Kako sakriti zločin

Oko leša izvesnog Cvetka Simića iz Beograda (videti okvir), nađenog u zagrebačkom jezeru Jarun (nešto najbliže našoj Adi Ciganliji) nadigli su se očekivana buka i zgražanje. Naime, leš je nađen u delovima (dve noge i torzo), a fale ruke i glava. Navodno su te post mortem amputacije urađene sa izvesnim poznavanjem anatomije, što bi moglo donekle suziti krug sumnjivih, mada ni to u današnje vreme ne znači mnogo: ovi naši ratovi proizveli su razne kasape-amatere. Gledano, međutim, taktički i kriminalistički-operativno, taj mračan događaj ukazuje na nepriličnu žurbu. Ima mnogo zahvalnijih lokacija za odlaganje leševa u neposrednoj blizini Zagreba, u koje sada nećemo ulaziti. Jarun je isuviše popularno mesto, čak i po zimi: eto razni zdravi ljudi veslaju u kajacima, pa nađu leš. Nekome se, dakle, žurilo da se otarasi Cveletovih zemaljskih ostataka, a da pritom odloži njihovu identifikaciju koliko može; zato, valjda, fale ruke i glava. Policija je, međutim, imala uzorak njegove DNK iz ranijeg hapšenja, pa je tako i identifikovan. Metodi za sakrivanje leševa posle ubistva po prirodi stvari ograničeni su. Najlakše je zakopati ga negde, kao što je još Mojsije u Starom zavetu izveo s nekim Misircem koga je ubio nasamo (Mojs. 2; 2; 12). Ako se dovoljno duboko zakopa i dobro utaba, male su šanse za otkrivanje. Tu kvalitet terena igra ulogu: zemlja, kažu forenzičari, hoće da se sleže posle nekog vremena. Ako se to uradi stručno i komotno, kao oni iz JSO-a sa Ivanom Stambolićem, sa sve živim krečom i državom iza sebe – tajna ostaje doveka. Da nije bilo svedoka-saradnika, Ivan Stambolić još bi ležao na Fruškoj gori. To je u kriminalistici tako: ako neko ne propeva, dobro smišljen i izveden zločin ima sve šanse da nikada ne bude rasvetljen. Sa većim količinama leševa imamo isti problem. Te ih zakopaju na licu mesta na Kosovu ili u Slavoniji, pa posle moraju da ih prenose u hladnjačama u Batajnicu, u Petrovo Selo, Bajinu Baštu, ili u plastičnim kacama za kiseli kupus u Liku i već slična mesta; pa se to posle još i otkrije. Nekada su se koristili kraškim jamama i napuštenim rudnicima, ali to je bilo u Drugom svetskom ratu i na brzinu i uvek se na kraju pronađe – bar veći deo. Isto je i sa bunarima, kad su manje količine u pitanju. Posle pada Vukovara i Srebrenice bilo je pokušaja da se to radi na savremeniji način, uz korišćenje građevinskih mašina, ali i to se otkrilo. To sa većim količinama žrtava uvek je problematično: obično im neko pobegne s lica mesta, pa ispriča; ili neko od počinilaca pukne, pa opet ispriča; ili se neko nagodi, pa ispriča; ispadne na isto. Neki režimi imali su praktičnije načine: bacali su leševe i žive ljude u okean iz aviona, kao Argentinci.

Mnogo više inventivnosti ima u uobičajenim kriminalnim krugovima. Dan-danas, na primer, nedostaju dva značajna „žestoka momka sa vrelog beogradskog asfalta“, kako se to nekada govorilo u polupismenim novinama: Iso Džamba Lero, poslednji put viđen u društvu nekih Arkanovih ortaka još 1994; i Voja Amerikanac Raičević, ozbiljan čovek. Taj Voja Amerikanac bio je veoma značajna ličnost, ubica po narudžbini, kažu policajci, navodeći službene beleške o informacijama primljenim od operativnih i saradničkih veza. Njega je đavo odneo, kao i njegove pacijente, tako što je i on bio ubijen, spakovan i bačen u reku, kažu.

Ima tu još pronalazaka: u julu 2000, u blizini Golupca pecaroši su u plićaku Dunava našli tri teška sanduka u koje su bila zabetonirana tri leša. I to je bila sreća jer je Dunav tog leta pao ispod, inače, najnižeg nivoa vodostaja. Očigledno je to bio velik i težak posao: svaki sanduk imao je oko pola tone; doneti su odnekud kamionima i trebalo je nekoliko ljudi da ih istovari i preko ograde puta baci u Dunav. Policija je tada sanduke izvadila i od tada nema vesti o mogućoj identifikaciji zabetoniranih i rezultatima istrage – ako je istrage uopšte bilo. Takva su vremena bila. Betoniranje je bilo popularno u Sjedinjenim Američkim Državama neko vreme; dan-danas se priča da je čuveni sindikalni lider Džimi Hofa, blizak mafiji, zabetoniran u temelje neke građevine. Lakši metod su „betonske čizme“: leš se zabetonira do kolena i baci u duboku vodu, pa ribe i mikroorganizmi završe posao. U Floridi i Lujzijani bilo je lakše: aligatori su se pokazali kao odlični saradnici.

Voda je, inače, zahvalna, ako je duboka i ako se leš dobro spakuje, da ne ispliva. Kiselina je – suprotno predrasudi – nezahvalan medijum: treba jako mnogo, dugo traje, toksično je, smrdi do neba i treba je negde prosuti; sve u svemu teže je od uobičajenih pouzdanih načina. Vatra je takođe manje efikasna nego što bi amater pomislio: da bi leš izgoreo do pepela sa sitnim komadićima kostiju treba mnogo goriva i vremena. Setite se onog Metoda Trobeca, koji je osamdesetih silovao, ubijao i u svojoj peći za hleb spaljivao žene.

Ko je Cvetko Simić

Raskomadani leš koji su kajakaši pronašli kako pluta po zagrebačkom jezeru Jarun početkom marta identifikovan je u kriminološkom institutu „Dr Ivan Vučetić“ u Zagrebu kao Cvetko Cvele Simić, lice odranije poznato organima gonjenja. Identifikacija je obavljena putem analize DNK, a uz pomoć Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije. Tačan uzrok smrti ustanovljava se u tom uglednom institutu, jer je leš proveo u vodi oko mesec dana.

Izvori „Vremena“ kažu da je Simić bio izuzetno sposoban i inteligentan kriminalac, poverljivo lice čuvenog Luke Bojovića, ali i sklon saradnji sa raznim organizovanim kriminalnim grupama, zavisno od prilika za dobar posao. Kažu takođe da je bio uspeo da se infiltrira u policiju, tipično za Bojovićevu grupu, ali i da su ti kontakti kasnije uspešno neutralisani. Po ubistvu Ive Pukanića i Nike Franića (u oktobru 2008), operativni podaci ukazali su da se Simić pojavio u Zagrebu da bi izvesno lice prebacio za Beograd. Postavljena je zaseda u jednom restoranu, ali se to lice nije pojavilo u očekivano vreme. Pojavio se Simić, koji je tada i uhapšen; kod njega je nađena manja količina narkotika. Upitan zna li nešto o dvostrukom ubistvu, odgovorio je da ne zna, ali da bi njegov kum Luka Bojović možda mogao znati. Za Bojovićevu bandu veruje se da je umešana u ubistvo jednog lica bliskog Sretenu Joci Amsterdamu Jociću, ali i u druga krivična dela. Pušten je da se brani sa slobode, ali mu se pre nekoliko nedelja izgubio svaki trag, pa je MUP Hrvatske bio raspisao objavu za njim, kao za nestalim licem.

Bela knjiga MUP-a Srbije („Organizovane kriminalne grupe i pojedinci“, drugo izdanje, 2006); izvod:

„Pripadnik organizovane kriminalne grupe Luke Bojovića… Simić je jedan od najpoverljivijih ljudi Luke Bojovića i sa Lukom održava redovne telefonske kontakte. Jedno vreme je bio zadužen za vođenje posla u kladionici Taš, kao i za iznajmljivanje štek-stanova. Po nalogu Luke Bojovića, Simić često putuje u Hrvatsku i BiH, odakle telefonom kontaktiraju.

Simić krijumčari narkotike koje nabavlja od lica iz crnogorskog kriminogenog miljea, a postoje indicije da Simić deo novca koji zaradi krijumčarenjem narkotika daje za finansiranje kriminogenih aktivnosti OKG (organizovane kriminalne grupe) „Pekar“. Simić ostvaruje česte kontakte sa Ivanom B., a u vezi poslova vezanih za krijumčarenje narkotika. Po nalogu Simića Saša B. je zadužen za pakovanje narkotika i njihovu dalju distribuciju.

Pored toga, Simić pruža logističku podršku, organizuje, priprema i prikuplja podatke o kretanju potencijalnih žrtava. Takođe ostvaruje česte telefonske kontakte sa pripadnicima hrvatske, bosanske i crnogorske mafije.“