Protekle dve godine pokazale su da građani nisu zadovoljni aktuelnom vlašću. Pogotovo studenti, kao predvodnici aktuelnog bunta, uživaju većinsku podršku javnosti, ali je njena politička operacionalizacija otvoreno pitanje. Šta se dešava sa strankama opozicije i zbog čega nezadovoljstvo vlašću ne znači automatski i glas protiv nje
Čitava večnost je, naizgled, prošla od pretposlednjeg dana 2023. godine, kada je na Terazijama organizovan veliki protest zbog izbora održanih 17. decembra iste godine. Naime, na njima su uočene brojne nepravilnosti, a znatan deo javnosti i opozicije rezultate je smatrao nelegitimnim. Protestu u organizaciji inicijative ProGlas prisustvovalo je oko dvadeset hiljada ljudi, kao i predstavnici opozicije. Marinika Tepić je u tom trenutku već 13 dana štrajkovala glađu i kratko se obratila prisutnima.
Tako je godina obeležena dvama masovnim ubistvima i protestima do kojih je došlo nakon njih simbolično završena – protestom. Delovalo je u tom trenutku da 2023. godina ne može biti nadmašena – ni po tragedijama, ni po nezadovoljstvu, ni po nepočinstvima vlasti, ali ni po buntu građana. Sistem se, kao nikada do tad, našao pred tačkom pucanja. Uzavrela atmosfera u društvu dostigla je vrhunac.
Tako se, barem, tada mislilo.
GODINU DANA KASNIJE
Godinu i jedan dan kasnije, građani su i kraj 2024. godine obeležili na ulici. Ovog puta u tišini, završena je još jedna protestna godina. Prve minute 2025. oko 18000 studenata i građana na Studentskom trgu dočekalo je ćutanjem u znak sećanja na 15 nastradalih na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, kada se nadstrešnica na zgradi obrušila i ubila 15 ljudi, a dvoje teško povredila.
“Nema Nove, za staru ste nam još dužni”, poručili su studenti, koji u trenutku pisanja ovog teksta već mesec i po dana svakodnevno blokiraju fakultete i pozivaju građane na proteste. Upravo je u organizaciji studenata, grupe koja je donedavno naširoko smatrana ne samo apolitičnom nego i odveć nezainteresovanom za društvo u kom živi, održan jedan od najvećih protesta Srbije u 21. veku. Tog se 22. decembra na Slaviji, na prostoru od oko 45000 metara kvadratnih, skupilo više od 100000 ljudi, procenio je Arhiv javnih skupova.
Ova nezavisna organizacija, koja već godinama broji skupove širom Srbije, samo je u 2024. godini prebrojala oko 170 protesta, izuzimajući komemorativni skup protestnog karaktera “Zastani, Srbijo”, u kome svakog petka širom Srbije građani na 15 minuta blokiraju saobraćaj u znak sećanja na poginule u Novom Sadu. Dakle, građani su tokom prošle godine u proseku gotovo svaki drugi dan izlazili na ulice kako bi zbog nečeg iskazali nezadovoljstvo.
Protesti zbog izborne krađe s početka godine prelili su se u antilitijumske proteste, u čijem je znaku proteklo leto 2024. Kraj leta i početak jeseni obeleženi su buntom prosvetnih radnika. Smrt 15 ljudi 1. novembra probudila je najšire mase i dovela, naposletku, do najvećih studentskih demonstracija u u ovom veku.
PARTIJE NISU DOBRODOŠLE
Dakle, 2024. godine protestovalo je staro i mlado, gradsko i seosko stanovništvo, oni opoziciono orijentisani i oni koje politika ne zanima, pa i, kada su u pitanju protesti protiv Rio Rinta, neki koji su ideološki privrženiji partijama na vlasti. Kroz gotovo sve ove proteste provlačila se jedna zajednička nit – njihovi organizatori su ili organizacije civilnog društva, poput sindikata i nevladinih organizacija, ili sami građani. Političke partije, jasni su bili organizatori, nisu dobrodošle.
“Ovi protesti nisu politički”, ponavljano je na svakom od protesta kao pokušaj preventivne odbrane od napada vlasti. Po svemu sudeći neuspešno, jer su istrenirani naprednjački vojnici nastavili da koordinisano upiru prstom u svaki vid građanske neposlušnosti, optužujući učesnike da “žele da preuzmu vlast na ulici”, izazovu “obojenu revoluciju – ili nešto drugo po istoj liniji.
Protesti nezadovoljnih građana, uprkos njihovim saopštenjima, bili su i ostali politički. Pre nego što podržavaoci vladajuće partije počnu zadovoljno da trljaju ruke, evo i objašnjenja: sam čin protestovanja vid je neinstitucionalne političke participacije. Odnosno, protest kao koncept po svojoj je prirodi političkog karaktera.
Ispravnije je reći da nijedan od ovih protesta nije imao partijski karakter, iako su pripadnici političkih stranaka iz redova opozicije prisustvovali demonstracijama, ali gotovo isključivo kao građani. Ipak, protest ProGlasa s početka ovog teksta, održan krajem 2023. godine, ostao je poslednji masovni protest na kom su se vođe opozicionih političkih partija našle na na bini kao govornici.
Jasno ograđivanje od stranaka posebno je zapaženo u aktuelnim studentskim protestima. Osim od političkih partija, studenti su ovog puta napravili ograde i od nevladinih organizacija. Zašto na proteste u proteklih godinu dana političke stranke nisu dobrodošle, za “Vreme” objašnjava sociolog Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji.
“Ako, na primer, pogledate broj glasača partija na vlasti, dobijate rezultat da je oko 75 odsto njih zaposleno, kao i da gotovo svaki treći čovek zaposlen u javnim preduzećima ima partijsku knjižicu. U tom slučaju, nemoguće je organizovati bilo kakav vid radničkog protesta ako bi on imao predznak kao opozicioni”, ističe Stojiljković. Dodaje da su, nasuprot tome, studenti oni koji imaju simpatije šire javnosti.
“Da bi protest bio uspešan, potrebno je prema organizatoru osećati podršku i empatiju. Studenti su se pojavili kao zgodno rešenje – teško ih je napadati, a najveći broj građana ih doživljava kao intelektualnu budućnost ove zemlje”, ističe sagovornik “Vremena”.
VELIKO POVERENJE U STUDENTE
Da među građanima postoji veliko poverenje u studente, pokazalo je i istraživanje organizacije CRTA sprovedeno u periodu od 20. do 28. decembra.
Prema rezultatima ovog istraživanja, sprovedenog na reprezentativnom uzorku od 1030 ispitanika, čak 61 odsto građana Srbije podržava proteste i blokade do kojih je došlo nakon pada nadstrešnice. Najviše poverenja, 44 odsto, ispitanici imaju u studente i u to da će oni istrajati u svojim zahtevima, koji se, između ostalog, odnose na objavljivanje celokupne dokumentacije u vezi sa rekonstrukcijom Železničke stanice u Novom Sadu, privođenje i pokretanje krivičnih postupaka protiv ljudi koji su napadali studente na komemorativnim skupovima “Zastani, Srbijo”, kao i odustajanje od vođenja krivičnih postupaka protiv građana koji su hapšeni na demonstracijama.
S druge strane, istraživanje Nove srpske političke misli objavljeno u 1772. broju “Vremena” ukrazuje na činjenicu da, iako je Srbiju zahvatio talas protesta koji se, barem tako deluje, neće uskoro smiriti, aktuelna društvena kriza u zemlji nije znatno uzdrmala rejting vladajuće partije. Uostalom, nije ni poboljšala podršku opozicionim opcijama.
VEČNI STATUS KVO
Tako dolazimo do suštine: ljudi nisu zadovoljni trenutnim stanjem u društvu, ali podršku opoziciji ne vide kao realno rešenje za izlazak iz krize. Za to postoji više razloga, saglasni su sagovornici “Vremena”.
“U Srbiji postoji nešto što zovemo fenomen opstanka neuspešne vlasti”, objašnjava Stojiljković. “Iako nezadovoljan postojećom vlašću, narod oseća da nema alternativu. Ukoliko pogledamo istraživanja poslednjih godina u vezi sa, na primer, funkcionisanjem vlasti, pravosuđa, zdravstva, prosvete, nezadovoljstvo je natpolovično. U nekim stvarima ide i preko dve trećine. Ali to se ipak ne preliva na glasačka opredeljenja.” On dodaje i da je demografska struktura stanovništva takva da ne ide u prilog promenama.
“Demografska piramida je okrenuta ka starijima koji su, po pravilu, konzervativno orijentisani. Životni vek je sve duži, a veliki deo mlađeg stanovništva, po prirodi okrenutog nekoj vrsti pobune, odlazi iz zemlje.”
Dejan Bursać, naučni saradnik sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, podvlači da opozicija ne može očekivati da će glasovi doći sami od sebe.
“Iz perspektive opozicione političke stranke ne možete očekivati da će nezadovoljni ljudi odjednom glasati za vas. Morate nešto da im ponudite. Nezadovoljstvo može da postoji među Vučićevim glasačima, među nekim drugim glasačima, među apstinentima, ali dok god se ne pojavi alternativa koja je spremna da preuzme te glasove, SNS će pobeđivati na izborima”, ističe ovaj sagovornik “Vremena”.
Neslavan status opozicionih političara i partija ne može se, ipak, pripisati isključivo njihovim manama. Državno-partijsko-medijska mašinerija tokom godina toliko je usavršila metod kaljanja svakoga ko se usudi da joj se suprotstavi da bilo kakvo ozbiljnije političko delanje najčešće izgleda kao borba sa vetrenjačama.
Istovremeno, politička kultura u Srbiji već više godina je takva da se imena političkih partija, koje bi u teoriji trebalo da budu glavni kanal artikulacije različitih stavova i interesa građana, u razgovoru prosečnih ljudi najčešće čuju propraćena sočnom psovkom. Zanimanje “političar” većina građana unapred povezuje sa nepoštenjem, a mnogi koji su u nekom trenutku okusili delić vlasti pokazali su da su takve sumnje građana opravdane. Bezizlazni začarani krug počinje i završava se rečenicom “Svi su isti”, na prvi pogled bezazlenom konstatacijom nekoga koga politika baš nimalo ne zanima. Suštinski – u pitanju je podmukla fraza kojom se večno održava status kvo.
USPAVANA OPOZICIJA
Zato ne čudi to što u proteklih godinu dana opozicioni akteri imaju marginalnu ulogu u protestima. Opozicioni poslanici uglavnom su se odlučivali na sporadične akcije, kao što je, na primer, protest ispred suda i tužilaštva u Novom Sadu održan u novembru 2024. godine. Međutim, prve akcije studenata značile su i kraj ozbiljnijeg ili barem javnosti vidljivog delovanja opozicije. Iako se studenti svakodnevno ograđuju od opozicionih stranaka, njima to ne bi smelo da bude alibi za uspavanost, objašnjava za “Vreme” Dejan Bursać.
“Postoji niz stvari koje opozicija može da radi u paralelnom koloseku i hiljadu načina da otvaraju rupe u vlasti i vrši pritisak na njih”, ukazuje on. “Opozicija u Novom Sadu je, posebno u prvih mesec dana ovih protesta, to odlično radila. Postojao je sinergijski efekat sa studentima, iako su i tamo postojala ograničenja. Bilo je protesta koje je opozicija organizovala nezavisno od studenata, kao i akcija u Skupštini grada i Skupštini Vojvodine.”
On dodaje da su opozicioni odbori u Novom Sadu materijalno i brojčano slabiji od beogradskih i da imaju ograničeniji pristup medijima. Zbog toga, kaže Bursać, nameće se jedno pitanje za prestonicu.
“Mislim da su opozicionari u Novom Sadu iscrpeli kapacitete borbom koja traje već tri meseca. Moje pitanje za centrale opozicionih stranaka u Beogradu glasi: videli ste da rade nešto i da je to dalo efekat – kako nemate ideju da podignete svoje kapacitete u kriznoj situaciji da biste mobilisali to nezadovoljstvo?”
Umanjeno dejstvo opozicije na ulici još je teže objasniti ako se uzmu u obzir dešavanja u republičkom parlamentu. Tačnije, nedešavanja. Narodna skupština Srbije, koja je trenutno u svom redovnom jesenjem zasedanju, nije se sastajala od 25. novembra. Druga, a za sada i poslednja redovna sednica parlamenta završena je neslavno – gurkanjem i tučom narodnih poslanika, da bi dva dana kasnije predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić bez rasprave, glasovima većinske koalicije, usvojila budžet za 2025. godinu.
Dakle, sednica Parlamenta nije održana već mesec i po dana. Pošto, po zakonu, redovno zasedanje skupštine ne sme da traje duže od 90 dana, manevarski prostor opozicije i na tom je polju gotovo nepostojeći. Vreme curi, a Ani Brnabić se, u trenutku najozbiljnije krize za vreme režima Srpske napredne stranke, ne žuri sa zakazivanjem nove sednice.
I tako je u neprestanom previranju završena još jedna godina. Zaista, od tog pretposlednjeg dana 2023, koji je postao uvertira za uzavrelu 2024. godinu, naizgled jeste prošla čitava večnost. Ako se po jutru dan poznaje, ni nastupajuća 2025. neće biti mirnija.
Vlast već više od mesec i po dana pokušava da uguši studentske proteste na razne načine. Ipak, to im ne uspeva, objašnjava Dejan Bursać.
“Vlast se u ovome ne snalazi jer oni ne vode priču i jer im je protivnik netipičan. Oni sa opozicijom već imaju razrađene mehanizme, pritiske, načine delegitimizacije. Sa studentima to očigledno ne radi”, ističe.
On naglašava da se SNS obraća svojim glasačima, u nadi da će te poruke kod njihovog biračkog tela uroditi plodom.
“Pokušavaju raznim taktikama: da uplaše te glasače, pa imamo priče o stranim plaćenicima studentima, otcepljenju Vojvodine… Ali čini mi se da ne pronalaze žicu dovoljnu da bi se oni prepali eventualne promene vlasti. Ja ne kažem da je ta promena iminentna i da do te promene može doći brzo, ali definitivno postoji neko nezadovoljstvo kod baze glasača SNS, pa Vučić nastoji da očuva te glasače na mestu”, objašnjava Bursać.
Kao potencijalno rešenje za trenutnu krizu u javnosti se često spominje prelazna vlada. S druge strane, pripadnici vlasti zdušno ponavljaju da nikakve prelazne vlade neće biti, te da se u Srbiji dolazi na vlast samo pobedom na izborima.
Da li su vanredni izbori zaista način vraćanja u normalu? Sagovornici “Vremena” objašnjavaju pod kojim bi uslovima to bio slučaj.
“U kvazidemokratskim društvima, ako nema jasne spoljne podrške, kakva je situacija kod nas, promene se dešavaju na izborima”, ističe Zoran Stojiljković.
On smatra da je, kako bi do promene došlo, neophodno napraviti širi front.
“Nužno je napraviti mostobran između onog dela opozicije koji nazivamo građanskim – tu računam i organizacije poput ProGlasa, zbog njegovog uticaja – prema onom delu opozicije koji se naziva nacionalno-demokratskim, što bi politički bio, na primer, Novi DSS”, naglašava Stojiljković.
Dejan Bursać smatra da način organizovanja opozicije mora doći kao rezultat ozbiljnog istraživanja.
“Morate da pogledate podatke i vidite šta bi potencijalni glasači preferirali. Recimo, u Crnoj Gori su preferirali tri različita fronta, u nekim drugim državama su preferirali zajednički front. Uopšte nije bitno da li će na izborima biti jedna, pet ili sedam kolona. Poenta je da sednete, napravite strategiju i vidite kako da mobilišete ljude, a ne da puštate da studenti vode najveći udar na režim koji je tu već 13 godina, a vi da budete pasivni akter i čekate da na izborima ljudi glasaju za vas. Pa, neće. Zato što vas nema u celoj situaciji”, zaključuje Bursać.
Bolji i lepši datum od 15. februara kragujevački studenti nisu mogli da odaberu za veliku blokadu ovog grada. Sve je u tom izboru savršeno. I vreme i mesto i višestruka simbolika koju Sretenje, Dan državnosti i Kragujevac nose kad se povežu
Kuda se to uputila Srbija? Koji je izlaz iz ove krize? Šta treba da se desi da tužilaštvo sasluša Aleksandra Vučića koji je javno tvrdio da zna ko je počinio krivično delo bespravnog rušenja u Hercegovačkoj ulici i time počinio krivično delo prikrivanja počinioca krivičnog dela? Drugim rečima: koliko bi pritisak u društvu morao da poraste da ova vlast pristane na vladavinu prava koja bi značila njeno razvlašćenje
Iako su i studenti iz Niša izloženi medijskom targetiranju, iako ih neki profesori i deo javnosti pritiskaju i zastrašuju, oni ipak uživaju veliku podršku većeg dela akademske zajednice. Ta podrška ide toliko daleko da je, nakon osnivanja Neformalne grupe niških studenata, osnovana i Neformalna grupa nastavnika, saradnika i istraživača Univerziteta u Nišu
Nastavnici, advokati, glumci i drugi radnici prekidaju posao, studenti su u stalnoj blokadi fakulteta i ulica, a demonstrira se i u najtvrđim uporištima Srpske napredne stranke. Dok se Vučićev karavan seli iz grada u grad, protesti ga prate u stopu. Šta se do sada zaustavilo i gde sve to vodi
“Blokade imaju sve odlike organske promene – promene koja je čista, samonikla i originalna. U takvim okolnostima, teško da je bilo kakva podrška sa strane potrebna da se protest pretvori u političku promenu. Najveća snaga ovog protesta su čvrsti zahtevi. Protest je čist i neinstrumentalizovan. Štaviše, i onaj koji bi pokušao da ga instrumentalizuje, ne zna kako bi to uradio. Zato će svi međunarodni faktori čekati da vide razrešenje situacije i nakon njega zauzeti nove pozicije”
Lažov zna razliku između stvarnosti i laži. Zato i jeste lažov. Zato se smatra uračunljivim. Ali više nismo sigurni da Aleksandar Vučić tu razliku pravi
Ne postoje dve Srbije, već samo jedna koja se za Sretenje slila u Kragujevac. Ako se ne bude ratosiljala kleptokrata i lažnih proroka koji su je zajahali, neće je biti
Kad studenti po ledu, snegu i kiši mogu da pešače do Kragujevca držeći se jedni za druge – sve noćeći u plastenicima na temperaturi u ozbiljnom minusu – možete i vi da sednete u kola, autobus ili vagon, pa za njima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Predsednik Srbije je 14. januara po peti put u dve godine ponudio referendum o samom sebi, zatraživši od opozicije da obezbedi 67 potpisa, iako mu oni zapravo nisu potrebni. Opozicija poručuje da u ovoj igri neće učestvovati
