pacijent, a ne na krvnu sliku i ostalo“, kaže dr Rakić. Postoje i pacijenti kod kojih se želja za promenom pola javlja periodično i kod kojih treba biti jako obazriv u postavljanju dijagnoze, jer ih greška može skupo koštati. Ne bi li istestirao njihovu želju za promenom i ne bi li ih eventualno pokolebao, dr Rakić svojim pacijentima nudi razne alternative.

Jedna od njih je da osobe određeni period prožive u željenom polu i da tako iskuse i prednosti i mane tog života. To obično podrazumeva preseljenje, a ono finansijski nije izvodljivo za sve pacijente. Nekima predloži da se homoseksualno orijentišu. Međutim, za razliku od homoseksualca koji nema ništa protiv svoga tela, ne doživljava ga kao nešto nametnuto i kao nešto što mu ne pripada, transseksualnoj osobi najveći problem pravi upravo telo i ona ne može seksualno da opšti sa nekim kao takva, već traži promenu. Nebojši je psihijatar, radi testiranja, kao šok terapiju predočio da će mu hirurg prišiti penis odsečen sa leša (što se, naravno, ne radi). Ako odoli svim ovim izazovima i zadovolji druge kriterijume, pacijent dobija potpis psihijatra. Uz njegovu dijagnozu i potpis nezavisnog psihologa odlazi se endokrinologu.

ENDOKRINOLOG: Put koji se prolazi kod endokrinologa je različit i zavisi od pola. Nisu isti ni hormoni, ni način, ni količine hormona koje uzimaju biološki muškarci i biološke žene. Kod transžena (osoba koje od biološkog muškarca tranzitiraju u ženu) testosteron (muški hormon) je jači od estrogena (ženskog hormona), pa im se daju blokatori testosterona i estrogen do samog operativnog zahvata. Nakon zahvata prekida se sa uzimanjem blokatora, jer telo više nema receptore za testosterone i uzima se samo estrogen. Kod transmuškaraca se uzima samo testosteron u određenom obliku, jer on, kao jači hormon, suštinski preovlada nad estrogenom. „Prilikom te terapije osećaš se vrlo neobično“, kaže Nebojša. Osim što se zove „drugi pubertet“ i osim što se zove tranzicija, to je trenutak kada se osoba bukvalno menja – fizički i psihički. U tom tranzicionom periodu osobi je jako teško da radi. Iako je i fizički i mentalno funkcionalna, vidljive promene kroz koje prolazi mogu da deluju uznemirujuće na okolinu koja nejčešće ne zna o čemu se radi. Nebojši je u roku od par meseci porasla kosa i brada, iznenadio se odakle sve rastu malje, počeo je da se uspravlja dok stoji i hoda, a pojačala se i fizička snaga.

Tokom horomonalne terapije predmete je pomerao sa duplo manje snage nego pre toga, a pošlo mu je za rukom i da razbije šteker kada je energičnije upalio svetlo. Osim toga, promenio se i libido, pojačala se agresivnost, promenila se percepcija, što je jako nezgodno kod vozača jer je od širokog vidnog polja (karakterističnog za žene) morao da se navikne na suženo vidno polje. Kod transžena situacija je obrnuta. Pacijenti „na estrogenu“ su emotivniji (plaču i kad treba i kad ne treba), imaju nežnije pokrete, širi kadar i niz drugih simptoma.

HIRURG: Treći korak, hirurgija, jeste najiščekivaniji, ali i najteži utoliko što je bolan. Postoje osobe koje ne dolaze do te etape. Tu odluku donose svesno, neki iz zdravstvenih razloga, a neki zato što ne mogu da se suoče s tim da će im telo biti isečeno.

Psihijatar bi, kaže dr Rakić, ipak, najviše voleo da nađe neki volšeban način da pacijenti nekako „obrade“ svoju muku i da nastave život sa svojim telom. Idealno bi, kaže, bilo kada bi svu svoju energiju usmerili u bespolne stvari, kao što je umetnost ili zanati, u kojima će ostetiti uspeh i doživeti samopotvrdu. Međutim, ključni problem transseksualnih osoba – nesklad između tela i mozga – najefikasnije razrešava hirurgija.

Statistika kaže da se operaciji promene pola u Srbiji najčešće podvrgavaju stranci i svega jedan do dva domaća pacijenta godišnje. Domaći pacijenti operaciju plaćaju oko 500, a stranci oko 2000 evra. U Americi, na primer, isti zahvat košta od 15.000 do 20.000 dolara, a na privatnim klinikama i do 25.000 dolara. Osim pristupačnih cena, činjenice da u regionu takoreći nema stručnjaka specijalizovanih za ovakav zahvat, strance privlači i reputacija domaćih hirurga.

Akademik prof. dr Sava Perović je prvi hirurg u Srbiji koji je počeo da radi ovakvu vrstu zahvata. Osim njega hiruršku promenu pola rade i ginekolog Dušan Stanojević, direktor GAK-a „Narodni front“, i hirurg dr Miroslav Đorđević, na čije je insistiranje i angažovanje doneta odluka da zdravstveno i socijalno osiguranje od kraja oktobra počne da pokriva troškove operacije promene pola.

Hirurška promena iz muškog u ženski pol je jednostavnija i sa tim zahvatima se prvo počelo. Nova vagina (neovagina) hirurški se oblikuje obično tako što se koža penisa iskoristi kao sluznica vagine, a koža testisa za velike usne.

Promena iz ženskog pola u muški radi se najmanje iz dva puta. Prvo se radi takozvana histerektomija, odnosno vađenje unutrašnjih reproduktivnih polnih organa, a zatim i pravljenje penisa. Metodom duženja klitorisa, mehaničkim sredstvima i pomoćnim hormonom, vrši se izvlačenje penisa i dobija se „mikropenis“ prosečne dužine od šest do maksimalno izmerenih deset santimetara. Mošnice se oblikuju od velikih usana. Nove metode uključuju i duženje penisa nakon hirurgije, što se pre 15 godina, kaže sagovornik „Vremena“, nije radilo. Drugi metod je pravljenje neofalusa (novog penisa) od uzimanja režnja mišića sa tela pacijenta, rolanje tog režnja mišića u kožni nabor i pozicioniranje penisa i ugrađivanje proteze (po potrebi). Nebojša smatra da je lakše funkcionisati sa mikropenisom, jer je on erektivan i funkcionalan u kategoriji mokrenja, dok falopenis retko ima funkciju mokrenja, zato što se nadomešćivanjem penisa od 12, nekada i 15 santimetara teško postiže da može i da se mokri kod njega. Taj organ je skoro erektivan, ali je problem što nema čvrstinu erektivnog penisa, i to se postiže protezama. Jedan od važnih hirurških zahvata koji se radi u međuvremenu, neki ga rade i pre histerektomije, jeste rekonstrukcija grudnog koša. Nije u pitanju „skidanje grudi“, već rekonstrukcija grudnog tkiva. Iz dojke se vade mlečne žlezde koje više nemaju nikakvu funkciju, vadi se određeni deo masnog tkiva, bradavice se smanjuju i pozicioniraju u zavisnosti od želje pacijenta i mogućnosti realizacije.

„Nije poenta da ti naprave veliki penis i da onda ne znaš šta ćeš s njim jer ne funkcioniše, ili da ti ugrade silikone veličine šestice, pa da se opet mučiš“, kaže Nebojša. Važno je da osoba može normalno da živi sa organima koji joj se naprave. Nebojša je operisan pre šesnaest godina. Napravljen mu je mikropenis, a prilikom druge operacije mu je urađena rekonstrukcija grudnog koša. Posle toga je imao još desetak sitnih korekcija.

NOVI IDENTITET: S obzirom na to da pol određuje i identitet, osobe kod kojih je izvršen hirurški zahvat dobijaju i nova dokumenta. Neki, i nove obaveze. Prvi slučaj pravne promene pola zabeležen je 5. juna 1992, kada je Opštinski sekretarijat za opštu upravu opštine Savski venac u Beogradu doneo rešenje kojim se ženskoj osobi u matičnoj knjizi rođenih odobrava ispravka upisanog pola „od ženskog na muški“. Da bi pravno promenila ime i dobila novi jedinstveni matični broj građanina, novi muškarac, odnosno žena odlazi u matičnu službu opštine na čijoj teritoriji stanuje i tamo pokazuje lekarsko uverenje da je pol promenjen hirurškim putem. U Nebojšinom slučaju je bilo i radoznalih, ali ne i zlonamernih potpitanja, ali je na kraju ipak dobio i novu ličnu kartu, i novu vozačku dozvolu i nov pasoš i – poziv za vojsku.

SEKS: Prema rečima stručnjaka, 60 odsto pacijenata podvrgava se operaciji promene pola isključivo iz seksualnih razloga. Transseksualizam kao pojam vezan je isključivo za identitet, ne za orijentaciju. U većini slučajeva transseksualne osobe nemaju seksualna iskustva pre promene pola, ali to ne znači i da nisu seksualno orijentisane. Transseksualna osoba može bukvalno da bude heteroseksualna pre nego što uđe u promenu, a da posle promene postane homoseksualna. Na primer, biološki muškarac koji ima hetero-odnose, promeni pol i postane žena, u suštini menja i svoju orijentaciju (postaje lezbejka), jer i dalje ima potrebu da seksualno opšti sa ženom, ali ima i obrnutih slučajeva. Iskustva pokazuju da lezbejke lakše prihvataju transženu nego sto homoseksulaci prihvataju transmuškarca. Razlog, kažu, je to što je seksualna orijentacija homoseksualaca usmerena na penis i na konzumaciju seksa, a kod transmuškaraca penis nije vizuelno doveden do savršenstva, zbog čega najčešće biva odbačen.

U svakodnevnoj komunikaciji je, međutim, obrnuto. Ima ljudi koji su tranziciju prošli radeći na istom mestu i na njihovim primerima se ispostavilo da bolje prolaze žene koje su tranzitirale u muškarce, jer u Srbiji i dalje vladaju neverica i neprihvatanje činjenice da muškarci ne žele da budu muškarci.

Transseksualne osobe koje su u braku imaju faktičko pravo da usvoje decu. Stručnjaci predviđaju da će jednoga dana moći da imaju i sopstveno potomstvo. Među njima ima genijalaca, akademika, ali i gubitnika. Njihov poremećaj, koji reše hirurškim putem ili sa kojim pokušavaju da se uklope u „normalan svet“, jedino je što ih razlikuje od „običnih ljudi“. Nebojši ne smeta što će u jednom trenutku izgubiti kosu, problema sa prostatom sigurno neće imati, na kraju krajeva, i muškarcima i ženama u nekim ozbiljnim godinama počnu da rastu brkovi i brada. Na svake tri nedelje prima dozu hormona i svako veče šeta Sendija.