Kako da laž postane tajna

Kada novinari Balkanske istraživačke mreže (BIRN) Aleksandar Đorđević i Slobodan Georgiev objave da Branko, otac ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, posreduje u sklapanju unosnih poslova prodaje oružja između namenske fabrike Krušik iz Valjeva i kupaca iz Saudijske Arabije, ta afera za manje od godinu dana skoro da padne u zaborav. Naime, 22. novembra prošle godine BIRN je objavio dokumenta koja pokazuju da Branko Stefanović preko angažmana u firmi GIM u vlasništvu Gorana Todorovića aktivno učestvuje u trgovini oružjem i da, pritom, GIM u Krušiku ima povlašćen položaj jer dobija robu po ceni nižoj od konkurencije. U istom tekstu je navedeno da „anonimni izvor iz namenske industrije za BIRN kaže da su cene po kojima Krušik prodaje mine GIM-u ‘nerazumno niske, na granici gubitka’“.

Sredinom septembra ove godine, međutim, specijalizovani portal „Arms voč“ objavljuje sve ono na šta je BIRN upozorio deset meseci ranije, dodajući dve nove informacije – umesto da završi kod konačnog korisnika Saudijske Arabije, koja ga je kupovala za avganistansku vojsku, oružje stiže u ruke terorista u Jemenu; još zanimljivije je da su u skoro svim poslovima izvoza mina iz Krušika u periodu 2016–2018. učestvovale privatne kompanije iz Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenih Arapskih Amirata (sve u vlasništvu američkih državljana), koje su preuzimale i prevozile spornu municiju. Dokaz za srpske mine u rukama islamista su fotografije načinjene u Jemenu, a dokaz da su privatne kompanije bile zadužene za transport su skenirani pasoši dvojice Amerikanaca koji su ulazili u krug fabrike Krušik.

foto: mitar mitrović

JAVNOST KAO ZAŠTITA

Samo tri dana nakon što je objavljen tekst na sajtu „Arms voča“ bila su potrebna da, 18. septembra, Uprava kriminalističke policije, SBPOK i Odeljenje za visokotehnološki kriminal otkriju i uhapse anonimni izvor informacija iz Krušika. Javnost o ovom hapšenju nije znala ništa sve dok Vuk Cvijić, novinar nedeljnika NIN, nije 10. oktobra objavio nezvaničnu informaciju da je uhapšen A.O., radnik Krušika, pod sumnjom da je odao poslovnu tajnu.

Postavlja se pitanje kako je informacija o hapšenju terminera dispečera u raketnom programu korporacije Krušik Aleksandra Obradovića (čije se ime kasnije saznalo) ostala nepoznata medijima, pogotovo kada se uzme u obzir često slavodobitno i krajnje neprimereno hvalisanje izvršne vlasti prilikom hapšenja osoba osumnjičenih i za blaža krivična dela.

„To je možda bila taktika odbrane, ali je sigurno i porodica bila veoma uplašena, pa nisu hteli da izlaze u javnost da ne bi još više izazivali vlast“, kaže za „Vreme“ sadašnji branilac Aleksandra Obradovića, beogradski advokat Vladimir Gajić, i dodaje: „Očigledno da je to bila greška, s obzirom na to da mu je položaj odmah drastično popravljen od trenutka kad je njegovo hapšenje postalo poznato javnosti. Od 18. septembra do teksta u NIN-u niko nije zucnuo. Zamislite, 3000 zaposlenih u Krušiku, svi znaju da im je kolega uhapšen, dugo tamo radi, majka mu je tamo radila, i da niko nikom reč ne kaže. Znate kako to ide u Srbiji – kažeš nekome, ovaj prenese dalje, dođe to na kraju i do nekog novinara, Srbija je mala. Međutim, niko ništa.“

Zaista, kada se konačno pojavila, informacija o hapšenju Obradovića podigla je na noge građane i aktiviste za ljudska prava, protestovalo se ispred Centralnog zatvora, zahtevan je status uzbunjivača za radnika Krušika i veoma brzo zatvorski pritvor zamenjen mu je kućnim sa elektronskim nadzorom, što je i bila prva mera koja mu je određena prilikom hapšenja. Advokat Gajić pojašnjava: „Na žalbu zamenika tužioca za visoko tehnološki kriminal veće Višeg suda u Beogradu je preinačilo meru kućnog pritvora i poslalo ga u Centralni zatvor. Njegov branilac se žalio posle dva, tri dana najviše, dakle najkasnije do 30. septembra, a zatim Apelacioni sud nije odlučivao sledećih trinaest dana, što je veoma neobično jer se pritvorski predmeti rešavaju veoma brzo, za dan-dva, pogotovo što su svi u Beogradu – i branjenik, i pritvorska jedinica, i sam sud. Onda su oni čekali toliko dugo zato što rade na dugme – neko im je rekao: ‘Sačekajte.’ Kad je došlo do javnosti, kad se digla gužva, onda je u istom danu ukinuta odluku o pritvoru, a zatim i odbijena žalba tužilaštva, i praktično je sve vraćeno na početak, odnosno Obradović je vraćen u kućni pritvor.“

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA LAGANJA

Dok se još nije znalo da je Obradović u pritvoru, prvo su Krušik, a zatim otac i sin Stefanović pokušali da demantuju pisanje medija, ali je BIRN, redom, jedan po jedan „demanti“ opovrgao. Konačno se javio i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, relativizujući skandal tvrdnjom da je sve izmislila zla opozicija.

Vladimir Gajić mu ne ostaje dužan: „Kako laž može da bude tajna? Vučić je rekao da je laž, Krušik je rekao da je laž, Jugoimport SDPR i Srpska napredna stranka su rekli da je laž, a gone ga za odavanje tajne. Laž ne može da bude tajna. A ako je istina, onda to ne može da bude krivično delo. Zakon o službenoj tajni izričito u članu tri kaže da informacija koja ukazuje na postojanje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja ovlašćenih lica ne može da bude tajna. Ne možete da stavite na to oznaku tajnosti. Zamislite da ukradete iz svoje banke novac i onda kažete: ‘To je tajna.’ Ne može. To je krađa.“

Aleksandar Obradović u svemu ovome ne može da traži status uzbunjivača, jer se već vodi sudski postupak protiv njega. Da je bio informisan, mogao je da obezbedi taj status da ga je zatražio pre hapšenja. Iako je svako pravno lice, bez obzira da li je u pitanju privatno ili javno preduzeće, lokalna ili državna uprava, dužno da prema Zakonu o uzbunjivanju sve svoje zaposlene upozna o postupku uzbunjivanja, to u praksi nije slučaj. Svega nekoliko kompanija je na svojim internet stranicama postavilo objašnjenje o postupku uzbunjivanja, a teško da takve informacije neko pretražuje. S druge strane, kućni pritvor sa elektronskim nadzorom Obradoviću se može produžavati sve vreme trajanja sudskog postupka (što će reći više godina, koliko prosečno traje).

SVAKOME SVOJE

Kako to biva, svako nalazi sebi najzanimljivije ili najnezgodnije elemente ove afere – u Srbiji se priča o mogućoj trgovini uticajem i elementima korupcije ministra Nebojše Stefanovića i oca mu Branka; u Rusiji se obraća pažnja na to da su transport naoružanja od Krušika do krajnjeg korisnika (za kojeg se ispostavilo da to nije) pratili američki državljani, od kojih većina, prema pisanju „Arms voča“, prolazi „bezbednosnu kontrolu nadležnih američkih službi“ u smislu da mogu da rade tajne poslove za svoju državu; Amerikancima zasigurno ne prija da njihovi državljani budu umešani u ovakve transakcije sumnjive čistoće.

Stoga i ne čudi što je narodna poslanica i potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić na konferenciji za medije 22. oktobra postavila pitanje kakav je odnos Aleksandra Vučića sa bivšim šefom palestinske tajne službe Mohamedom Dahlanom, pokazujući fotografiju ove dvojice sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem. Tepić dodaje i da je hapšenjem Aleksandra Obradovića „pušten duh iz boce“, i da se „sve intenzivnije javljaju hrabri uzbunjivači“ koji su fotografijama dokumentovali novi tovar naoružanja na Aerodromu „Nikola Tesla“ spreman za transport u Saudijsku Arabiju.

Dok se Amerikanci o svom jadu budu bavili, možda će doći do zaključka koji je već opšte mesto u Srbiji – da Aleksandar Vučić ni u kom smislu nije pouzdan ni partner, ni vođa, ni šef, ali ni podređeni. A ni ostali u njegovoj blizini, jer kako Vladimir Gajić kaže: „Taj GIM i taj Branko Stefanović, koji se do juče bavio prodajom nameštaja u Simpu na Autobuskoj stanici u Beogradu, sad je, odjednom, sa 70 godina života, postao ekspert za trgovinu oružjem. A to je, inače, jedna delikatna stvar. Još će tu mnoge stvari da isplivaju.

Imate familiju Stefanović, a onda imate familiju Petković koji su braća od rođenih stričeva. Jugoslav je direktor SDPR-a, a Mladen je bio direktor Krušika. I onda njih dvojica u sadejstvu unište prirodnu vezu koja ovde postoji još od vremena Titove Jugoslavije, između proizvođača i SDPR-a kao trgovca oružjem. Odjednom je SDPR postao levo smetalo u tom poslu.

Otkad je SNS došao na vlast, pojavile su se odjednom neke firme koje postaju lideri u izvozu oružja, a da se time nikada nisu bavile. Zatim SDPR od samofinansirajuće firme dospeva na državne subvencije, što im se nikada od osnivanja nije desilo. Sad je Mladen Petković iz Krušika prešao u Zastava oružje da tamo bude direktor. Pa, trebalo bi zaposlenima u Zastava oružju crvena lampica da se upali. Gde se Petković pojavi, tu trava ne raste. To su ljudi nekompetentni. Neškolovani. Nepismeni. To je ‘zemunski klan’ Srpske radikalne stranke koji je prešao u SNS i koji vlada svim tim firmama.“