Kako joj on kaže

Da je najpre sanjao, a potom „kredom crtao“ osobu koja će ga naslediti u premijerskoj fotelji, Aleksandar Vučić teško da bi nacrtao nekog adekvatnijeg od Ane Brnabić. Jer, tokom godinu dana svog premijerskog mandata, ona je uspešno dokazala da nije „fikus“ kako je nezvanično nazivana, već aktivna i zapažena učesnica u Vučićevom teatru apsurda, obmana i spinova, perfektan činilac njegove političko-propagande računice.

O bilo kojoj temi da je reč – od ekonomije do medijskih sloboda – upravo je Brnabić bila ta koja je do iznemoglosti ponavljala predsednikove teze, koja je kao senka pratila svaki njegov korak, objašnjavala ono što on nije imao vremena ili živaca da objasni, sve s idejom da dodatno naglasi bravure glavnog glumca.

„ZNAM ŠTA ANA MISLI I ŠTA ŽELI“: Poslednja u nizu takvih premijerkinih izvedbi bila je izjava o penzijama. Nakon što je Misija Međunarodnog monetarnog fonda sugerisala predstavnicima vlasti da ukinu krizne mere za penzionere, tj. famozni Zakon o privremenom umanjenju penzija, premijerka je 11. maja brzopotezno reagovala: „Mi ne možemo samo da vratimo penzije, onako kao što MMF traži, na pređašnji nivo. Zato što bi to značilo da za 80 odsto penzionera vi umanjujete penzije.“ U njenoj interpretaciji, dakle, ukidanje mera iz Zakona o umanjenju penzija znači dalje umanjenje penzija. Minus i plus daju još veći minus.

Istu tu bizarnu i nikom razumljivu priču plasirao je mnogo puta i sam predsednik, a ekonomista Danilo Šuković je sve to u „Danasu“ od utorka, 15. maja slikovito definisao rekavši da „veću nebulozu odavno nije čuo“.

U ovom slučaju, ali i inače, Brnabićkin problem jeste u tome što njena izvedba naprosto nije u rangu Vučićeve. Kad predsednik izgovara neistine, to nekom neupućenom može čak i da izgleda tačno: izraz lica, mimika, struktura rečenice, sve to upućuje na zaključak da on naprosto veruje u to što govori. Premijerka, s druge strane, deluje kao neko ko je loše naučio inače loš tekst, pa sad ni sama ne zna kako da se izvadi: neverovatnu konstrukciju o penzijama on je smislio, a ona je izgovara zato što joj nema druge.

Takva podela uloga je možda najočiglednija bila u slučaju predstavljanja novih mera reproduktivne politike. U jednom od svojih istorijskih govora, Vučić je 17. marta 2018. obećao znatnu finansijsku pomoć porodiljama, pomoć u procesu veštačke oplodnje, unapređenje radnih prava porodilja, uz osvrt na odbranu granica, Gvozdeni puk i belu kugu.

Iako ovakve mere spadaju direktno u domen Vlade i njene predsednice, govor je održao Vučić, a premijerke nije ni bilo na događaju. Upitana zašto nije prisustvovala konferenciji za novinare, ona je rekla da za tim nije bilo potrebe, a da je bilo važno da se predsednik obrati javnosti: „Bilo je važno, jer to nije političko, već pitanje od nacionalnog značaja“, objasnila je Brnabić, poluvešto izbegavši daleko očiglednija pitanja u vezi sa sumanutim i totalno promašenim merama. Pri svemu tome, Brnabić je – kao građanka, kao lezbejka i kao žena bez dece – morala da odreaguje makar na Vučićevu priču o samoživosti žena i muškaraca koji nemaju porod. Da ne govorimo o tome da je, kao premijerka direktno odgovorna za plaćanja iz budžeta, ona neizostavno trebalo da bude prisutna u trenutku dok predsednik objašnjava na šta će se trošiti budžetski novac.

U temi iz svog domena delovala je kao slučajna gošća, putnica namernica.

To, naravno, nije bila prva situacija u kojoj se Brnabić saginjala kako ne prilični njenoj funkciji. Saginjanjem je, da podsetimo, i započela svoj mandat.

Samo nekoliko dana nakon što je imenovana za premijerku, Brnabić je dala intervju agenciji Blumberg, u kojem je rekla da je „potpuno jasno da idemo u EU“, a što je urednik malčice „doradio“ i u naslov stavio „Ako bude morala da bira, Srbija će se opredeliti za EU umesto Rusije“. Još se burica oko te izjave nije ni smirila, a iz Moskve je stigao uragan: portparolka ruskog Ministarstva inostranih poslova Marija Zaharova rekla je da je američka agencija pogrešno interpretirala reči srpske premijerke i da je to i dokazala ambasadoru Aleksandru Čepurinu putem transkripta intervjua koji mu je lično predala.

Pritom, pošto je Zaharova prethodno znatno mirnije komentarisala sporni intervju (rekavši da je „optimalno biti i s jednima, i s drugima“), bilo je jasno da je inicijativa za „pranjem“ i posipanjem pepelom stigla ne iz Kremlja, već iz Nemanjine ili iz Pionirskog parka.

Da zlo bude gore, iz predsedničkog kabineta tim povodom nije stiglo ništa ni nalik konkretnoj podršci. Nakon što je napadnuta sa svih strana (Vesna Pešić rekla je da Srbiju niko nije toliko ponizio, a ministarka Zorana Mihajlović da je transkript trebalo da bude donesen pred Vladu), Vučić se distancirao od čitavog događaja kao da su u pitanju periferne teme: „Ne znam da li je ko davao bilo kakve transkripte. Niti me to zanima“, istakao je, napominjući da on zna „šta Ana misli, zna šta želi“ i da se „Srbija nalazi na evropskom putu“.

Inače, predsednik na svakom nastupu, pred ma kojom publikom, premijerku obavezno oslovljava samo kao „Anu“, što predstavlja dodatnu degradaciju njene inače degradirane pozicije.

„NAJTEŽI DAN“: Osim izjavom o penzijama, premijerka Brnabić se u poslednje vreme iskazala i u epizodi sa gej slikovnicom. Naime, nakon što su u javnost izašle slikovnice o istopolnim bračnim parovima i njihovoj deci, ministar Nenad Popović prisetio se Vučićevog Gvozdenog puka i tvitovao: „U trenutku kada se kao država borimo na sve načine da podržimo rađanje, iz Hrvatske nam uvoze gej slikovnice! To pod hitno treba zaustaviti! Moramo da stanemo na put onima koji žele da nas ubede da je u redu da ‘Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata’.“

Prvi put za godinu dana, Ana Brnabić se prisetila da je na čelu Vlade koja se bar formalno zalaže za evropske vrednosti, ali i da sama pripada LGBT zajednici. Izjavila je da je Popović uvredio deo građana Srbije za koje radi i koje plaćaju Vladu, poručujući da bi volela kada bi se njeni ministri malo više bavili svojim poslom, a ne iznosili lične stavove na razne teme koje nisu u njihovoj nadležnosti. Takođe, rekla je kako smatra da njegova izjava „nije u duhu tolerancije koju Vlada pokušava da promoviše“: „I gej ljudi imaju reproduktivne organe. I gej ljudima nikakav ministar, nikakva vlada ne može da odredi da li će imati decu ili ne, niti da to kontrolišu.“

Ali, ne lezi vraže! Ponos nije dugo trajao. Posle njene izjave, digla se kuka i motika unutar same Vlade. Na sednici 4. maja, najpre su se sukobili premijerka i Popović, a potom se u raspravu uključila Jadranka Joksimović, inače, ironije radi, ministarka za EU i dobitnica Nagrade „Duga“ za promociju prava LGBT ljudi: „O čemu mi pričamo? Da li su u Srbiji dozvoljeni istopolni brakovi? Ako jesu, onda Popović nije u pravu.“ Premijerka je odgovorila da to što piše da neko ima dve mame ili dve tate, ne podrazumeva gej brakove.

Pobunila se i ministarka Zorana Mihajlović, napomenom da ministri imaju pravo na svoje mišljenje, a da javne kritike nisu u redu.

To je, dakle, bila zvanična informacija. Ono što se saznalo nezvanično, jeste da je na Vladi bio „lom“, što donekle objašnjava i vrlo emotivni nastup premijerke Brnabić u danima koji su sledili.

Samo dva dana nakon ove sednice, premijerka je osvanula na naslovnoj strani Blica i objasnila da je rekla „predsedniku Vučiću da me ovakvi dani nateraju da razmislim o svom mestu i ulozi u Vladi“, ali da su „prevagnule ljubav prema Srbiji, vera da ova zemlja može mnogo više i bolje, i lična odgovornost da se preuzeti posao završi – da građani Srbije bolji život osete kroz svoje novčanike, karijeru, veće izbore u životu, prosperitet za svoju porodicu“. Nije izostavila ni da tu postoji „želja da Vlada i ja damo punu podršku Aleksandru Vučiću da provede zemlju kroz izuzetno izazovna vremena i da iz svih nedaća koje nas sada pritiskaju izađemo kao zemlja mira, stabilnosti i jednakih šansi za sve“.

No, ovo izlaganje „kao iz spomenara“ u petom razredu osnovne, nije glavni razlog za mučninu. To je ipak bila naslovna strana, s fotografijom Ane Brnabić u polusvetlu, sa sklopljenim rukama i naslovom „Moj najteži dan kao premijerke“.

Nije Ani Brnabić bilo najteže u trenucima kada su ovde uništavani ljudi, institucije i zakoni. Ne. Ženi koja je premijerka države u kojoj nijedan državni segment ne funkcioniše, u kojoj se ljudi rađaju, žive i umiru kao stoka, u kojoj je svaki dan izazov, a odlazak s tačke A na tačku B prava avantura – ta je žena sklopila ruke i konstatovala da joj je najteže bilo u sukobu zbog slikovnice!

Da stvar bude još (o)tužnija, a čitava ova predstava još pritvornija, vredi reći da se premijerka Brnabić do sada nije proslavila po zastupanju LGBT zajednice: o toj je stvari uglavnom ćutala i do današnjeg dana njeno je najveće „dostignuće“ što je „autovana“ kao lezbejka (to je u avgustu 2016. uradio Aleksandar Vučić lično, imenujući je za ministarku državne uprave i lokalne samouprave) i što se sa partnerkom pojavljuje na javnim događajima. Ipak, kao što već biva, i po tom pitanju bolje bi joj i bilo da je samo ćutala i izlazila s devojkom. U januaru 2018, u intevjuu za londonski „Ekonomist“ pitali su je šta bi rekla Vladimiru Putinu kada bi s njim pričala o pravima manjina i gej osoba, a ona je izgovorila sledeće: „Odlično pitanje. Ne znam, razmislila bih o tome kada bih ga srela. Ne znam ni da li bismo uopšte pričali o tome. Ali, ne zaboravite da ima i EU zemalja koje nemaju baš pozitivan stav prema manjinama i koje ne postupaju dobro sa manjinama.“

Nakon što je novinarka konstatovala da „ipak nema mnogo EU zemalja“, ili da zapravo ne postoji nijedna, čiji lideri gej osobama govore ono što im govori Putin, Brnabić je samo konstatovala da je „to tačno“.

„JA NE RAZUMEM“: Iako ni u jednoj kategoriji svoje delatnosti nema baš visoke ocene za „umjetnički dojam“, aktuelna premijerka verovatno najgore nastupe ima u domenu odnosa sa medijima. Tu je, što se kaže, briljirala i svakom se svojom izjavom upisivala direktno u istoriju.

Prva antologijska izjava pala je u septembru prošle godine, nakon fizičkih napada na novinare, u vreme najžešćih pritisaka na novine „Vranjske“, štrajka glađu Vukašina Obradovića i početka ozbiljnije borbe medijske zajednice. Komentarišući te događaje, ona je pred kamerama N1 vidno uzbuđena rekla: „Znate kako znam da je četvrtak? Tako što kad ustanem ujutru stiže mi kliping i taj kliping izgleda ovako: negativan kliping, negativan kliping, negativan kliping… Ja onda znam da je četvrtak i da su izašli nedeljnici. Nisam nikad videla da se neko uplašio da kaže šta god je hteo i o meni lično i o vladi i o predsedniku Republike.“

Malo potom, u oktobru, otišla je u Brisel i pred Evropskim parlamentom konstatovala da u Srbiji „sada ima nedostatka istraživačkog novinarstva, ali ne zato što to guši Vlada, već ga nema, jer nema objektivnog novinarstva u Srbiji, odnosno jako je malo objektivnih novinara“. Ta je rečenica toliko puta analizirana, da je ovde zaista suvišno posvetiti više od pola reda tu iznetim neistinama, nonsensima, zamenama teza i uvredama.

U novembru 2017, premijerka se sastala sa predstavnicima Grupe za slobodu medija, gde je – između ostalog – optužila Grupu da je na tada održanoj regionalnoj konferenciji u Tirani, situaciju u Srbiji predstavila kao da je u pitanju Severna Koreja. Potom je više od mesec dana sastavljala odgovor na zahteve Grupe za poboljšanje stanja u medijima, da bi im odgovorila dugačkim i teško čitljivim nizom fraza i opštih mesta.

To je ipak nije sprečilo da se u međuvremenu o nekim medijima vrlo konkretno izjašnjava. Komentarišući nalaze portala KRIK o njenoj imovini, Brnabić je u emisiji „Upitnik“ na RTS-u rekla: „U ovom trenutku imamo razne, takozvane istraživačke medije, koji kako god hoće, bez ikakve odgovornosti i bez ikoga da njih pozove na odgovornost, kopaju po imovini funkcionera.“

KRIK, taj „takozvani istraživački medij“ je – da se ovde podseti – za svoj rad nagrađen najozbiljnijim i najvažnijim domaćim i međunarodnim priznanjima. Baš kao što su nagrađivani i ostali istraživački portali u državi „u kojoj ima nedostatka istraživačkog novinarstva“.

Brnabić je određeni broj medija i novinara diskvalifkovala i u aprilu ove godine, nakon što joj je uručen izveštaj Evropske komisije u kojem je izražena zabrinutost EU zbog nivoa slobode govore i informisanja. Najpre je rekla da „ne razume u čemu je problem sa medijima“, a potom i: „Mislim da ne postoje problemi, ali postoje ljudi koji misle da postoje problemi“ (?!).

Teško je zapravo napraviti „best of“ listu najskandaloznijih premijerkinih teza o medijima, jer je svaka bila ispod nivoa koji bi se očekivao s tako visoke državne funkcije – svaka je pokazivala neznanje, nepostojanje želje da se stvari poprave, žmurenje na očigledne probleme. Ipak, u svima je Brnabić isticala podelu na „ove“ i „one“ govoreći o polarizaciji društva kao najvećoj prepreci ka svetloj budućnosti koja nas neizbežno čeka.

U intervjuu za „Blic“ 17. decembra rekla je da je tačno da je postala osetljivija na kritike, jer je to normalno kad „u nešto ulažete toliko energije i ubeđeni ste da stvari idu napred, a ni opozicija ni određena grupa medija nikad ništa pozitivno da kažu“: „Te kritike su mi strašne. Duboko verujem da sa jako polarizovanim društvom kakvo imamo danas ne možemo da idemo napred održivo. Mi možemo da rešavamo neke ad hoc probleme i da se pomalo pomeramo, ali što je društvo polarizovanije, to je sve teže za neke ozbiljne pomake.“

Kako je u pitanju manje-više isti tekst koji Vučić već godinama ponavlja, tu zapravo dolazimo do suštine: ono što Vučić misli, Brnabić izgovara, samo manje ubedljivo i manje vešto nego on. Ista netrpeljivost prema kritičkom stavu, prema drugom i drugačijem, koja je kod Vučića više nego očigledna, kod Brnabićke se sve teže skriva i sve češće izbija na površinu.

Na isti se način njih dvoje izjašnjavaju o radnicima u štrajku, o medijima, o opoziciji, o penzijama, o siromaštvu, o svakoj po njih negativnoj konstataciji, samo što se Ana Brnabić koliko-toliko kontroliše.

U toj sličnosti možda i leži tajna, odnosno objašnjenje zašto je jedna prilično sposobna žena pristala da bude „fikus“: da stoji u senci čoveka koji nju i javno zove „Ana“, koji je preuzeo dobar deo njenih premijerskih ovlašćenja, koji predstavlja i diči se merama u direktnoj nadležnosti Vlade, koji o budžetskom novcu govori kao da mu je dedovina, i koji je proglašenjem za predsednika samo promenio adresu.

Zbog svega toga, i za nju i njega prava je sreća što se broj negativnih klipinga i kritičkih medija stalno smanjuje i što u sedmici ima samo jedan četvrtak. Dok i njega ne ukinu.