Kako je Mišković kupio C market

Negde oko 20. decembra u medijima se (ponovo) pojavila priča da bi Slobodan Radulović, bivši direktor C marketa, u bekstvu od 2006, a u maju 2013. osuđen prvostepeno na pet godina zatvora, mogao da se vrati u Srbiju. U telefonskom uključenju u emisiju televizije „Pink“, Radulović je izjavio da se do sada nije vraćao jer je „pravosuđe bilo pod kontrolom Miškovića, Snežane Malović i Borisa Tadića“, te da nije mogao da računa na pošteno suđenje. Takođe, Radulović je najavio i da će otkriti „istinu o C marketu“, koja će pokazati ogromnu spregu Miškovića i političara. Branko Pavlović, advokat i konsultant malih akcionara prilikom prodaje akcija 2005. kaže za „Vreme“ da bi bilo „izuzetno čudno“ ako sada, nakon sedam godina postupka, „tužilac naglo nađe razloge za dodatno procesuiranje“. On podseća da već postoje prvostepene presude po kojima su optuženi oglašeni krivima, a da je sam Radulović u više navrata, preko medija, tvrdio da sve dokaze koje ima dostavlja tužilaštvu. „Sasvim je sigurno da tužilaštvo nema ništa u tom pogledu“, kaže Pavlović. „Sa druge strane, došli smo u fazu gde Vučić hoće da ide na izbore. On shvata da mu rejting pada, sva istraživanja i svi rezultati izbora, i na Voždovcu i u Zemunu, gde je SNS izvukao sve što može na birališta, pokazuju da samo oko milion i 400 hiljada ljudi podržava SNS i Aleksandra Vučića. To je, otprilike, manje nego što je Tadić imao u padu. Koštunica je 2000. imao 2,7, Panić je 1992. imao 1,6 miliona. Milion i 400 hiljada uopšte nije ono što se u medijima neprekidno govori, da postoji konsenzus o masovnoj podršci Vučiću. Stoga, u nedostatku bilo kakvih drugih uspeha, on pokušava da serijom hapšenja podigne popularnost kako bi sam vladao – kako vidimo, imaće sad slučaj Ćuruvije, a Vučić ima rešen i slučaj Pantić. Ja znam da on zna da je slučaj rešen već sedam meseci, i to čeka da objavi baš u izbornoj kampanji. Potrebno mu je još neko hapšenje, naročito Miškovića, ako bi mogao da po drugom osnovu bude uhapšen i stavljen u pritvor. Mislim da je rejting Aleksandra Vučića naglo podignut hapšenjem Miškovića 12. decembra, a 10. decembra uspostavljena je granica na Jarinju To dizanje rejtinga bilo je potrebno i strancima da bi lakše izdejstvovali da Vučić i Dačić potpišu Briselski sporazum“, kaže Pavlović o „tajmingu“ Radulovićevog pojavljivanja u medijima.

„VREME„: Radulović tvrdi da je procenjena vrednost C marketa bila 325 miliona evra, a 77 odsto akcija je prodato za 45 miliona. Čije su to procene, kako se uopšte procenjivala ta vrednost?

BRANKO PAVLOVIĆ: Ono što je za vlasnika akcija od najveće važnosti jeste to da li je neko davao bolju ponudu u trenutku kad je donosio odluku. To je suština. Ponuda je bila 300 evra po akciji, i bolje ponude nije bilo. Niti Radulović kaže da je postojala bolja ponuda. On upoređuje nešto što je tržište bilo spremno da plati u tom trenutku – a videćemo kasnije, do dana današnjeg, nikada akcionar nije imao ponudu veću od 300 evra – sa nekom procenom koja je rađena nakon transakcije. A te procene mogu služiti za razne svrhe, i onoliko koliko sam ja upoznat, u strukturi te procene je zapravo nekakva procena uporednih transakcija, procena tržišnog učešća, i tako dalje, pa to valorizujete, i dobijete bruto 150 ili više miliona evra. Dakle, ne metodom diskontovanih novčanih tokova prema tome šta je C market ostvarivao u poslednjoj i prethodnim godinama, koliko ostvaruje dobit, EBITDA, i tako dalje. Primenjen metod može da daje veoma iskrivljenu sliku. Možete da postupate kao u stečaju – neto imovina je u toj istoj proceni iznosila 88 miliona evra. Za akcionare koji su ukupno bili većinski vlasnici, ali pojedinačno manjinski, ta procena ne znači ništa. Kada su mene angažovali, oni nisu mogli ništa sa svojim akcijama, a u trenutku kada su dobili ponudu od 300 evra, imali su mogućnost izbora. Mogli su da ne prodaju akcije, da probaju da preuzmu kompaniju, da daju u zalog svoje akcije za neku kreditnu liniju. Mogli su da biraju, a najveći broj njih je odlučio da akcije proda. Ako je greška to što su oni prodali svoje akcije, onda mora biti da je ostvarena neka naročita dobit na strani onih koji nisu prodali, da su oni mnogo dobro prošli. A nisu.

Dobro, ali u slučaju da ne prodaju akcije, postali bi maltene nebitni u procentu i strukturi vlasništva. Ništa od njih ne bi i nije zavisilo.

Društvena svojina u strukturi kapitala C marketa iznosila je 23 odsto, a nju je kontrolisao direktor preduzeća, Radulović. Osim njega, postojala je i njegova ekipa, koja je imala dodatnih 20-ak odsto. Prema tome, da se iz ove grupe od ostalih 2000 akcionara, bilo kojih sedam odsto prevalilo na drugu stranu – dovoljno je 60 krupnijih ili 300 sitnijih akcionara – svi ostali bi se trajno našli u poziciji manjinskog akcionara. Rizik da ćeš ostati manjinski akcionar postoji u trenutku kada se odlučuješ da prodaš akcije ili ne – ti imaš to u glavi i pitaš se, da li zaista sedam odsto od ovih 2000 ljudi neće preći u grupu onih koji bi da prodaju akcije? Pa, preći će sigurno – penzioneri, oni koji imaju pet ili sedam akcija – i onda ću ja ostati manjinski akcionar. To je takođe rizik koji se računa – ako ne prodam, ogromna je verovatnoća da ću ostati manjinski akcionar. Evo, više od dve godine nema Miškovića, Delhaize sad upravlja time. Zašto oni ne daju veću cenu od 300 evra?

Šta će Delhaizeu te akcije, on sad ima većinu?

Postoji čitav niz investitora koji su manjinski akcionari. Pa je l’ vi mislite da je neko većinski akcionar u Koka-Koli, ili u Dojče banci? U Erbasu se 51 odsto akcija uopšte ne prodaje. Na tržištu su samo manjinski akcionari. Vi mislite da nema potražnje za tim? Dakle, fenomenalno je biti manjinski akcionar u nekoj firmi u koju verujemo – manjinski paketi uopšte nisu beznačajna stvar, niti je to loša investicija. Oni koji nisu tada prodali akcije u C marketu, oštetili su svoju imovinu. Recimo, neko ko je imao deset akcija i prodao ih 2005, da je oročio taj novac, on bi se do danas uvećao za 40 odsto. Prema tome, cena u 2014. bi morala da bude 500 evra po akciji, da biste bili izjednačeni sa prodajom iz 2005. po 300 evra. Sve drugo znači da ste oštetili svoju imovinu. Akcija ne znači ništa, nema nikakvu upotrebnu vrednost ukoliko vam ne prihoduje. Prema tome, vi odlučujete samo o sledećem: da li je bolje da imam tu hartiju od vrednosti koja se zove akcija, ili papir koji se zove novac. Oni koji su prodali akcije mnogo bolje su uradili od onih koji nisu prodali. Toliko o tome da je prodaja bila štetna. Da li je najveći izazov za akcionare bio da preuzmu upravljanje C marketom?

Da li je bilo takvih ideja?

Naravno.

I?

Odbijene su te ideje, zato što su rizici bili najveći. Moguća zarada jeste bila najveća, ali su rizici da to nikada ne ostvarite bili izuzetno veliki. Prvo, ne znate šta vas čeka unutra, jer je Radulović oteo celo preduzeće. Tri-četiri godine nije bila održana nijedna skupština, koja bi kontrolisala šta se uopšte radi. Niste znali kolika su dugovanja, koje će menice da izađu, on se igrao Fikreta Abdića 15 godina kasnije. Drugo, ako biste preuzeli firmu, vi nemate novac, i odjednom biste bili u situaciji da su računi blokirani sa, možda, 50 miliona evra. Kako da rešite nedostatak tih 50 miliona, kako da rešite probleme sa dostavljačima i bankama? Rešenje bi bilo da prodate neku imovinu. Zamislite onda kakvo bi se nepoverenje odmah javilo kod onih koji su vas izabrali: „Mi ih izabrali, a oni odmah prodali neke važne objekte“. Na obaranje cena akcija u trenutku kupovine sigurno je uticala krajnja netransparentnost poslovanja C marketa za onoga ko to treba da kupi. To je za potencijalnog kupca ogroman rizik, mačka u džaku, i cena koju je spreman da plati bila je oborena kako bi se ostavile rezerve zbog onoga što ga stvarno čeka tamo – da ne uđe u nešto što bi posle bilo neisplativo. U prvostepenom postupku o kome smo pričali, okrivljenima se stavlja na teret 30 miliona evra – najmanje za toliko su oštetili C market, pa time i akcionare. Samim tim, za toliko je uvećan i rizik prilikom kupovine, a uvećan je i više, zato što potencijalni kupac ni ne zna koliko će zapravo iznositi dugovi i neophodne investicije – možda je to 30, ali je možda i 60 miliona evra.

Zar se ne radi revizija pre kupovine?

Vi niste mogli da priđete kompaniji, u takvoj poziciji je ona bila. Ponuda za preuzimanje nije ni tender ni aukcija, od podataka imate samo ono što preduzeće hoće javno da pokaže. A ono neće ništa da pokaže, tačnije, za sve što pokazuje vi znate da je falš, jer su se akcionari godinama, i pre mene, na sudu borili da dođu u poziciju da se jedna jedina skupština održi kako treba. Skupština na koju sam ja pokušao da odem početkom avgusta 2005, na kojoj je, kao, izglasana dokapitalizacija, izgledala je ovako: Došao sam sa 51 odsto ovlašćenja znajući da će oni da naprave neki cirkus. Pošto se skupština održavala u Surčinu, mi smo organizovali autobus za novinare, došao je i predstavnik Kancelarije za zaštitu građana, a naravno, prethodno sam Komisiji za hartije od vrednosti (KHoV) sve fotokopirao i dostavio da bi znali da ovi unutra ne mogu teorijski da imaju kvorum. Na skupštinu nisam mogao da uđem, jer je, kao u američkim filmovima, na kapiji bilo 15 ćelavih momaka – tako je izgledala Radulovićeva skupština akcionara.

A zašto onda mislite da bi, kako kažete na jednom mestu, „ipak KHoV ubrzo priznao tu skupštinu„?

Zato što polazim od jedne dosta jednostavne laičke pretpostavke: da Radulović, koji je organizovao tu skupštinu, i Beko, koji predstavlja firmu koja treba da izvrši tu navodnu dokapitalizaciju, ne bi ni pravili taj cirkus da nemaju dalji mehanizam da im KHoV odobri dokapitalizaciju, a to je bilo neophodno. Zašto bi neko zakazivao skupštinu, donosio odluku o dokapitalizaciji, stavljao obezbeđenje na vrata i fizički onemogućavao punomoćnika većinskih vlasnika, ako nema dogovoren sledeći potez? Pa to je besmisleno, potpuno nelogična konstrukcija. Mislim da su u tom trenutku oni sigurno imali dogovor sa makar tri od pet članova KHoV da dokapitalizacija ipak prođe. Zato prethodno i vršim pritisak na Komisiju, da bih im što više otežao, da ne mogu posle da kažu da nisu znali. Ako neko hoće dokapitalizaciju, za to je potrebno da se povuče čitav niz poteza. Pošto su svi ti potezi bili povučeni – sve je jasno. Pitali ste me odakle ja to znam: znam, kao ozbiljan poslovan čovek. Šta je važno za nekoga ko hoće da uradi falš dokapitalizaciju? Da odluka KHoV bude jednoglasna. Ako ima preglasavanja, onda to već ne valja, onda su već upaljeni reflektori – ne može dokapitalizacija da do te mere bude nejasna da jedan član komisije kaže, ja neću da glasam za ovo. Mislim da bi oni to rešili jednoglasnom odlukom 3:0, pri čemu su preostala dva člana na odmoru. Dakle, grupacija većinskih akcionara, koja se godinama borila protiv Radulovića, došla je ne samo do toga da joj je, sudskom odlukom, omogućeno da raspolaže vlasništvom, već i do toga da sam ja, drugom sudskom odlukom, ovlašćen da sazovem skupštinu. Dakle, izgurali smo Radulovića da ne može on više da šibicari oko toga. Ako bi KHoV Raduloviću ipak priznala dokapitalizaciju, on bi onda zakazao skupštinu, zato što bi moji klijenti posle dokapitalizacije pali sa 50 na oko 33 odsto, ponovo bi se izabrao Radulovićev upravni odbor i on bi ostao direktor. Polovina mojih klijenata bi pala u totalnu depresiju i prodala bi akcije na berzi po 200 evra i manje, a druga polovina bi jedino mogla da uđe u dugogodišnji sudski spor. O toj opasnosti sam stalno morao da brinem. Takođe, uz ogromne napore razbili smo tu blokadu raspolaganja akcijama i, u suštini, poslali poruku „ispod 300 evra se neće prodavati akcije“.

A kako ste došli do cene od 300 evra po akciji?

Bilo je važno da zainteresujemo nekog investitora. Moj zadatak je da klijentu, koji nema nikakve mogućnosti, otvorim što više mogućnosti, a ako pri tome mogu da stvorim i konkurenciju, to je idealno. Pri tome, tada Radulović neprekidno preti ljudima, maltretira ih i kinji da bi akcionari, naročito zaposleni u C marketu, njemu prepisali pravo upravljanja njihovim akcijama na pet godina. Samohranu majku iz Zemuna, koja neće da mu prepiše tri akcije, prebacio je u Mladenovac. To je radio Radulović, bukvalno. U nekom trenutku ja sam shvatio, naravno u saradnji sa drugim akcionarima iz vrha organizacije, da je Radulović tim pretnjama i iščekivanjem u kojem se ne zna šta će biti uspeo da obori nas ispod 50 odsto. Ali on to nije shvatio. Video je da nešto postiže, ali nije razumeo razmere svog uspeha. Prema tome, da je tu istu skupštinu zakazao u maju ili krajem aprila, ja ne bih mogao da se pojavim sa 50 odsto.

Šta se dogodilo između maja i avgusta?

Napravili smo jednu čvršću strukturu akcionara, tako što su akcionari uložili svoje akcije kao osnivački kapital u posebno pravno lice. Time smo postigli da jedno pravno lice postane akcionar blizu 50 odsto akcija C marketa, pri čemu su akcionari imali procenat vlasništva u tom pravnom licu srazmerno broju svojih akcija. Na taj način, dobili su udele koji više nisu u blokadi raspolaganja, a ti udeli u stvari reprezentuju akcije. Šta je dokapitalizacija predstavljala za mog klijenta? Rizik, da ono što ima danas vredi više nego što će, nakon dokapitalizacije, vredeti sutra. U poslu, rizik se kompenzuje novcem. Nije bio problem da mi glasamo za dokapitalizaciju, ali samo uz procenu rizika za mog klijenta i postojanja neke vrste garancije, kompenzacije: ako u periodu kada se bude išlo na zajedničku prodaju ne postignemo cenu X, onaj ko je dokapitalizovao, mora da plati Y preko toga. Dakle, komunikacija sa Bekom je išla u tom pravcu. U tim razgovorima Beko mi je rekao: „Čujem da pravite neko novo pravno lice. Raspitao sam se kod mojih advokata, oni kažu da teorijski to ne možete da završite za manje od tri meseca“, pošto je bilo potrebno da 1700 ljudi nadoveri isti ugovor o osnivanju. Ali, uz ogromnu požrtvovanost akcionara i našu dobru organizaciju, mi smo to uradili za 10 dana, i potpuno ih iznenadili. Kad smo napravili ugovor o osnivanju, ja sam tada mogao da se legitimišem u razgovoru sa drugim potencijalnim investitorima i pozvao sam sve koji su bili potencijalno zainteresovani – pozvao sam Merkator, Ashmore, Miškovića i Beka. Svima sam rekao: „Vi dajete ponude, ali ne znate šta drugi nude, a mi ćemo da odaberemo ono što je za nas najbolje.“ Rezultat toga je da je Merkator ponudio oko 220 evra po akciji, dakle, oni su ostali na istoj ceni na kojoj su bili u onoj svojoj prvoj ponudi za preuzimanje krajem 2004. godine. Beko je rekao: „Ako tvoji klijenti glasaju za dokapitalizaciju, otvorićemo berzu. Ove godine nećemo plaćati ništa, ali dogodine plaćamo 250 evra po akciji. Ako berza plati više, vi slobodno prodajte kome hoćete.“ Naravno, svi znamo da niko kod Beka i Radulovića neće juriti da bude mali akcionar, a od cele one priče o rizicima za mog klijenta nije bilo ništa. To je bila Bekova ponuda. Ashmore je propustio sve rokove, nisu razgovarali, i bili su neozbiljni sa moje tačke gledišta. Mišković je nudio 300 evra po akciji. I to su bile opcije, pet opcija (uz onu da sami preuzmu kompaniju), koje sam ja predstavio na jednom skupu akcionara. Oni su se složili da nije realno da preuzmu C market, i opredelili se za to da treba prihvatiti Miškovićevu ponudu od 300 evra. U tom trenutku opet nas je bog pogledao – Mišković je u proleće 2005. prodao banku, počele su da mu stižu pare, i on više nije imao nikakvog interesa da izbegava konkurenciju. Ranije nije ni mogao da se takmiči za C market, jer nije imao pare, zato ga i nije bilo u ponudama. Sa druge strane, on je hteo da bude sve zakonito, njemu je to bilo u interesu, jer mu je na taj način investicija bila najsigurnija. Mi smo ga motivisali da može da uđe u igru preko ovog našeg privrednog društva.

Vi još uvek niste imali 50 odsto?

Ne, imali smo negde oko 46-47 odsto, ali on bi taj rizik uzeo na sebe, jer je on znao kako bi posle zavezao taj nedostajući procenat. Dakle, zainteresovali smo ga, i onda smo napravili jedan trik: potpisali smo ugovor između Delte i Udruženja akcionara, u kome smo definisali da će Delta Udruženju nadoknaditi svaku razliku između cene akcije, do nivoa od 300 evra po akciji. Dakle, ako u bilo kojoj transakciji članovi Udruženja dobiju manje od 300 evra, Delta se obavezuje da će tu razliku da plati.

Nije mi to jasno. Gde je Deltin interes u tome, zašto bi to Delta radila?

Ako bi se akcionari odlučili da nekom drugom prodaju akcije i dobiju razliku do 300 evra, bili bi u obavezi da Miškoviću prodaju svoje udele, to je bilo njegovo obezbeđenje. Tako da je Delta sad morala da se bori na tržištu – ili da otkupljuje naše udele. Nismo imali ništa protiv da Delta odabere da ne kupi naše udele, koji joj daju 47 odsto akcija, nego da na neki drugi način – ponudom za preuzimanje, pa nekim drugim dogovorima – odmah stekne većinski paket. Ali, ovime smo poslali poruku svima – da smo mi potpuno sigurni da ne možemo dobiti manje od 300 evra. Miškovićev upliv je zapravo vratio sve u zakonito poslovanje, kako je predviđeno Zakonom o preuzimanju akcionarskih društava. Šta se onda događa? Radulović, Beko i Mišković su napravili neki dogovor. Sa stanovišta mog klijenta, to je bio jedan ponuđač, Primer C, a kakav je dogovor unutar Primera C bilo je nebitno. Sve se onda deblokiralo, a KHoV je, na vrlo fer način, dao mogućnost svima, i Merkatoru i Ashmoreu, da obnove bankarske garancije i dostave svoje konačne ponude. Merkator je odustao. Dakle, pošto se znalo da cena neće biti manja od 300 evra, oni su odustali. Ako je to zbilja vredelo toliko koliko Radulović sada kaže, zašto Merkator nije dao ponudu na 305 evra i potom prodao nekom megalancu iz EU za 500 evra po akciji?

Ali, Merkator nije zato odustao. Nije zbog cene, bar ne ono što su zvanično rekli. Odustali su jer su videli da „postoje dve vrste trgovanja, jedna na berzi, druga nekim privatnim linijama„, i da ne žele time da se bave.

Pa da, ali sad su imali mogućnost da daju ponudu na legalan način. Ako postoji tolika razlika, baš me briga za sve ostalo – kada bi tolika zarada postojala, svaki investitor bi se izborio sa svim problemima. Da bi doneo odluku da ne uđe u to, Merkator koji, složićete se, zna u prste sve o tržištu trgovine u Srbiji, morao je da ima procenu da između svih troškova na jednoj strani i nečega što bi bila zarada nema tako ogromne margine, jer svaka ogromna margina sve druge rizike baca kao potpuno nebitne. U Merkatoru je država imala jak upliv u to vreme – ne bi mogli da odustanu od kupovine C marketa a da prethodno upravni odbor Merkatora nije napravio analizu, i zaključio da su margine moguće zarade premale. Dakle, oni se povlače, a KHoV diskvalifikuje Ashmore. Ostala je ponuda od 300 evra, i negde 97 odsto akcionara je prodalo svoje akcije.

Kako su tekli razgovori sa Miškovićem?

U prvom navratu sam mu objasnio šta je konkurencija za njega – ponude koje će dati Beko, Ashmore i Merkator. To je bila njegova konkurencija, eventualno ako se budemo još nekome obratili, i imao je da odluči šta on misli da bi mogao da ponudi. Posle onog sastanka akcionara koji sam pomenuo, moji klijenti su tražili sastanak sa Miškovićem. Bilo ih je 20-30 i on ih je tada pitao: „O kojoj donjoj ceni mi pričamo?“ Nije hteo da im kaže kolika je cena, već ih je pitao – on je u stvari hteo mene da prekontroliše, da vidi da li ja tačno prenosim klijentima ono što je on meni rekao. Oni su rekli da je cena 300 evra, on je rekao, u redu, 300 evra, to je prihvatljivo.

Šta vi, kao Branko Pavlović, a ne kao zastupnik akcionara, mislite o tom Memorandumu između Beka, Radulovića i Miškovića, uz prisustvo Koštunice? Napisali ste da nije nezakonit. Ali, reč je o četiri čoveka koji se bave time kako će da podele nešto što nije njihovo.

Pa dobro, pod tim uslovima su i radili, pod odložnim uslovom. Rekli su sledeće: „Ceo naš dogovor, naši odnosi unutar Primera C, to stupa na snagu samo ako kupimo akcije. Sve ovo ne postoji ako ih ne kupimo. A ako kupimo – odložni uslov – onda su naši međusobni odnosi takvi.“

Ali zašto je to moralo da ide tako? To sa intervencijama vlade, Mihajlov, pa Jočić, na kraju Memorandum sa Koštunicom.

Ja ni u jednom od tih razgovora nisam učestvovao, nisam svedok tih događaja. Ali, ono što znam to je da je, na našu sreću, Mišković veoma potcenio stepen kontrole raznih segmenata državnih organa od strane Radulovića i Beka.

U kom smislu?

U smislu, na primer, Komisije za HoV. On je mislio da će, ako je reč o nekom Branku sa nekim „indijancima“, tj. malim akcionarima, Radulović i Beko progurati sve: i kroz Akcijski fond, i kroz Agenciju za privatizaciju, i, ako treba, kroz Ministarstvo privrede, i kroz KHoV, znači, čitavu lepezu državnih organa, a kad saznaju da je o Miškoviću reč, i pošto je sve zakonito, da će da ustuknu i da kažu „ovo je sad previše“.

Ali?

Ali to se uopšte nije dogodilo. Oni su nastavili njega da blokiraju jednako kao nas. Tako da, u trenutku kada je registrovano ono privredno društvo, čim su Radulović i Beko saznali za njegovo postojanje, odmah je stigla privremena mera da se zabranjuje tom privrednom društvu da bilo šta radi.

Pod kojim izgovorom?

Pa, nije bilo izgovora. Zato sada odgovaraju na sudu, zato su osuđeni. Tako da se došlo do pata-karata, interesi Miškovića i Radulovića i Beka su bili suprotstavljeni sve negde do kraja avgusta 2005.

I kako se to razrešilo, kako su postigli dogovor?

Ne znam. Danko Đunić se očigledno pojavio, posredovao, otišli su kod Koštunice, i tamo na tom sastanku postigli nekakav dogovor. Zašto Koštunica? Prvo, premijer treba da pravi dogovor oko takvih stvari. Baš to treba svaki premijer da radi. Bitni trgovinski lanci, kao i banke, u svim stranim zemljama su pretežno u domaćem vlasništvu. Svim drugim zemljama, koje hoće da im se pridruže, kaže se, ma ne, pusti tržište, nevidljiva ruka, to dovodi u balans, i tako dalje, i onda te oderu od para – tako što ti uzmu banke, trgovinu, telekomunikacije, tako što ti kroz privatizaciju uzmu sve što je zasnovano na profitabilnosti na tržištu Srbije, a čime si sam mogao da upravljaš. Prema tome, to što se premijer u tom trenutku upetljao, to je dobro, ali nije on to uradio zato što je razumeo da je to dobro, po mom mišljenju, nego zato što se uplašio da će tuča ove dve grupacije pokazati koliko je državna struktura u stvari u raspadu. Da će se otkriti koliko državni organi međusobno počinju da se sudaraju zbog njihovih uticaja. Po meni, tu je stajući na stranu malih akcionara i trudeći se da sve stavi u zakonski okvir, Mišković napravio čitav niz potcenjivanja, ali baš me briga – mi smo zaključili ugovor da će Delta da plati šta god da se dogovori. E sad, on pod tim pritiskom, znajući da platiti mora, morao je da grize i da kida do kraja, nije mogao nazad. Beko i Radulović su sad negde i imali motiva da popuste, ali on nije mogao da popusti uopšte, jer sam ja, zapravo, sve rizike prebacio na njega, a to je moj posao. Kad bi ga neko pitao danas, iz ovog ugla, da li bi sve ponovio, nisam siguran da bi. I on je prošao kroz iglene uši.

Da li je tačno ovo što pišu neki mali akcionari da je nakon tri meseca Beko prodao Miškoviću akcije po 1200 evra?

Ništa ne znam o tome, ali treba da razumete sledeću stvar: znamo da su oni imali istorijat poslovanja nakon toga, pojavili su se zajedno i u Luci Beograd, tako da treba da vodite računa da ta transakcija, čak i ako je postojala, za male akcionare ne znači ništa.

Kako ne znači ništa?

Zato što ne znate šta oni tu plaćaju. Da li se kroz jednu transakciju prebacuje novac za nešto drugo? U toj formalnoj ceni ne zna se koji su sve budući poslovi u pitanju. Ovo je zgodno – u ovoj transakciji ti platim to, a zapravo sam platio tvoje konsultantske usluge za ko zna koliko drugih projekata.

A vi ne znate za tu cenu od 1200?

Ne znam ništa o toj transakciji, ali kolika god da je ona, po bilo kojoj ceni da je, nerelevantna je za akcionare, jer su to odnosi kroz koje ne vidite šta je iza njih. Šta pouzdano znamo? Ako je ta akcija vredela 1200 evra, tržišno, Mišković ni u najvećem ludilu nije mogao da zaradi više nego da je to odmah prodao. Ako akcija nije 300 nego 1200 evra, pa Miškovićeva najbolja zarada je da iste sekunde proda paket koji je kupio.

Da, ali ne može, zbog dogovora u Memorandumu. Mora da čeka dve godine sa prodajom akcija.

Može sve da ih isplati. Recimo, Mišković je kupio 75 odsto…

Da, ali po Memorandumu to nije samo Mišković, nego je 60 odsto Beko, 40 odsto Mišković.

Je l’ vi mislite da je Beko imao tih 45 miliona? To je besmisleno. Takođe, sigurno nije Beko tamo saldirao dugove i sve ostalo. Ali, svejedno. Recimo da to što je Mišković platio 45 miliona vredi 1200 po akciji. Pa, nema boljeg posla nego da umesto po četvorostrukoj, ja odmah prodam po dvostrukoj ceni, za 90 miliona. To je idealno, razumete li vi šta je to prinos od sto odsto?

Razumem, ali mislim da po tom Memorandumu to nije moglo da se uradi.

Ne, nije moglo zato što ne vredi toliko. Kažu da je posle tri meseca isplatio te akcije? Kako god bilo, on je u tom trenutku imao nešto što vredi mnogo više, neuporedivo više nego što je platio. Zamislite kad bi to bilo stvarno tako, kolike pare bi Beko imao: gde se to pojavljuje u njegovim transakcijama, zašto uzima kredite? Ali, da ne ulazimo sad u to: suština je da, ako postoji ta razlika, treba odmah da se proda i zarade neviđene pare.

Malopre ste rekli da su akcije plaćene 45 miliona, a da je neto stečajna vrednost bila 88 miliona evra. Tu se matematika onda ne poklapa?

Poklapa se u sledećem smislu: sto odsto neto vrednost je 88 miliona, a kupljeno je 75 odsto, dakle ovih 45 miliona je u stvari 60 miliona na sto odsto.

I dalje…

Da, ali postoji i rizik. Ne zna se kolika je neto vrednost. Ja to ne znam kad kupujem. I kad odvajam 60 miliona za sto odsto kapitala, plašim se koliki su dugovi i ostavljam veću rezervu. Ispostavilo se da tu ima lufta još 28 miliona, ali ja to ne znam. I drugo, pa neću ja da kupim za 88 nešto što vredi 88, ja imam interesa da to kupim samo ako platim manje od 88.

Ali, Radulović i Mišković razgovaraju, sarađuju, ne?

Pa je l’ vi mislite da u poslovnom svetu postoji iko ko veruje Raduloviću? Sve što vam Radulović kaže, vi odmah množite sa dva, ali se plašite da nije možda puta 20. Vi otprilike pokušavate da sagledate koliki je dug koji vas čeka. I kad dođete do neke cifre, odmah je pomnožite sa dva. Jer, o Raduloviću je reč. Znači, kad dođete do najgoreg, pomnožite sa dva, i onda gledate šta je ostatak i šta možete da radite dalje.

Da se vratimo na početak: ponavljaju se najave da će Radulović da se vrati i svedoči, u medijima traje kampanja. Po vama, šta sledi dalje?

To su sve baloni da bi se izvršio pritisak na tužioca da uđe u postupak. Da bi se zadovoljila Vučićeva ambicija da mu izbori prođu što bolje.

Na osnovu čega to tvrdite?

Pa nema tu drugog motiva, pošto nema krivičnog dela. Da li u celom slučaju C market ima krivičnog dela? Naravno, pa postoji presuda. Ali, u ovom delu, u transakciji koja se odvijala u ponudi za preuzimanje, i celom tom delu o kome smo sada pričali, pa tu uopšte nema krivičnog dela. Zapravo je obrnuto, to je vraćanje na zakoniti postupak. Ni za prvi put ni za ono za šta je Mišković hapšen, ni tu nema dela. „Politika“ razvija tezu, „Putin je uhapsio Hodorkovskog, Vučić je uhapsio Miškovića, prema tome, Vučić je Putin“. Da ostavimo sad to što je svakom jasno da Vučić nije Putin, ali ta razlika je ogromna. Tamo se tvrdilo i dokazano je da je najmanje 90 odsto ukupnog vlasništva Hodorkovskog kriminalnog porekla. Ovde Tužilaštvo ne da nije dokazalo, nego mu uopšte stavlja na teret, da je 0,03 odsto Miškovićeve imovine nezakonito, a ne spore da je 99,97 odsto njegove imovine zakonito. U pritvoru je bio zbog Kosova i Briselskog sporazuma, da bi se pažnja javnosti okrenula na drugu stranu i Vučiću podigao rejting. Hodorkovski je poslovao sa naftom, ovde je reč o privatnom preduzeću – stoodstotno privatno preduzeće je uzelo zajam od stoodstotnog privatnog preduzeća. Uopšte nema ni državne ni društvene imovine. Reč je o zajmu od 23 miliona evra na tri godine, sa kamatom koja je bila ugovorena ispod bankarske kamate na našem tržištu. Navodno, plaćeno je 216 hiljada evra više tom preduzeću nego što je trebalo. Znači, Mišković je plasirao na tri godine 23 miliona evra da bi kriminalno zaradio 216 hiljada, pri čemu privatno preduzeće uopšte to ne potražuje. Niko ni ne traži tih 216 hiljada evra. Ali tužilac kaže „da, to je jedno delo“, i to je jedino delo gde je Mišković izvršitelj. Pa da li vi poznajete bilo koga ko veruje da se Mišković upustio u kriminal da bi na 23 miliona za tri godine zaradio 216 hiljada? Drugo delo koje mu tužilac stavlja na teret je sledeće: nesporno je da ceo Delta sistem, i svuda gde je Mišković, koji u to vreme ima promet od dve milijarde evra godišnje, plaća sve poreze. Sistem plaća sve poreze do dinara. Ali je Mišković svog sina nagovarao da on ne plati porez. On plaća porez, a svog sina podstrekava da ne plaća, iako u tom trenutku ima 500 direktora, ovlašćenih lica, revizora, advokata i konsultanata – nikog od njih nije podstrekavao da vrše utaju poreza, nego rođenog sina, da bi na taj način njegov sin prihodovao tri miliona evra. To vam je sve protiv Miškovića. I to je prošlo prvi put u tom smislu da mu je određen pritvor, sad je problem drugi put. Ni prvi put nije bilo ničega, a ovde je sad još gore, još je veća bruka za Miljka Radisavljevića – sedam godina si u tom predmetu i sad ćeš da nađeš da postoji još nešto kriminalno, tako da sad čovek očigledno pruža otpor. Dakle, ti medijski napadi služe da bi se izvršio pritisak na Miljka Radisavljevića da ponovo izda nalog za Miškovićevo hapšenje. A Miljko Radisavljević je pod direktnom kontrolom američke ambasade. Kad Miki Rakić i američka ambasada dignu slušalicu, kako mu oni kažu, tako on radi.

Mislite li da će Mišković biti ponovo uhapšen?

Sigurno je pritisak veliki. A da li će do toga doći, to će zavisiti u krajnjoj liniji od procene SAD. Ako SAD procene da im je i ovog puta od značaja da Vučić ipak ima malo podignut rejting, biće uhapšen. Ukoliko procene da neće biti podignut rejting, Mišković neće biti uhapšen. Jer, ta tužilačka organizacija potpuno je izvan državnog sistema Srbije, potpuno je pod kontrolom SAD. Tu je najgora situacija, gora nego u bezbednosnim strukturama. U vrhu tužilačke organizacije, pre svega preko Demokratske stranke i Mikija Rakića, oni su instalirali bukvalno sve. Formalno je morala da to uradi neka politička struktura, i to je formalno uradilo DS, ali suštinski, američka struktura preko svojih ljudi u Demokratskoj stranci. Miki Rakić je najznačajniji američki čovek u Srbiji.