Iako vlasti u Beogradu tvrde da se srpsko oružje “volšebno” pojavljuje u rukama ukrajinskih vojnika, podaci o trgovini i izvori “Vremena” kažu da je taj biznis dobro uigran. U ovoj igri smrti i velikog novca zarađuju mutni trgovci, dok Aleksandar Vučić i njegove vlasti kupuju američku političku podršku
Šestorica ljudi u maskirnim uniformama, po svemu sudeći borci ukrajinskih snaga, poziraju za fotografiju. Jedan ima jurišnu pušku češke proizvodnje, drugi ima ručni bacač granata kalibra 40 milimetara proizveden u Srbiji. Fotografiju je u aprilu na Tviteru podelio profil “War Noir” koji se bavi ovom tematikom.
Teško je reći kada i kako je do ukrajinskih boraca stigao ručni bacač kapaciteta šest granata, koji proizvodi “Prva petoletka – namenska” iz Trstenika. Ali to je tek jedno u nizu oružja novije srpske proizvodnje iz kojih pucaju Ukrajinci.
Isto oružje su Rusi u maju zaplenili od Ukrajinaca u borbama oko Harkova. Tada su Ukrajinci za udare dronovima navodno koristili modifikovane granate od 30 milimetara proizvedene u Srbiji. I one su novijeg datuma. A u martu je na ukrajinskom frontu snimljena neeksplodirana termobarična mina od 120 milimetara – proizvedena u kruševačkom “Trajalu” 2020. godine. Ta takozvana vakuum-bomba broji se u moćna oružja.
Dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdi da država preduzima sve kako ubojito oružje ne bi bilo korišćeno da se ubijaju “srpska braća” – ni ruska, ni ukrajinska – više se i ne spori da ukrajinska armija masovno koristi srpsko naoružanje.
Prema pisanju “Fajnenšel tajmsa”, koje je Vučić u velikoj meri potvrdio, srpsko oružje teško skoro milijardu evra već je završilo kod Ukrajinaca od početka rata.
Fotografije sa fronta dokazuju da je često reč o oružju i municiji novijeg datuma. Da, dakle, sa fabričkih traka u Srbiji preko nekoliko ruku idu do fronta. Ali kako? Preko kojih posrednika? I da li je moguće da država Srbije ne zna da će oružje, čiji izvoz kontroliše Ministarstvo odbrane, završiti u rukama Ukrajinaca?
Istraživanje “Vremena” pokazuje da u toj komplikovanoj šemi ima mnogo politike (vidi prateći tekst) i da šema funkcioniše preko sumnjivih posrednika koji pazare u Srbiji pa prodaju Pentagonu i Ukrajincima. Tu su i ruski oligarsi pod sankcijama i, naravno, srpski izvoznici bliski vladajućoj partiji.
AMERIKANCI SAMO PROSLEĐUJU SRPSKO ORUŽJE
Sjedinjene Države su nedavno pojačale uvoz oružja iz Srbije. Prema srpskoj komori, većinu uvoza od prošle godine predstavljaju “neklasifikovana vojna dobra”. Ali, prema podacima Stokholmskog instituta za istraživanje mira (SIPRI), američki uvoznici su u Srbiji kupili 267 artiljerijskih sistema, 3200 raketa, pet oklopnih vozila. Od “Jugoimporta”, državnog preduzeća koje trguje naoružanjem, kupci iz SAD su nabavili oko šesnaest miliona malokalibarskih metaka.
“S obzirom na to da je oružje koje koriste američke vojne snage znatno sofisticiranije od onoga što se proizvodi u Srbiji, razumno je pretpostaviti da Sjedinjene Države oružje iz Srbije prebacuju trećoj strani”, kaže za “Vreme” Katarina Đokić, istraživačica u SIPRI.
Agencija Rojters je u aprilu objavila poverljivi dokument Pentagona u kojem se pobrojava kako su evropske države pružale pomoć Ukrajini. Tu se taksativno navodi da je Vlada Srbije odbila da vrši obuku ukrajinskih vojnika, ali da je pristala da isporuči ili je već isporučila oružje Ukrajini.
Tadašnji ministar odbrane, a današnji premijer Miloš Vučević odmah se dao u još jednu misiju kontrole štete.
“Više od deset puta smo demantovali te neistine i evo, učinićemo to opet. Nekome je očigledno cilj da uvuče Srbiju u taj sukob, ali mi se dosledno držimo naše utvrđene politike”, rekao je on. “Uvek postoji mogućnost da se neko oružje na nekakav volšeban način nađe i na teritoriji konflikta, ali to apsolutno nikakve veze nema sa Srbijom. To je pitanje za one države koje ne poštuju međunarodne norme, ugovorne klauzule poslovanja”.
Te linije se u nedavnom razgovoru za “Fajnenšel tajms” držao i predsednik Aleksandar Vučić. Pomenuo je, usput, “Amerikance, Špance, Čehe i druge” kojima Srbija prodaje oružje i municiju pa ih oni – možda – prosleđuju dalje iako ne bi smeli. No, malo ko veruje da oružje “volšebno” ide u Ukrajinu, a da Beograd o tome pojma nema.
VELIKI DOPRINOS SRBIJE UKRAJINSKOJ VOJSCI
Jedan naš izvor u Beogradu, blizak vlastima i sa iskustvom u sektoru odbrane, potvrđuje da ugovori o isporuci naoružanja sadrže odredbe o “krajnjem korisniku”. U prevodu, oružje bi morao da koristi onaj kome je prodato, a ne da ga dalje ustupa.
“Ali niko više ne poštuje takve ugovore”, kaže ovaj izvor.
Na pitanje da li su onda i vlasti u Beogradu svesne da oružje koje prodaju, recimo, američkim privatnim veletrgovcima završava u Ukrajini, ovaj izvor kaže: “Svi znaju da to tako ide.”
Vučić je više puta govorio koliko mu je važna industrija naoružanja, a današnju situaciju u svetu predstavljao kao “zlatnu priliku” da se zaradi više.
Poslednji detaljni zvanični izveštaj u Srbiji dostupan je za 2021. godinu, kada je namenska industrija od izvoza prihodovala 1,23 milijarde dolara. Gotovo polovina te sume otpada na američke kupce. Svaku od izvoznih pošiljki mora da odobri država. To nisu male pare – te godine je ukupan srpski izvoz robe iznosio 21,62 milijarde evra.
Ali namenska industrija je postala još izdašnija zlatna koka tek posle te godine, to jest kada je počela totalna ruska invazija na Ukrajinu. Ukoliko srpski zvaničnici budu transparentno objavljivali podatke, lako može biti da se berićetna 2024. godina završi novim rekordom. Posebno zato što je posle više od dve godine frontovskih borbi Ukrajina gladna naoružanja i municije u borbi protiv jačeg neprijatelja.
Zapadna industrija naoružanja često nije od pomoći kada su u pitanju kalibri za staro sovjetsko oružje. Tu u igru ulazi Srbija i njen doprinos ukrajinskoj odbrani uopšte nije mali. I tu u igru ulazi gospodin Morales.
POZOVI M RADI ORUŽJA
Javna je tajna da Pentagon upošljava privatne trgovce oružjem da po belom svetu za američki račun nalaze oružje i šalju ga gde treba. Jedan takav američki čovek za grube radove jeste Mark Morales, vojni veteran i trgovac oružjem koji je firmu skućio na Floridi.
Ovaj čovek u ranim pedesetim, sa šiljatom bradom i ekstravagantnim stilom, već ima iskustva sa srpskom vojnom industrijom – za račun Pentagona pazario je po Balkanu i naoružavao sirijske pobunjenike koji su se duže od decenije borili protiv režima Bašara al Asada i, delimično, protiv džihadista.
Upravo su Moralesove firme – “Global Ordnance” i “Global Military Products” – prošle godine uvezle onih šesnaest miliona metaka iz Srbije. Tokom 2020. Morales je, navodno za potrebe testiranja američke armije, kupio od “Jugoimporta” i samohodnu haubicu Nora B52, ponos srpske vojske.
Moralesove firme snabdevaju američku vojsku i njene saveznike. Od početka rata u Ukrajini njegove firme su sa Pentagonom potpisale ugovore teške milijardu dolara, a u Ukrajini je direktno zaradio još dvesta miliona. Ima višegodišnji ugovor sa “Ukroboronpromom”, krovnom državnom firmom koja povezuje celu namensku industriju. “Njujork tajms” piše da je Moralesov način rada “mutan”. Već je hvatan u davanju mita 2010. godine, kada je na taj način hteo da obezbedi dil od petnaest miliona dolara u Gabonu.
NABAVLJA GDE STIGNE
Prednost ovog trgovca je, piše “Tajms”, u tome što je vrlo blizak Pentagonu. Granate, metke i oklopna vozila za Ukrajinu, kažu izvori njujorškog lista, nabavlja gde stigne: Bugarska, Egipat, Jordan, Pakistan…
Iako je teško naći konačan dokaz da Morales oružje iz Srbije odmah prebacuje u Ukrajinu – valja sabrati dva i dva. Van sumnje je da firme ovog mutnog dilera kupuju srpsko naoružanje i imaju velike poslove sa Pentagonom i Ukrajinom.
Morales sarađuje i sa Slobodanom Tešićem, premda to negira. Tešić, nazivan “omiljenim dilerom oružja” srpskih vlasti, bio je pod sankcijama UN zbog kršenja zabrane izvoza oružja u Liberiju. Od 2017. nalazi se na američkoj crnoj listi zbog davanja mita i kršenja ljudskih prava pri trgovini oružjem. Ali to što je Tešić zvanično na američkoj crnoj listi ne znači da ne može da doprinese američkoj stvari u Ukrajini.
Prošle godine Morales je uvezao municiju od “Zenitproma”, jedne od tri firme koje se vode na Tešićevu familiju, ali kojima on upravlja. Preko tih firmi Tešić vodi poslove otkako je na američkoj crnoj listi. Prema finansijskim izveštajima u Agenciji za privredne registre, ove tri firme su prošle godine premašile zaradu od sto miliona evra na izvozu oružja, dok je državni “Jugoimport” izvezao za 63,8 miliona evra.
Daleko od toga da je Morales jedini američki kupac. Podaci o pošiljkama iz datoteke firme “Sayari”, koja pruža informacije o riziku u globalnim lancima snabdevanja, pokazuju da je prošle godine i kompanija “Chemring Ordnance” nabavljala delove za oružje, a američka vojska je direktno od “Jugoimporta” kupila jedanaest projektila. “Prvi Partizan” je takođe izvozio u Ameriku.
KOMPLIKOVANI PUT DO FRONTA
Nekad je put do ukrajinskog fronta krivudav. U februaru prošle godine više medija je objavilo navodne fotografije pretovaranja projektila proizvedenih u valjevskom “Krušiku” koji su u Slovačkoj pripremani za slanje u Ukrajinu. Navodno je reč o 3500 komada projektila kalibra 122 milimetra za artiljerijski sistem “Grad” – uz haubice, najvažnije oružje koje Ukrajinci koriste.
Novinari su tvrdili da su “Krušikove” rakete preko firmi povezanih sa Tešićem prvo prodate u Tursku. Onde su potom menjani sertifikati o krajnjem korisniku kako bi projektili otišli u Slovačku, a onda su poslati kanadskoj firmi “Global Ordnance Trading Company”, koja navodno takođe pripada Marku Moralesu. A Morales, naravno, ima sertifikate o krajnjem korisniku na kojima piše – Ukrajina.
Aleksandar Milovanović, nekadašnji radnik Odeljenja za bezbednost u firmi “Jugoimport SDPR”, za N1 je rekao da je reč o kompleksnoj šemi koja ne bi mogla da uspe bez obaveštenosti državnog vrha.
U “Krušiku” i srpskom Ministarstvu odbrane ponovo su sve demantovali. Ali godinu dana kasnije, ovog februara, nemački “Frankfurter algemajne cajtung” pisao je o sličnim projektilima, ovog puta u proizvodnji srpske kompanije “Edepro”.
Ta modifikovana raketa 122 mm ima domet od četrdeset kilometara – dvostruko veći od klasičnih. Kako je pisao frankfurtski list, neimenovani izvori u Beogradu pohvalili su se da te rakete Ukrajinci vole jer mogu da se ispaljuju iz sistema “Grad”, a imaju veći domet od bugarskih projektila koje inače nabavljaju.
“To je domet kojim Ukrajina nadilazi neprijatelja. To joj daje ogromne prednosti”, rekao je za nemački list jedan neimenovani vojni stručnjak.
I “Edepro” je mlako demantovao da prodaje ovo oružje direktno Rusiji ili Ukrajini, što niko nije ni tvrdio.
“Kupci te rakete kao vlasnici prodaju dalje bez našeg znanja, uticaja i kontrole u skladu sa licencama za izvoz oružja koje izdaje Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine Srbije. U skladu s tim, posle isporuke domaćim kupcima, više nismo u mogućnosti da saznamo ko je krajnji korisnik oružja”, naveli su iz ove firme.
Na pitanja “Vremena” nisu odgovorili srpsko Ministarstvo odbrane, “Jugoimport”, kao ni američke institucije poput Pentagona i Uprave za međunarodnu trgovinu.
RUSI U IGRI
Veliki rat na istoku Evrope, koji odnosi živote i halapljivo guta sve oružje i municiju koji mogu da se doture, tako je u šemu profita i zakulisnih igara povezao srpske i američke dilere oružja starog sovjetskog tipa. Ali u igri su i Rusi.
Zvuči bizarno, ali može biti da i jedan ruski oligarh – intimus Vladimira Putina – zarađuje od oružja kojim se onda puca na Ruse.
Jer srpska namenska industrija nabavlja materijale iz Rusije. Kako kaže Katarina Đokić iz SIPRI, “mahom je zaustavljena isporuka oružja i vojne opreme iz Rusije” u Srbiju. Ali, kad zatreba, srpska namenska industrija nabavlja “gde god stigne”.
Možda je “Jugoimport” baš zbog pojačane tražnje prošle godine uvezao 113 pošiljki od pet ruskih državnih kompanija koje su na američkoj listi sankcija i sve su u vlasništvu “Rosteka”. Reč je o desetom najvećem izvozniku oružja na svetu, sa godišnjim obrtom od oko 17 milijardi dolara.
“Rostek”, koji je takođe ignorisao upit “Vremena”, preko svojih ogranaka isporučivao je “Jugoimportu” motore, helikoptere, opremu za navigaciju, radare, gasne kontejnere i svašta još što služi u proizvodnji oružja.
Ruska firma je na udaru zapadnih sankcija jer najveći posao radi u snabdevanju ruske vojske. Direktor Sergej Čemezov na funkciji je odavno, otkako ga je 2007. imenovao Vladimir Putin. I Čemezov lično nalazi se na američkoj listi sankcija.
Ispada tako da su rat i profit vrlo cinične kategorije. Dok se zarađuje i završava posao, savezi su čudni. Ili, kako bi rekao Vučić, “zlatna prilika” ne sme da se propusti.
VUČIĆ KUPUJE AMERIČKU MILOST
“Sve i da zna” kuda idu srpske granate – to nije njegov posao. Tako je u razgovoru za “Fajnenšel tajms” rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić. To je jedna od retkih prilika u kojima, doduše za strane medije, Vučić nije siguran da li nešto zna ili kaže da nešto nije njegov posao. “Moramo se brinuti za svoje ljude i to je to. To je sve što mogu reći. Imamo prijatelje i u Kijevu i u Moskvi. To su naša braća Sloveni”, naveo je Vučić.
Od dolaska na vlast Vučić je vazda ponavljao da mu je namenska industrija na srcu i da je bitna grana za srpsku ekonomiju. Nikada tu nije bilo moralnih dilema. Srbija je tako bila maltene jedina zemlja koja je poslednjih godina prodavala oružje i Jermeniji i Azerbejdžanu koji su vojevali oko Nagorno-Karabaha. Ali kod naoružavanja Ukrajine u pitanju je veća politička igra. Kad su Rusi napali, Srbija se našla u škripcu kao jedina evropska država (sa izuzetkom Belorusije) koja se nije priključila nijednom vidu sankcija protiv Moskve.
BAJDENOVA ZAHVALNICA
Vučić je tokom proleća 2022. istrpeo “osmu nemačku ofanzivu”. Tada su se kao na traci u Beogradu smenjivali nemački kancelar Šolc i njegovi ministri, a pritisak da se, makar simbolično, uvedu sankcije Rusiji delovao je neizdrživo. Pa ipak, sve se stišalo. Stara je priča da Vučić “podršku Zapada” ili barem žmurenje na dokidanje demokratije u Srbiji kupuje pre svega “davanjem” Kosova na kašičicu. Tu su i basnoslovne subvencije za strane firme, unosni poslovi u infrastrukturi, u novije vreme i obećanje litijuma.
Ali neki bi se zakleli da je glavni razlog američke zaleđine za Vučića – koju najbolje demonstriraju izjave ambasadora Kristofera Hila o izborima koji su, po njemu, u principu korektni – zapravo oružje za Ukrajinu. Zabeleženi su tvitovi zahvalnosti ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, sa kojim se Vučić više puta video. Kao i jedna rečenica u čestitki američkog predsednika Džozefa Bajdena o prošlom Sretenju, srpskom Danu državnosti. Tu je Bajden naveo da “SAD cene i podršku koju je Srbija pružila Ukrajini u odbrani njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta”.
“IZA KULISA, SVI ZNAJU”
Vučićevo kupovanje američke podrške granatama kao notornu činjenicu pominje i nemački novinar Mihael Martens. On je u ranim fazama Vučićeve vlasti pohvalno pisao o “reformama” u Srbiji, a Vučić ga je oslovljavao sa “moj prijatelj Mihael”.
Vučiću je uspelo da “bude u milosti Vašingtona kroz obuhvatnu isporuku municije koja ciljanim obilaznim putevima stiže u Ukrajinu”, piše Martens za “Frankfurter algemajne cajtung”. “Naravno, Vučić to javno poriče, između ostalog zbog proruskog sentimenta u Srbiji koji njegov medijski aparat godinama sistematski pojačava. Ali, iza kulisa svi znaju”, dodaje se u tom tekstu.
Neki poznavaoci prilika idu još dalje, tvrdeći da je oružje za Ukrajinu sada najtvrđa moguća valuta. Za Amerikance je to, kažu, dokaz da Vučić nije ruski čovek i razlog što je tako brzo, uz američku pomoć, zataškan oružani sukob u Banjskoj.
VUČIĆ SE (JOŠ) NE PLAŠI MOSKVE
Moskva je, posle izveštaja o naoružavanju Ukrajine, “izrazila zabrinutost” i tražila objašnjenja, ali je ta stvar tretirana diskretno i epilog nije poznat javnosti. “Moskva toleriše Vučićeve poteze jer Kremlj želi da očuva iluziju da postoji evropska država koja nije zauzela antiruski stav”, rekao je za “Njuzvik” beogradski novinar i analitičar Nikola Miković. Ako Vučić zato (još) ne mora da se boji ruske reakcije, može se plašiti reakcije svojih birača, koji su mahom proruski orijentisani, kaže Miković. “Stoga mediji naklonjeni vlastima u Srbiji ćute o izveštajima da Beograd naoružava Ukrajinu.” U zemlji u kojoj vladaju barem dve paralelne realnosti to lako prolazi. Naoružavanje Ukrajine jedva da je tema i u kritičkim medijima, dok u režimskim nije nikad.
Nedavno je, povodom posete kineskog predsednika Sija Beogradu, švajcarski “Noje cirher cajtung” Vučića nazvao “majstorom balansiranja” – jer je za sada uspešan u kupovanju podrške sa svih strana. Doduše, neki zapadni mediji podsećaju da artisti balansiraju na žici i da je to uvek opasna igra.
Jasno je da je Vučićeva ideologija – ostanak na vlasti. U tu svrhu i cela šizofrenija – branjenje srpstva dok se Kosovu omogućuje da zaokruži državnost, vijanje “izdajnika” dok u Srbiji strani investitori rade šta im je volja, ili proruska propaganda sa “Hepija” i iz tabloida dok se istovremeno prodaje oružje Ukrajini.
N.R.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
