U ovom tekstu želim da iznesem jedan alternativni pogled na postojeću fiskalnu politiku i skup mera fiskalne stimulacije za koje se vlada odlučila nakon završene treće runde pregovora sa MMF-om. Ideje koje iznosim oslanjaju se na saznanja iz bihevioralne ekonomije (pravac u ekonomiji utemeljen u psihologiji koji se razvio u poslednjih trideset godina). Glavni uvid je ovo: način na koji ćemo potrošiti novac zavisi od načina na koji ga dobijemo i na koji moramo da ga potrošimo.
Zamislite da ste na ulici našli 500 evra. Kako ćete ih potrošiti? Zavisi od toga kako ćete protumačiti ono što se desilo, odnosno kako ćete ih tretirati. Za većinu ljudi će to biti (neočekivana) srećna okolnost. Manji broj ljudi će tako stečenih petsto evra staviti u banku (ili slamaricu), pa kasnije odlučiti kako da ih potroši. Veći broj će ih potrošiti na neku veliku stvar koja se kupuje odjedanput (recimo, kupiće računar ili frižider, otići na letovanje, srediti stan itd.).
Sasvim je druga stvar ako istu sumu novca zaradite napornim radom. Pretpostavimo da vam poslodavac ponudi da mesec dana svakog dana radite dva sata prekovremeno. Imaćete manje vremena za razonodu ili porodicu, ali ćete na kraju meseca biti bogatiji za 500 evra. Taj novac nećete odmah potrošiti. On je vredniji, jer je stečen vašim radom. Zamislite sada da vam poslodavac ponudi istu povišicu, ali da zauzvrat morate da radite samo 15 minuta duže svakog dana, što će vam omogućiti da vam se plata u narednih deset meseci uveća za po 50 evra. Sada će manji broj ljudi svakog meseca ostavljati po strani tih 50 evra. Umesto toga, najveći broj odlučiće da ih tretira kao tekuću potrošnju, odnosno da ih troši malo-pomalo, svakog meseca.
Otkuda ove razlike u načinu potrošnje? Nije li petsto evra – petsto evra? Bihevioralni ekonomista tvrdi da novac zarađen sopstvenim radom ima u našem vrednosnom sistemu drugačiji tretman od iste sume novca koju smo našli na ulici, dobili na lutriji ili na poklon. Osim toga, važno je i da li je novac dobijen „na kašičicu“ ili odjedanput. Ako se dobijanje neke sume novca rasporedi na duži vremenski period, ona će se stalno trošiti. Ako ga dobijete odjedanput, odluka o potrošnji zavisi od toga kako ste novac stekli: ili ćete ga staviti u banku ili ga potrošiti odjedanput. Drugim rečima, način na koji je novac zarađen, i način na koji mora da se potroši, utiče na to kako ćete ga (i da li ćete ga uopšte) potrošiti.
Ovaj uvid može da se primeni na vladinu fiskalnu politiku koja je od prošle godine usmerena na podsticanje agregatne tražnje (potrošnje građana). Najpre je u martu vlada lansirala program jeftinih bankarskih kredita sa fiksnom dinarskom kamatnom stopom u maksimalnom iznosu od 300.000 dinara (nisku kamatnu stopu finansiraće vlada). Potom je, nakon treće runde dogovora sa MMF-om, zbog nepopustljivosti MMF-a, odlučila da, umesto povećanja plata i penzija, jednom delu stanovništva u julu, pa onda opet uoči Božića, isplati jednokratnu pomoć od po 5000 dinara.
Obe mere imaće sličan efekat (efekat poklona), kao u prvom primeru u kome ste našli novac na ulici. Krediti koji su uzeti u poslednja dva meseca potrošiće se odjedanput ili će biti konvertovani u evre (da li je sada jasnije zašto je evro počeo da jača polovinom maja?), što je isto kao da ste ih stavili u banku, odnosno imobilisali. Oni koji to nisu uradili, a dobili su 200.000-300.000 dinara, potrošiće ih odjedanput, u kratkom roku na jednu ili dve velike stvari. Isto će biti i sa jednokratnom pomoći od 5000 dinara. Teško je pretpostaviti da će većina uoči Božića raspodeliti taj novac na duži vremenski period, tj. trošiti malo-pomalo.
A upravo je takav način potrošnje poželjniji za jačanje agregatne tražnje. Umesto da tražnja skoči, pa se onda, kada efekat jednokratne pomoći mine, ponovo vrati na staro, bolje je da tražnja jača malo-pomalo, što će omogućiti postepen oporavak privrede.
U prvom slučaju, kada se novac da jednokratno, on ili uopšte neće biti potrošen (što znači da neće stimulisati tražnju), ili će biti potrošen odjedanput, što će imati kratkoročan pozitivan efekat na tražnju. U drugom slučaju, kada se daje „na kašičicu“, ne samo da je izvesnije da će novac biti potrošen već će se trošiti tokom dužeg vremenskog perioda.
Kako omogućiti da se ista količina novca troši duže? Tako što se smanji poreska stopa. Kako je poznato iz mikroekonomije, ako pojedincima smanjite porez, to je isto kao da ste im uvećali dohodak. Smanjenje poreza bi svakom poreskom obvezniku/potrošaču omogućilo da svakog meseca bude malkice bogatiji. Isprva se to verovatno ne bi primetilo, ali posle nekoliko meseci svi bi počeli da troše više nego pre. Efekat potrošnje na agregatnu tražnju bi postao uočljiv.
Jedan deo najavljene poreske reforme, po kojoj bi trebalo da se uvede progresivna poreska stopa, usmeren je upravo ka tom cilju. Građani sa nižim primanjima bi povećanjem neoporezovanog dela prihoda (sa 5000 na 16.500 dinara) postali malo bogatiji i trošili više, ali bi se ta potrošnja raspodelila na duži vremenski period, što je za agregatnu tražnju važnije od naglog skoka u tražnji čiji se efekti kasnije gube. Da bi ta politika imala još bolje efekte, moglo bi da se razmišlja o još većem varijetetu kategorija poreskih obveznika. U svakom slučaju, ta mera, pod uslovom da su ostale mere vladine ekonomske politike usaglašene s njom, imala bi pozitivnije i dugoročnije efekte na agregatnu tražnju od postojećih.
Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka
