Kako je produciran Tadićev drugi film

Nova čaršijska dosetka visprenijih naprednjaka ide ovako: „Dosledan si ko Boris Tadić.“ Niti kunu, niti vređaju. Tek onako, valjda je ljudima dozlogrdilo da zbog svog verolomstva njihovi šefovi (Nikolić i Vučić) budu stalno prozivani kao najnedosledniji u istoriji novijeg srpskog višestranačja, pa jedva dočekaše da ih Tadić odmeni malo.

I hajde da budemo pošteni, ne preteruju. Boris je Tadić mnogo puta promenio mišljenje u poslednje vreme, otkako je dobrovoljno otišao u političku penziju, pa, posle godinu i četiri meseca odlučio da se vrati. Kada mu u Novom Sadu nije pošlo za rukom da smeni Dragana Đilasa na Glavnom odboru DS-a, rekao je: „Nemam nameru da napuštam DS i da prepustim da o njenoj budućnosti odlučuje grupa pojedinaca kojima nije bitno da stranka bude jaka i da sprovodi svoju misiju.“ („Večernje novosti“, 21. januar) Samo devet dana od te izjave Boris Tadić je izašao iz DS-a, a potom i zvanično ušao u predizbornu utakmicu. Čovek koji je u vreme liderstva u stranci i državi pazio da svaku svoju važniju odluku prvo testira u javnosti, i vrlo se trudio da ne izgovori ništa što bi ga u sledećem trenutku ograničilo u delovanju, sada je izgledao pomalo nespreman i zatečen, kao da je, daleko bilo, malo ucenjen, ili – mnogo sujetan. Iako je reč o politici u kojoj po definiciji nema mesta za one sa slabim želucem i dugim pamćenjem, najblaže rečeno neobično je da se, njen bivši predsednik i na kraju počasni predsednik odluči na potez s mogućim vrlo teškim posledicama, ne samo po DS, nego, na kraju, i po sebe samog – miniranje stranke usred predizborne kampanje. Jer, spremnost Nikolića i Vučića da se revanširaju Tadiću za podršku tokom demontaže Srpske radikalne stranke može se pokazati oročenijom nego što danas mnogima izgleda. Pitanje je, naime, hoće li posle 16. marta imati mesta za njega u agendi.

Nije Tadiću, međutim, prvi put da za tako kratko vreme promeni odluku, da kaže: „neću nikad“, pa da se predomisli. Eto, na primer, više puta je u vreme dok je bio predsednik države izjavljivao da saradnja sa SNS-om ne može biti moguća ni pod kojim uslovima:

„Dozvolite mi da to objasnim Zoranovim rečima. Devedesetih godina su ga pitali: Da li biste s Miloševićem napravili koaliciju? I on je odgovorio: Zašto da ne, ako bismo znali da nešto delotvorno može da izraste iz te saradnje. Jedini razlog zašto nećemo jeste što znamo da iz toga ništa delotvorno ne može da izađe. I danas upravo upotrebljavam Zoranove reči: Zato što ništa delotvorno ne može da nastane u naredne četiri godine iz te saradnje, neće ni biti koalicije između DS–a i SNS–a.“ („Nedeljnik“, 11. 1. 2012) Ipak, kao bivši predsednik države i počasni predsednik DS-a počeo je da veruje kako je koalicija DS-a sa SNS-om i moguća i prihvatljiva, a da su uslovi za nju veći rejting DS-a (valjda da bi mogla da se zove „velikom koalicijom“) i „konsenzus o strateškim ciljevima“ jer su „velike koalicije potrebne kada je potrebno doneti velike promene, kao što je Ustav, na primer“. (NIN, 13. 11. 2013).

TAJNI SASTOJAK: Govorio je Tadić, dalje, posle izbora 2012, da neće biti kandidat za premijera, pa je ipak pristao „pod pritiskom stranke“. Posle od toga nije bilo ništa, izgubio je i u postizbornim pregovorima i stranku definitivno odveo u opoziciju, a Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić su se ubrzo dogovorili sa Ivicom Dačićem o koaliciji. Potom je ozvaničena i bitka za DS. Tadić je prvo bio vrlo glasan u insistiranju na predsedničkim izborima u DS-u: „Razlog zbog koga sam se ja suprotstavio Đilasu da postane predsednik DS-a je što je on potpuno jasno rekao meni, Bojanu Pajtiću i drugima u DS: ‘Ja ako nisam predsednik DS-a, ne vidim svoju budućnost u njoj.’ To za mene nije kriterij. Izađite na izbore sa svojim mišljenjem i ostanite u stranci ako izgubite. To je moj pristup“, rekao je na Radio Beogradu, 4. oktobra 2012. Vrlo brzo se presabrao, shvativši da će izgubiti još jednom, ovog puta izbore u stranci, i odlučio da Đilasu preda ključeve DS-a i ponudi povlačenje iz izborne trke, pod određenim uslovima i Dragan Đilas je to prihvatio. Ostalo je manje-više poznato, a sada je pokazao da upravo on nije video svoju budućnost u DS-u ukoliko nije predsednik stranke.

Februarska košava reči raznosi, a dela ostaju, pa će ovi izbori sa solidnom tačnošću premeriti šta je Tadić bio DS-u i šta je DS bio Tadiću. Premeriće i koliko je Tadiću ostalo od onog „tajnog sastojka“ i „liderskog kvaliteta“ o kojem nam je svojevremeno govorio Srđan Šaper, jedan od kreatora Tadićevih predsedničkih kampanja: „Kao što koka-kola ima tajni sastojak za koji se ne zna, ne zna se ni šta je to što je privuklo birače Borisu Tadiću. On je čovek koji privlači pažnju javnosti na jedan specifičan način. I dok je bio ministar odbrane, osećala se njegova snaga kao nosioca te funkcije, neki liderski kvalitet.“ Bez namere da budemo maliciozni, danas se još manje zna šta je to što će ovog puta privući birače Borisu Tadiću, koji će za kratko vreme morati da ih ubedi da nije pocepao DS za račun Aleksandra Vučića nego da bi ga „sačuvao od tajkuna“. „Nezavisni“ analitičari i rejting-majstori, međutim, već sad na početku kampanje, izmeriše Tadiću bez stranke rejting od četiri odsto, što bi valjda značilo da mu je cenzus zagarantovan. Nešto slobodniji istraživači javnog mnjenja po režimskim medijima prognoziraju mu i celih deset procenata.

Kako bilo, izbori će proveriti i istorijsku konstantu DS-a da je stranka za ove 24 godine postojanja odolevala odlascima svojih istaknutih članova. Naime, od Koste Čavoškog i Nikole Miloševića, koji su, po napuštanju DS-a osnovali Srpsku liberalnu stranku (stranka kao takva ne postoji više), oni koji su odlazili nisu uspevali da ozbiljnije ugroze DS. Ni Vojislav Koštunica (DSS), ni Dragoljub Mićunović (otišao za Đinđićevog vakta, osnovao Demokratski centar, pa se, kad je Tadić preuzeo DS, vratio u stranku), ni Slobodan Vuksanović, ni Zoran Živković (koji je sa svojom Novom strankom sada u pregovorima sa DS-om o koaliciji), ni Čedomir Jovanović (LDP), ni Dušan Petrović (koji će na ovim izborima nastupati u Tadićevom bloku).

HRONOLOGIJA „DRUGOG FILMA„: Izgovor da je odlučio da napusti DS zbog pregovora rukovodstva stranke sa Zoranom Živkovićem o zajedničkom nastupu na izborima deluje da je pod pritiskom i na brzinu sklepan. Kada je, međutim, Boris Tadić počeo da razmišlja o svom povratku na političku scenu Srbije, u ovom trenutku nije od presudnog značaja. Ali, recimo da je medijsku kampanju svog povratka nekadašnji briselsko-vašingtonski „dečko koji obećava“ otpočeo recikliranjem svoje čuvene rečenice od izborne noći 21. maja: „Vidimo se u nekom drugom filmu.“ Naime, sredinom decembra prošle godine najavio je početak svog „drugog filma“. Potom je u „Utisku nedelje“, nekoliko dana kasnije, rekao da „nema ambiciju da se vrati na čelo DS-a, ali da će i taj posao obavljati, ukoliko bude trebalo, ako sazri uverenje da je potrebno menjati stranačko rukovodstvo“. Tada je rekao da je „svih ovih meseci“ razgovarao sa Vučićem, a o koaliciji DS-a i SNS-a ponovio da je „koalicija moguća pod određenim okolnostima, koje u sadašnjem trenutku ne funkcionišu, ali bi mogle posle nekih sledećih izbora“. Narednih dana je krenulo prebrojavanje odbora koji su tražili smenu Dragana Đilasa sa mesta predsednika stranke. Počelo je od Zemuna i Vračara, a onda su počeli da se oglašavaju i odbori po centralnoj Srbiji i Vojvodini. U prebrojavanju odbora koji traže smenu Dragana Đilasa, Boris Tadić&friends su imali veliku pomoć medija, da ne kažemo, državnu pomoć. Medijska kampanja uoči sednice GO DS-a 18. januara u Novom Sadu dostigla je svoju kulminaciju na RTS-u u magazinu „Oko“, veče uoči sednice gde je Boris Tadić, gostujući sam, izjavio da očekuje da će na sednici Glavni odbor izglasati nepoverenje aktuelnom predsedniku Đilasu i da je spreman da obavlja dužnost predsednika stranke ako ga kandiduju. I mada su Tadić i njegovi pučisti uz pomoć medija u javnosti napravili utisak da je Đilas gotov, bilo je, šta je bilo. Glavni odbor je izglasao poverenje Draganu Đilasu dvotrećinskom većinom. Posle je nastalo komešanje pa su pučisti obaveštavali javnost da poštuju odluku GO DS-a, da će zaćutati do 16. marta i da će pomoći Đilasu u kampanji, mada je Tadić lično odbio poziv da bude u izbornom štabu DS-a. Potom je izjavio da će ostati u DS-u. A onda je ipak sazvao konferenciju za novinare, obznanio da izlazi iz stranke (30. januar) i u nedelju, 2. februara na TV Prva u „Stavu Srbije“ ušao u predizbornu kampanju i zvanično počeo svoj „drugi film“. Na dan kad je Demokratska stranka proslavljala 24 godine postojanja.

Ukratko, daleko od toga da je „u dva koraka“ ili od danas do sutra, prelomio da učestvuje na predstojećim izborima. Reklo bi se da njegov nastup na izborima nije bio upitan i zato je poslednjih meseci sa sve većom izvesnošću parlamentarnih izbora epilog u DS-u dobio ubrzanje. Čini se da je Tadić više bio zatečen činjenicom što neće izaći na izbore na čelu DS-a, jer to je bio plan A. Plan B, koji je možda bio na stolu, ali ga Tadić očigledno nije uzimao za ozbiljno jer se nadao da će smeniti Đilasa – bio je izlazak iz stranke. Zato je, kako rekosmo, povod za izlazak iz stranke – saradnja sa Zoranom Živkovićem, delovao neuverljivo, a Tadić pomalo nespreman i zatečen, kao da je ucenjen, ili – samo sujetan. Teško da mu se može poverovati da niko nije znao za njegovu odluku o izlasku iz stranke i pravljenju sopstvenog koalicionog bloka. Tako nešto se možda nije očekivalo u DS-u, ali kako se danas po čaršiji priča, jeste u SNS-u. Dalje, spominjan je u javnosti tzv. Demokratski front koji će on predvoditi, još dok je zvanično bio u DS-u. On je, međutim, kad je već ušao u kampanju, sam ponudio naziv stranke koju planira da osnuje posle izbora (pre neće imati vremena) – Nova demokratska stranka. A ovih dana mediji su zabavljeni prebrojavanjem „nezadovoljnih Đilasom“ koji su krenuli za njim. U međuvremenu, Tadić je, pišu novine, u razgovorima sa Dušanom Petrovićem, Mlađanom Dinkićem, Nenadom Čankom, Sulejmanom Ugljaninom o predizbornoj koaliciji. Jedino se zna da sa Čedomirom Jovanovićem neće biti pregovora. Poznavaoci prilika u DS-u tvrde da još jedno istorijsko cepanje DS-a nije došlo iznebuha, te da se Tadiću prolazno vreme meri štopericom u rukama Aleksandra Vučića.

GLAVNI MINER U IZBORNOM PERIODU: Međutim, obavešteni o Vučiću, to, s druge strane, demantuju, tvrdeći da je štoperica u rukama doskorašnjeg potpredsednika DS-a Miodraga Mikija Rakića, koji je izašao iz stranke odmah sutradan, zajedno sa Aleksandrom Senićem, poslanikom u Skupštini Srbije i Markom Đurišićem, sekretarom Predsedništva stranke (ko odlazi iz stranke, pogledajte okvir)

Elem, oni koji tvrde da je Miki Rakić „glavni miner“ DS-a u izbornom periodu ne spore da je to isti onaj Miki Rakić, glavni arhitekta „trulog kompromisa“ između Đilasa i Tadića. Ali i davnašnji „čovek za vezu“ između Tadića, tadašnjeg predsednika države i Vučića i Nikolića, tada još Šešeljevih radikala, o čemu smo saznali i iz „Vikiliksovih“ depeša. Naime, sajt Džulijana Asanža naveo je da je Tadić dao zadatak svom šefu kabineta i koordinatoru bezbednosnih službi Rakiću, šest meseci pre osnivanja SNS-a, da podstakne Nikolića da napusti radikale. Rakić je, navodno, „uoči osnivačke skupštine SNS-a, 21. oktobra 2008. godine, tražio od medija da ovaj događaj što bolje pokriju.“

Čovek od najvećeg poverenja Borisa Tadića, šef predsedničkog kabineta i koordinator svih bezbednosnih službi za vreme Tadićevog stolovanja Srbijom, dobar sa Đilasom, još bolji s Aleksandrom Vučićem, po stranačkim kabinetima opisivan kao čovek s izuzetnim vezama u stranim službama i čija se vernost DS-u nikad nije dovodila u pitanje. Uistinu, jedini demokrata za kojeg je Aleksandar Vučić uvek imao lepu reč i poneko prigodno podsećanje. Dobro upućeni demokrata kaže da je posle izbora 2012. Rakić bio garant velike koalicije kada su Nemci predložili vladu DS-a i SNS-a posle 20. maja 2013, u kojoj bi uz Nikolića predsednika, Tadić bio premijer: „Mi smo imali tu ponudu na stolu. Tadić je to prvo prihvatio. Rakić i Vučić trebalo je da odu u Berlin kod Hojzgena da dogovore detalje: Merkel, Kosovo, velika koalicija. Tadić je trebalo da dođe sutradan za njima. Ali, on je Rakića doslovce vratio sa aerodroma.“ Dobar poznavalac Tadićevog lika&dela misli da je Kosovo razlog što je Tadić odbio veliku koaliciju: „Znao je šta ga čeka. Nije želeo odgovornost. A imao bi je kao premijer.“ Onaj upućeni demokrata misli da ga je sujeta omela da pristane na koaliciju sa Nikolićem i Vučićem 2012: „Nije mogao da podnese da bude premijer u naprednjačkoj vladi.“

Nakon propalog posla oko velike koalicije, Rakić je pokušao da smanji tenzije u DS-u i da obavi primopredaju unutar stranke na što bezbolniji način, tako su tada, bar, objašnjavali oni koji se ponešto razumeju u „službene beleške“ o Demokratskoj stranci. Upućeni u stranačka raskusurivanja su tad objašnjavali da je Rakić „profitirao“ kompromisom između Tadića i Đilasa te da njegov izlazak „iz senke“ i dolazak na javnu funkciju potpredsednika stranke znači da on time dobija priliku da otpočne i javnu političku karijeru nasuprot dotadašnjoj ulozi čoveka iz senke. Ipak, kao potpredsednik DS-a, Miki Rakić je ostao i dalje potpuno nevidljiv. Neobično je zanimljivo da se za vreme u kojem je obavljao funkciju potpredsednika DS-a oglasio svega nekoliko puta. Od toga, najmanje dva puta autorskim tekstovima u kojima je predlagao koaliciju između SNS-a i DS-a. Prvi je objavljen u „Blicu“, posle potpisivanja Briselskog sporazuma, 26. aprila 2013, a drugi, ovaj koji je izazvao buru u javnosti, svojevrsni manifest, tj. Rakićevo Načertanije u „Politici“, dva dana pre sednice Glavnog odbora na kojoj se odlučivalo o tome da li je DS za saradnju sa Aleksandrom Vučićem ili nije. U ovom drugom tekstu objavljenom u „Politici“, Rakić objašnjava zašto je važno da DS podrži Vučića u reformisanju Srbije.

Različite su prognoze koliko će DS izgubiti osipanjem zbog odlaska Borisa Tadića iz stranke pred izbore. Od onih da je pitanje hoće li DS preći cenzus pa do toga da je, kako reče Vesna Pešić dobro što su se odlaskom Tadića demokrate oslobodile svih onih koji su krivi za poraz 2012. Ipak, šta će se dalje događati sa Demokratskom strankom, teško je predvideti i u ovom trenutku potpuno zavisi od 16. marta. Loš rezultat bi mogao da pokrene lavinu odlazaka onih ljudi koji su odlučili da ostanu u DS-u do izbora. A tu se opet postavlja pitanje šta je loš rezultat za stranku koja je doživela „nož u leđa“ (Vida Ognjenović) od svog dojučerašnjeg predsednika?

Onaj upućeni đilasovac tvrdi da je cena Tadićevog verolomnog napuštanja DS-a u ovom trenutku mesto šefa diplomatije. Miodrag Rakić bi, kako se spekuliše ovih dana u novoj Vučićevoj vladi mogao da dobije neko rukovodeće mesto u policijsko-obaveštajnoj zajednici. Ali za sve to, najverovatnije, prvo treba preskočiti cenzus pa reći hop. Mada, sa Vučićem ništa nije sigurno. Zasad je jedino izvesno da je red pred njegovom kancelarijom najveći koji pamti srpsko novije višestranačje. A u takvim redovima valja biti strpljiv.

SAOPŠTAVANJE ODLUKE O NAPUŠTANJU DS-a: Boris Tadić foto: alex

NA ISTOM ZADATKU: Boris Tadić i Miodrag Miki Rakić foto: peđa mitić