Kako prođosmo na Kosovu

Jedan nemački general – tek pošto je iz NATO misije povučen, dakako – izjavio je da su efekti tromesečnog bombardovanja na „smanjenje sposobnosti Vojske Jugoslavije da primenjuje silu“, što je bio jedan od ciljeva humanitarnog rata 1999, zanemarljive, male ili nikakve. Tada je prvi put objavljen podatak da su u „čistom“, odnosno „hirurški preciznom ratu“ NATO snage uništile 13 tenkova VJ i dvadesetak oklopnih transportera. Službeni podaci Pentagona i NATO-a o potpunoj pobedi, međutim, govorili su nešto sasvim drugo.

(Ne)očekivani učinak

Neposredno po okončanju bombardovanja, još u junu 1999, američki sekretar za odbranu Viljem Koen izjavljuje: „Teško smo osakatili srpske vojne snage na Kosovu, uništivši više od polovine artiljerijskih oruđa i trećinu svih oklopnih vozila.“ Razrađujući tu ocenu ka uverljivim detaljima, komandant štaba združenih snaga general Henri Šelton precizirao je da su vazdušne snage uništile „oko 120 tenkova“, „oko 220 oklopnih transportera“ i „gotovo 450 artiljerijskih oruđa“. Ubrzo po ulasku NATO trupa na Kosovo i Metohiju, general Vesli Klark, „izvođač radova“ NATO bombardovanja, izgubio je onaj ratoborni elan i entuzijazam, bar što se tiče odgovora na pitanje koliko su tenkova, transportera i artiljerije uništile snage pod njegovom komandom. Karakterističan odgovor glasio je: „Dovoljno.“

General Klark, čiji je moto tokom bombardovanja Jugoslavije doslovno glasio da će „Srbi“ biti primorani da shvate kako je „ratovanje s nama isto što i ratovanje s Bogom“ i čije su ratne ambicije plašile neke članove američkog Kongresa, tiho se povukao u proleće 2000. Ne zna se da li su na to uticali rezultati terenske provere efikasnosti bombardovanja, započete istovremeno s ulaskom NATO trupa, i kasnije rasprave o rezultatima istraživanja. Prema izveštaju vazduhoplovnih snaga SAD, na osnovu nalaza ekipe od 30 stručnjaka NATO-a (službeni naziv: Munitions Effectiveness Assessment Team) među kojima su dobar deo činili pripadnici američkog vazduhoplovstva, pretraživanjem terena broj stvarno uništenih ciljeva bio je neuporedivo manji od zvanično objavljenih: 14 (a ne 120) tenkova, 18 (a ne 220) oklopnih transportera, 20 (a ne 450) artiljerijskih oruđa. Istražne ekipe američkog vazduhoplovstva usput su ustanovile da se 744 prijavljena i „potvrđena“ pogotka u stvarnosti svode na jedva 58 uništenih ili oštećenih meta.

Opravdanja i istrage

Neubedljivo osporavanje tačnosti pomenutih podataka – pri čemu se izveštaji Vojske Jugoslavije i američkih istraživača razlikuju samo za jedan uništeni tenk (13 po izvorima VJ, 14 po Amerikancima) – Pentagon je ubrzo proširio opravdanjem da vazduhoplovstvo ne može biti efikasno sa visine od 5000 metara, na koliko je – zbog straha od gubitaka među pilotima – bio ograničen donji plafon za dejstva. Istraga je utvrdila visoku efikasnost u bombardovanju nepokretnih ciljeva kakvi su zgrade, bunkeri i mostovi – pod uslovom da su bili stvarni. Jer, kaže se u izveštaju, velike količine municije ispaljene su na „mostove“ napravljene od plastificiranog ili staniolom ojačanog kartona koji se inače koristi u proizvodnji tetrapaka, ambalaže za pakovanje mleka, sokova i svih drugih tečnih proizvoda. Američke procene kažu da su dve trećine svih uništenih protivavionskih lansera raketa SA-9 bile napravljene od papira i aluminijumske folije. „Sa visine od pet kilometara, izgledaju savršeno stvarno“, kaže se u pomenutom izveštaju. Navodno, general Klark je u potrazi za uništenim ciljevima od članova istraživačkog tima zahtevao da prekopavaju i kratere od granata, kratere koje je lokalno stanovništvo u međuvremenu pretvorilo u đubrišta.

Avgusta 1999. istražna ekipa se vratila u američku bazu Ramštajn (Nemačka): na oko 2600 fotografija donetih sa terena nije bilo očekivane potvrde efikasnosti NATO bombardovanja. „Ne verujem da nismo uništili više tenkova“, izjavio je general Valter Begert, zamenik komandanta vazduhoplovnih snaga u Evropi. Vesli Klark bio je čvrsto uveren da su Srbi sakrili ili odneli uništena oklopna vozila, sve dok mu nisu pomenuti lažni tragovi gusenica koji su vodili do gnezda „maskiranih tenkova“ VJ, čijim je gađanjem uništen nepoznat broj automobila, kamiona i autobusa na Kosovu i Metohiji. Naručen je novi izveštaj, pod rukovodstvom brigadnog generala Džona Korlija; posle mesec dana „istrage“ on je u mnogo većoj meri potvrđivao već objavljene zvanične podatke: po njemu je u NATO bombardovanju Vojska Jugoslavije izgubila 93 tenka i 153 oklopna transportera. Izveštaj je u NATO štabu – nezvanično – ocenjen kao „dim i magla“: em nije obavljen na terenu, em su kao dokaz za više od polovine navodno proverenih i potvrđenih pogodaka ponuđeni samo satelitski ili avio-snimci eksplozija koji, primećeno je s razlogom, dokazuju samo eksploziju, a ne i uništavanje poželjnog cilja. Privatnim sumnjama u valjanost izveštaja koje su, između ostalih, izrazili i generali Rupert Smit (Velika Britanija) i Diter Štokman (Nemačka), pridružili su se i profesionalni obaveštajci. Eksperti CIA-e i britanskih obaveštajnih službi složili su se, posle istrage obavljene u novembru 1999, da VJ bombardovanjem nije značajno pogođena, ali i u oceni kako „niko nije raspoložen da o tome priča“. Na kraju, ministar odbrane SAD Viljem Koen i glavnokomandujući general Henri Šelton potpisuju izveštaj za američki Kongres, napominjući uz jednu mapu da su uništena 93 tenka VJ, a na drugom mestu – u izveštaju koji ima 194 strane – kako „nema podataka o ukupnom broju pogođenih pokretnih meta ni o stepenu njihovog oštećenja“.

Kada su novinari „Njusvika“ Džon Beri i Iven Tomas u proleće 2000. godine došli do pomenutih izveštaja, general Vesli Klark odbio je da se javno upušta u raspravu o ciframa. U istom maniru, portparol generala Henrija Šeltona izjavio je da su mediji, za razliku od vojske, opsednuti „prebrojavanjem zrna pasulja“. U pozadini (američkog, u ovom slučaju „Njusvikovog“) interesovanja za efikasnost „vazdušne kampanje“ nad Jugoslavijom bilo je, u stvari, pitanje zahteva koje će na ime ratnog uspeha (ili „uspeha“, svejedno) ubuduće postaviti američko vazduhoplovstvo. Sklonost političara da prihvate mit o „čistom“, „hirurškom“, „antiseptičkom“ ili „humanitarnom“ ratu jača je od napora i najluđih teoretičara koji se upinju da dokažu mogućnost ratne pobede samo primenom vazduhoplovstva, sve od Adolfa Hitlera naovamo. Avionske bombe, rakete i projektili ispaljeni sa bezbedne udaljenosti pogađaju i deluju prvenstveno na civile, a vojni komandant koji nije spreman da se suoči s tom realnošću samo pravi budalu od sebe, zaključak je pomenutog „Njusvikovog“ članka (The Kosovo Cover–Up, 15. maja 2000).

A koliko ih je imalo do sad

Izvesnost upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom u NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. godine nije nikada dovedena u sumnju, ni kada se bombardovanjem samo pretilo, u jesen 1998, ni kada je stavljeno kao alternativa potpisivanju sporazuma u Rambujeu, početkom naredne godine. Očekivanje da će to biti njena prva borbena upotreba u Evropi pokazalo se, naknadno, pogrešnim: osiromašeni uranijum okusili su (možda doslovno) stanovnici područja Hadžića i Han Pijeska u BiH još 1994. i 1995. godine, u medijski razglašenoj „prvoj NATO intervenciji od osnivanja Alijanse“. Zbog čega je to „superoružje“ korišćeno za gađanje zastarelih T-55 tenkova i fabrike u Hadžićima do danas nije razjašnjeno, kao ni odluka da se isto oružje masovno koristi u bombardovanju SR Jugoslavije. Prilikom nesretnog – i, prema raspoloživim podacima, sasvim promašenog – uvođenja helikoptera „apač“ u NATO bombardovanje Jugoslavije, aprila 1999. američka vojna administracija isključila je mogućnost da ti helikopteri, prvenstveno namenjeni uništavanju oklopnih ciljeva, koriste projektile sa osiromašenim uranijumom „jer su analitičari zaključili da su visokoeksplozivne protivoklopne granate sa tungstenom dovoljne za uništavanje srpskih tenkova“.

Prvu zvaničnu izjavu o mogućnoj upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom dalo je američko ministarstvo odbrane 3. maja 1999, ograničavajući je na granate kalibra 30 mm za protivtenkovski top aviona A-10. Februara 2000, pred godišnjicu početka bombardovanja, odgovarajući na pismo generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana, generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson potvrđuje upotrebu municije sa „bezopasnim“ osiromašenim uranijumom, takođe samo u okviru borbenih akcija američkih aviona A-10 (pismo je objavljeno u prošlom broju „Vremena“). Prema tom obaveštenju, tokom oko stotinu borbenih misija ispaljena je ukupno 31.000 granata sa osiromašenim uranijumom. Kako je potkalibarno zrno („probojac“, penetrator) granate kalibra 30 mm načinjen od oko 300 grama osiromašenog uranijuma, to sledi – prema saopštenju Džordža Robertsona – da je na teritoriju Kosova i Metohije i nekoliko lokacija u Srbiji i Crnoj Gori tokom 78 dana „kampanje“ ispaljeno oko devet tona osiromašenog uranijuma. To je donja granica i jedino dosadašnje priznanje da je upotrebljena municija sa osiromašenim uranijumom, ako zanemarimo prošlogodišnju – takođe nevoljnu i pritiskom evropskog javnog mnjenja, ogorčenog zbog pojave Balkanskog sindroma među NATO vojnicima koji su službovali u BiH, odnosno Kosovu i Metohiji, iznuđenu – potvrdu upotrebe osiromašenog uranijuma u BiH 1994. i 1995. godine. Tom prilikom je na dva pomenuta područja ispaljeno, prema izjavi NATO zvaničnika, 10.800 granata, tj. najmanje oko 3,2 tone osiromašenog uranijuma.

(Ne)razjašnjena pitanja

Nevolja sa iznuđenim ili bar nevoljnim priznanjima svodi se na njihovu nepotpunost i nedorečenost. Čak ni deca ne priznaju sve odjednom i odmah. Skandal oko izlaganja sopstvenih građana zračenju prilikom nuklearnih proba posle Drugog svetskog rata „provaljen“ je u SAD decenijama pošto je eksperiment okončan. Otuda ima razloga za razumnu sumnju u potpunost zvanično objavljenih podataka o količinama, vrsti i mestima upotrebe municije ili naoružanja sa osiromašenim uranijumom. To naročito u slučajevima kada je najveći napor osumnjičenih usmeren na ograničavanje, kontrolu ili bar autoritativno negiranje uznemiravajućih informacija.

U delu publikacije posvećenom sistemima naoružanja za koje se zna da su u njih integrisane komponente od osiromašenog uranijuma – ali i onim oružjima za koje se osnovano sumnja da se takvi elementi ugrađuju – Federacija američkih naučnika (Federation of American Scientists, Known and suspected depleted uranium weapon systems 2001–2002) nabraja na desetine vrsta projektila, bombi i oružja (vidi okvir „Provereno sumnjivo“) od kojih su neka korišćena i u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine. Posle vođenih bombi, najveću pretnju od kontaminacije osiromašenim uranijumom u Avganistanu stručnjaci pomenute federacije vide u krstarećim raketama opremljenim za uništavanje oklopnih, dobro utvrđenih i ukopanih ciljeva – a ista opasnost, po njihovom mišljenju, potencijalno postoji i na Balkanu. Takve krstareće rakete koriste se za uništavanje ciljeva u dobro branjenim područjima, gde je upotreba aviona rizik. Pouzdano utvrđivanje stvarnih razmera opasnosti svuda gde je korišćeno oružje sa osiromašenim uranijumom zahteva ponovno ispitivanje ciljnih zona, tj. precizne podatke o metama, odnosno – ono što se ne može dobiti ili se dobija na kašičice.

Što se tiče Kosova i Metohije, ranije je već pomenuto da su – javno bar – albanski političari za širenje panike povodom pojave Balkanskog sindroma početkom prošle godine optužili „srpsku“ stranu, koja je zainteresovana da se NATO snage povuku. Parafrazirana izjava Ibrahima Rugove gotovo je identična svojevremenoj njegovoj tvrdnji da je UČK izmislila srpska tajna policija. No, nema mesta ni za kakvo seirenje. Dostupna mapa ciljeva gađanih na Kosovu i Metohiji dovoljan je razlog za ozbiljnu uznemirenost a – pri pogledu na fotografije deformisane novorođenčadi u Iraku – i razlog za postavljanje zastrašujućeg pitanja o sudbini generacija tamošnjeg stanovništva. I nas, uostalom.

Od ukupno identifikovanih 112 lokacija pogođenih municijom sa osiromašenim uranijumom na Kosovu i Metohiji naknadno je ispitano samo 11. Izveštaj stručnjaka UNEP-a je uznemirujuće umirujući, jer tvrdnju da su neposredne opasnosti od zračenja minimalne treba staviti uz istovremeno datu preporuku da se bar jednom godišnje kontroliše voda za piće – ali i uz preporuku vojnicima NATO snaga da lokalnu hranu i vodu na Kosovu i Metohiji ne jedu i ne piju. Što se lokalnog stanovništva tiče, posle pojave Balkanskog sindroma Suzan Manuel najavila je u ime UNMIK-a program edukacije. Za njega se kasnije ništa nije čulo.

Širok otkos

Osnovu mape ciljeva granata sa osiromašenim uranijumom na Kosovu i Metohiji – koju su u verzijama različite preciznosti kasnije koristile ekipe Ekološkog programa Ujedinjenih nacija (UNEP) – čini skica priložena uz pismo Džordža Robertsona generalnom sekretaru UN-a Kofiju Ananu od 7. februara 2000. godine. Uz tu skicu priloženo je objašnjenje da su označena područja na kojima je delovao jedan ili više aviona, da su oznake neprecizne, pokrivaju zone mogućeg odstupanja i da su podaci za označena područja dobijeni od pilota angažovanih u bombardovanju. Iz nekih razloga, stavljena je napomena da se oznake odnose (samo) na granate kalibra 30 mm ispaljene iz aviona A-10. Na Robertsonovoj skici nisu označene zone pogođene na teritoriji južne Srbije (na karti koju objavljujemo unete se na osnovu mape UNEP-a).

Domaći stručnjaci koji su, radeći na merenjima zračenja kontaminiranih područja u južnoj Srbiji, imali uvid u podatke NATO-a o ciljevima gađanim iz aviona A-10, nisu zadovoljni njihovom preciznošću. Prema mišljenju nekih od njih, sistem koordinata nije jedinstven, u nekim slučajevima locirane su gađane mete, u drugim položaj aviona za vreme borbene akcije. Potonji slučaj, naročito ako je bez podataka o smeru leta i ispaljenih hitaca, dodatno komplikuje otkrivanje rasute muncije jer se ona, ispaljena sa visine od 5000 metara, teorijski može naći na području prečnika desetak kilometara.