Kuda s lešom? To pitanje, dozlaboga banalno u kriminalističkim romanima i filmovima, nije mali problem u stvarnom životu pravih ubica, kako pokazuje policijsko iskustvo. U načelu, bez leša je teško optužiti nekoga za ubistvo, mada se događalo zbog pouzdanih svedoka i drugih dokaza. Taj mračni problem kriminalci rešavaju na razne načine
Oko leša izvesnog Cvetka Simića iz Beograda (videti okvir), nađenog u zagrebačkom jezeru Jarun (nešto najbliže našoj Adi Ciganliji) nadigli su se očekivana buka i zgražanje. Naime, leš je nađen u delovima (dve noge i torzo), a fale ruke i glava. Navodno su te post mortem amputacije urađene sa izvesnim poznavanjem anatomije, što bi moglo donekle suziti krug sumnjivih, mada ni to u današnje vreme ne znači mnogo: ovi naši ratovi proizveli su razne kasape-amatere. Gledano, međutim, taktički i kriminalistički-operativno, taj mračan događaj ukazuje na nepriličnu žurbu. Ima mnogo zahvalnijih lokacija za odlaganje leševa u neposrednoj blizini Zagreba, u koje sada nećemo ulaziti. Jarun je isuviše popularno mesto, čak i po zimi: eto razni zdravi ljudi veslaju u kajacima, pa nađu leš. Nekome se, dakle, žurilo da se otarasi Cveletovih zemaljskih ostataka, a da pritom odloži njihovu identifikaciju koliko može; zato, valjda, fale ruke i glava. Policija je, međutim, imala uzorak njegove DNK iz ranijeg hapšenja, pa je tako i identifikovan. Metodi za sakrivanje leševa posle ubistva po prirodi stvari ograničeni su. Najlakše je zakopati ga negde, kao što je još Mojsije u Starom zavetu izveo s nekim Misircem koga je ubio nasamo (Mojs. 2; 2; 12). Ako se dovoljno duboko zakopa i dobro utaba, male su šanse za otkrivanje. Tu kvalitet terena igra ulogu: zemlja, kažu forenzičari, hoće da se sleže posle nekog vremena. Ako se to uradi stručno i komotno, kao oni iz JSO-a sa Ivanom Stambolićem, sa sve živim krečom i državom iza sebe – tajna ostaje doveka. Da nije bilo svedoka-saradnika, Ivan Stambolić još bi ležao na Fruškoj gori. To je u kriminalistici tako: ako neko ne propeva, dobro smišljen i izveden zločin ima sve šanse da nikada ne bude rasvetljen. Sa većim količinama leševa imamo isti problem. Te ih zakopaju na licu mesta na Kosovu ili u Slavoniji, pa posle moraju da ih prenose u hladnjačama u Batajnicu, u Petrovo Selo, Bajinu Baštu, ili u plastičnim kacama za kiseli kupus u Liku i već slična mesta; pa se to posle još i otkrije. Nekada su se koristili kraškim jamama i napuštenim rudnicima, ali to je bilo u Drugom svetskom ratu i na brzinu i uvek se na kraju pronađe – bar veći deo. Isto je i sa bunarima, kad su manje količine u pitanju. Posle pada Vukovara i Srebrenice bilo je pokušaja da se to radi na savremeniji način, uz korišćenje građevinskih mašina, ali i to se otkrilo. To sa većim količinama žrtava uvek je problematično: obično im neko pobegne s lica mesta, pa ispriča; ili neko od počinilaca pukne, pa opet ispriča; ili se neko nagodi, pa ispriča; ispadne na isto. Neki režimi imali su praktičnije načine: bacali su leševe i žive ljude u okean iz aviona, kao Argentinci.
Mnogo više inventivnosti ima u uobičajenim kriminalnim krugovima. Dan-danas, na primer, nedostaju dva značajna „žestoka momka sa vrelog beogradskog asfalta“, kako se to nekada govorilo u polupismenim novinama: Iso Džamba Lero, poslednji put viđen u društvu nekih Arkanovih ortaka još 1994; i Voja Amerikanac Raičević, ozbiljan čovek. Taj Voja Amerikanac bio je veoma značajna ličnost, ubica po narudžbini, kažu policajci, navodeći službene beleške o informacijama primljenim od operativnih i saradničkih veza. Njega je đavo odneo, kao i njegove pacijente, tako što je i on bio ubijen, spakovan i bačen u reku, kažu.
Ima tu još pronalazaka: u julu 2000, u blizini Golupca pecaroši su u plićaku Dunava našli tri teška sanduka u koje su bila zabetonirana tri leša. I to je bila sreća jer je Dunav tog leta pao ispod, inače, najnižeg nivoa vodostaja. Očigledno je to bio velik i težak posao: svaki sanduk imao je oko pola tone; doneti su odnekud kamionima i trebalo je nekoliko ljudi da ih istovari i preko ograde puta baci u Dunav. Policija je tada sanduke izvadila i od tada nema vesti o mogućoj identifikaciji zabetoniranih i rezultatima istrage – ako je istrage uopšte bilo. Takva su vremena bila. Betoniranje je bilo popularno u Sjedinjenim Američkim Državama neko vreme; dan-danas se priča da je čuveni sindikalni lider Džimi Hofa, blizak mafiji, zabetoniran u temelje neke građevine. Lakši metod su „betonske čizme“: leš se zabetonira do kolena i baci u duboku vodu, pa ribe i mikroorganizmi završe posao. U Floridi i Lujzijani bilo je lakše: aligatori su se pokazali kao odlični saradnici.
Voda je, inače, zahvalna, ako je duboka i ako se leš dobro spakuje, da ne ispliva. Kiselina je – suprotno predrasudi – nezahvalan medijum: treba jako mnogo, dugo traje, toksično je, smrdi do neba i treba je negde prosuti; sve u svemu teže je od uobičajenih pouzdanih načina. Vatra je takođe manje efikasna nego što bi amater pomislio: da bi leš izgoreo do pepela sa sitnim komadićima kostiju treba mnogo goriva i vremena. Setite se onog Metoda Trobeca, koji je osamdesetih silovao, ubijao i u svojoj peći za hleb spaljivao žene.
Ko je Cvetko Simić
Raskomadani leš koji su kajakaši pronašli kako pluta po zagrebačkom jezeru Jarun početkom marta identifikovan je u kriminološkom institutu „Dr Ivan Vučetić“ u Zagrebu kao Cvetko Cvele Simić, lice odranije poznato organima gonjenja. Identifikacija je obavljena putem analize DNK, a uz pomoć Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije. Tačan uzrok smrti ustanovljava se u tom uglednom institutu, jer je leš proveo u vodi oko mesec dana.
Izvori „Vremena“ kažu da je Simić bio izuzetno sposoban i inteligentan kriminalac, poverljivo lice čuvenog Luke Bojovića, ali i sklon saradnji sa raznim organizovanim kriminalnim grupama, zavisno od prilika za dobar posao. Kažu takođe da je bio uspeo da se infiltrira u policiju, tipično za Bojovićevu grupu, ali i da su ti kontakti kasnije uspešno neutralisani. Po ubistvu Ive Pukanića i Nike Franića (u oktobru 2008), operativni podaci ukazali su da se Simić pojavio u Zagrebu da bi izvesno lice prebacio za Beograd. Postavljena je zaseda u jednom restoranu, ali se to lice nije pojavilo u očekivano vreme. Pojavio se Simić, koji je tada i uhapšen; kod njega je nađena manja količina narkotika. Upitan zna li nešto o dvostrukom ubistvu, odgovorio je da ne zna, ali da bi njegov kum Luka Bojović možda mogao znati. Za Bojovićevu bandu veruje se da je umešana u ubistvo jednog lica bliskog Sretenu Joci Amsterdamu Jociću, ali i u druga krivična dela. Pušten je da se brani sa slobode, ali mu se pre nekoliko nedelja izgubio svaki trag, pa je MUP Hrvatske bio raspisao objavu za njim, kao za nestalim licem.
Bela knjiga MUP-a Srbije („Organizovane kriminalne grupe i pojedinci“, drugo izdanje, 2006); izvod:
„Pripadnik organizovane kriminalne grupe Luke Bojovića… Simić je jedan od najpoverljivijih ljudi Luke Bojovića i sa Lukom održava redovne telefonske kontakte. Jedno vreme je bio zadužen za vođenje posla u kladionici Taš, kao i za iznajmljivanje štek-stanova. Po nalogu Luke Bojovića, Simić često putuje u Hrvatsku i BiH, odakle telefonom kontaktiraju.
Simić krijumčari narkotike koje nabavlja od lica iz crnogorskog kriminogenog miljea, a postoje indicije da Simić deo novca koji zaradi krijumčarenjem narkotika daje za finansiranje kriminogenih aktivnosti OKG (organizovane kriminalne grupe) „Pekar“. Simić ostvaruje česte kontakte sa Ivanom B., a u vezi poslova vezanih za krijumčarenje narkotika. Po nalogu Simića Saša B. je zadužen za pakovanje narkotika i njihovu dalju distribuciju.
Pored toga, Simić pruža logističku podršku, organizuje, priprema i prikuplja podatke o kretanju potencijalnih žrtava. Takođe ostvaruje česte telefonske kontakte sa pripadnicima hrvatske, bosanske i crnogorske mafije.“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Poremećena prirodna ravnoteža pokazuje širom Evrope svoje opako lice. O čemu se sve radi? Šta se, zbog niskog vodostaja, događa u neposrednom komšiluku? Kako sve učestaliji pakleni talasi utiču na ljudske živote, kako na ekonomiju? I šta je pokazao u Srbiji slučaj Peščare – tog neobičnog mesta, pustinje koju je čovek pošumio da bude divlja i prirodna, a koja često žestoko gori zbog nemara nekih ljudi, da bi je, zatim, drugi ljudi srčano branili i neumorno iznova pošumljavali
Kada izbori i formalno budu raspisani, studenti objašnjavaju da se neće promeniti suština, već obim kampanje. “Kampanja će ostati bazirana na onome što studentski pokret jeste već dve godine, ali očekujemo da tokom kampanje bude masovnije nego što je ikada bilo, jer veliki broj ljudi odgovara na naše pozive da se priključe opštinskim timovima”, objašnjava student Filip Kovačić za “Vreme”
Održavanje uverenja u nepobedivost na izborima služi tome da se sopstveni birači odvrate od promene strane, a opozicioni – demobilišu. Zato je uložen vanserijski napor da se diskredituje istraživanje koje je predstavila Crta. Većina napada nije se ni bavila sadržajem, već je bila usmerena na Crtu kao organizaciju, a deo na metodologiju. U oba slučaja radilo se o upornom ponavljanju lako proverivih neistina, na primer, tvrdnje da je uzorak bio 558, a ne 2.324 ispitanika. Sve to govori koliko im je bilo stalo da nalaz koji je imao najviše odjeka u javnosti zatrpaju lažnim narativima
U času kada je generacijski pokret mladih ljudi premostio duboke razlike obnavljajući u atomizovanom, apatičnom i podeljenom društvu političku zajednicu utemeljenu na idejama slobode, pravde i antikorupcije, nastao je nužni i dovoljni uslov za promene u Srbiji
Znaju i Vučić i Dodik da tamo gde su sada hodili ima manje stanovnika nego kada je rat završen, a samim tim i manje perspektive. Ova dvojica “srpskih lidera” kao da nisu naučila poruke prošlosti, bar kada je politika u pitanju: nije Srbija napredovala kada su bosanski Srbi gledali u Beograd, kako kaže Vučić, nego kada je Srbija bila Pijemont celog Balkana, pa su svi hteli s njom
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
