„Kako rob stupi na Srbsku zemlju…“

U Baču, u tadašnjoj Dunavskoj banovini, moja baka Marija išla je u katoličku osnovnu školu koju su vodile časne sestre. Nastava je bila na nemačkom jeziku. Mnogo godina kasnije pričala mi je kako su svi znali da pevaju “Bože pravde”, zvaničnu himnu Kraljevine Jugoslavije i da su plakali kao kiša kada je 1934. u Marselju ubijen kralj Aleksandar Karađorđević. Mali Nemci i Nemice, pripadnici nacionalne manjine koja je bila najmanje “slovenska” u toj državi, osećali su Kraljevinu Jugoslaviju kao svoju državu u kojoj su uživali sva prava i kulturni i ekonomski prosperitet. Tako je bilo sve do kraja tridesetih, pred početak Drugog svetskog rata kada je uticaj Hitlerove propagande na nemačku manjinu u Jugoslaviji prevladao.

Pre 10 godina pomenuo sam tu priču u jednom tekstu povodom slučaja kada je fudbaler Adem Ljajić odbio da peva himnu “Bože pravde” na nekoj od utakmica. Ljajić se odlučio da igra za reprezentaciju zemlje u kojoj je rođen (a ne za BiH ili Tursku npr. kao mnogi njegovi sunarodnici iz Sandžaka) i njegov jedini greh je što nije pevao himnu kojoj ne zna reči ili je ne oseća svojom, kao i većina Bošnjaka u Sandžaku, koji je, budimo iskreni, vezuju za dešavanja u Foči u Drugom svetskom ratu ili ona u Srebrenici u poslednjem ratu.

Zenica1928RodjendanKraljaAleksandraKaradjordjevica

Zašto je, dakle, mala Marija (13), Nemica iz Dunavske banovine, 1934. plakala kada su ubili kralja iz srpske dinastije i koliko bi danas malih Mađarica, Bošnjakinja, Albanki pa i Srpkinja plakalo na vest o nekom, daleko bilo, sličnom atentatu? To je pitanje na koje sebi treba da odgovore političari koji vode ovu zemlju proteklih 30 i više godine i koji su od nje napravili ono što danas jeste.

Tu dolazimo i do pitanja Dana državnosti i toga koliko ga mi, građani Srbije, doživljavamo kao svoj praznik a kako smo osećali kao svoje neke ranije svetkovine u državama koje su prethodile ovoj u kojoj danas živimo. Nedavni slučaj u Sečnju i oprečne reakcije javnosti govore o tome da nemamo jedinstven stav ni po pitanju načina proslavljanja školske slave Sv. Sava 27. januara.

Sretenje, Dan državnosti Srbije je državni praznik Srbije ustanovljen u znak sećanja na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. podignut Prvi srpski ustanak. Dan ustavnosti Srbije je i spomen na dan kada je u Kragujevcu 1835. izdat i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Srbije — Sretenjski ustav.

SretenjskiUstav

Bio je kratkog veka – ukinut je posle samo dve nedelje, da bi tri godine kasnije Kneževina Srbija dobila tzv. Turski ustav u vidu hatišerifa Osmanskog carstva. Iako nije imao veliki domet u praktičnom smislu, Sretenjski ustav bio je proizvod slobodarskih ideja Srbije s početka XIX veka. Pa tako u tom Ustavu, u vreme dok trgovina robljem nesmetano cveta u mnogim državama koji su danas uzori demokratije, stoji i ovaj član: “Kako rob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Serbiju, ili sam u nju pobegao. Srbinu slobodno je roba kupiti, no ne prodati!”

Za vreme vladavine Obrenovića, kao državni praznici obeležavani su rođendan kralja Milana (10. avgust), imendan kraljice Natalije (26. avgust), rođendan prestolonaslednika Aleksandra (2. avgust). Najvažniji praznici, kada su “dućani i radnje morali biti celog dana zatvoreni”, bili su 22. februar, državna i narodna svetkovina uspostavljanja nezavisnosti i obnove kraljevstva u Srbiji.

Naime, Narodna skupština Srbije je 22. februara / 6. marta 1882. na 39. sastanku na predlog potpredsednika Skupštine Milana Kujundžića, donela Zakon kojim se “Knjažestvo Srbija proglašava za Kraljevinu Srbiju”. Dotadašnji knjaz Milan M. Obrenović IV proglašen je za naslednog kralja Srbije, pod imenom Milan Prvi kao prvi novovekovni kralj Srbije. Srpska javnost je sa velikim oduševljenjem i odobravanjem primila tu vest. Već 23. februara popodne otpočelo je primanje stranih diplomata, a prvi u svečanoj audijenciji bio je austrougarski poslanik grof Kevenhiler, a po zapovesti svog suverena izjavio je svečano da Austrougarska priznaje uzvišenje Srbije u kraljevinu, za njim je došao nemački, 24. februara italijanski, pa ruski, engleski, tako da su već do 25. februara sve velike sile priznale Kraljevinu Srbiju. Za vreme Obrenovića, slavile su se i Cveti kao “dan kada je Miloš ustao na Turke”.

Majski prevrat 1903. i povratak Karađorđevića na vlast ponovo menja i kalendar svetkovina. Prema državnom kalendaru iz 1910, bile su samo dve državne svetkovine – 29. jun, rođendan kralja Petra i 15. jun, Vidovdan (prema tada važećem, julijanskom kalendaru) kada se “činio pomen vojnicima izginulim za veru i otadžbinu”.

Stvari su se opet promenile posle nastanka nove države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Uveden je novi, gregorijanski kalendar, kao i datumi koji su simbolizovali stvaranje ove države i zajedništvo Južnih Slovena. Ipak, i tada je najviše bilo dinastičkih praznika. Tako su, prema kalendaru iz 1924, kao državni praznici obeležavani: 9. januar, rođendan kraljice Marije, 24. maj – Dan sveslovenskih apostola Ćirila i Metodija, 28. jun – Vidovdan, 6. septembar – rođendan prestolonaslednika Petra, 1. decembar – Dan ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu, i 17. decembar – rođendan kralja Aleksandra. Najveći verski praznici takođe su se obeležavali kao državni. Za pravoslavce su to bili Božić (prvi i drugi dan), Bogojavljenje, Sveti Sava, Vaskrs (prvi i drugi dan) i Duhovi (prvi i drugi dan). Svoje praznike obeležavali su i rimokatolici, evangelisti, muslimani, Jevreji, što se smatralo normalnim u višenacionalnoj državi u kojoj je glavna parola bila “brat je mio, koje vere bio”.

Za vreme Drugog svetskog rata, u Nedićevoj Srbiji Vidovdan nije bio zvanični državni praznik, ali je crkveni pomen kosovskim junacima u Sabornoj crkvi u Beogradu sačuvao karakter političko-nacionalne manifestacije. Ovim pomenima su prisustvovali članovi vlade, sa predsednikom na čelu, kao i najvažniji predstavnici kulturnog i prosvetnog života, akademici, profesori univerziteta, upravnik Narodnog pozorišta, direktor Opere i druge ličnosti tog ranga. “Novo vreme”, “Naša borba” i druge novine redovno su objavljivale ilustrovane izveštaje o ovim pomenima ne zaboravljajući da navedu imena prisutnih uglednika i tako pokažu da je srpska elita uz Nedićevu “vladu spasa”.

Malo je poznato da je tokom okupacije u Nedićevoj Srbiji proslavljan i 1. maj, Praznik rada. Tako beogradska “Obnova” od 30. aprila 1943. piše: “…sutra će odahnuti umorne ruke trudbenika i šumskim alejama, ulicama, parkovima velikih gradova i velikih lagera, pobudiće milionske povorke radnika našeg kontinenta okupljenih na radu u Velikom nemačkom Rajhu. Razlećiće se razdragani smeh, zaoriće se pesme svih naroda iz mladih i snažnih grudi onih čije muške ruke danas osiguravaju pobedu (…) Jer tamo, u ogromnim radionicama i fabrikama Nemačke, na zajedničkom radu, u poslu, u jednoj stalnoj i dragovoljnoj utakmici Nova Evropa je već stvorena”.

U današnjoj Vojvodini za vreme Drugog svetskog rata slavljeni su praznici okupatora koji su zauzeli njene određene delove: u Sremu koji je pripao Paveliću – 10. april, dan osnivanja HND; u Bačkoj koju je okupirao Horti – 20. avgust, dan Svetog Stefana, prvog kralja Mađarske; a u Banatu – 20. april, rođendan Adolfa Hitlera, takođe Praznik rata 1. maj, a u sredinama sa protestantskom većinom i 31. oktobar, Dan reformacije.

Socijalistička Jugoslavija uvodi, naravno, svoje praznike, one kojih se većina nas seća: Dan republike 29. novembar, Dan borca 4. jul i Dan ustanka, različit u svakoj od republika (U Srbiji 7. jula, Crnoj Gori 13. jula; Sloveniji 22. jula; Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj 27. jula i Makedoniji 22. oktobra). Zanimljivo je da je 1. maj, Praznik rada, jedini praznik koji se slavio i u Nedićevoj Srbiji i Trećem rajhu, u socijalističkoj Jugoslaviji, Miloševićevoj SRJ i u današnjoj nezavisnoj Srbiji.

Sretenje je kao Dan državnosti u Srbiji ponovo počelo da se slavi od 2002. kada je formirana Državna zajednica Srbije i Crne Gore. Kako je februar najkraći mesec u godini, a neradni dani 15. i 16. neretko padaju sredinom nedelje (kao što je ove godine slučaj), poslodavci se hvataju za glavu jer zaposleni vole da spajaju praznike i vikende pa tako februar ove 2023. za većinu ljudi ima samo 16 radnih dana.

Veb-pretraživač Gugl čestita Srbiji Dan državnosti na svom srpskom domenu svake godine od 2012. do danas. Društvena mreža Fejsbuk je prvi put čestitala Srbiji Dan državnosti 2016. na prikladan način čime se pridružila Guglu. Od 2011. u čast obeležavanja Dana državnosti Srbije, simbol grada Brisela oblači se u šumadijsku nacionalnu nošnju. Maneken Pis, inače, ima 917 različitih kostima, a uvek ga oblači samo jedna osoba — zvanična garderoberka. Bronzana statua iz 18. veka visoka je 60 cm, a nastala je po legendi o dečaku što je spasao Brisel tako što je urinirajući ugasio fitilj koji je trebalo da digne u vazduh zidine grada.