Kadrovski ringišpil

Kada u petak u Skupštini Srbije budu potezali najjače argumente u prilog zahtevu za izglasavanje nepoverenja Vladi, predstavnici opozicije neće se ni za trenutak ponadati da bi kabinet Mirka Cvetkovića mogao dobiti „otkaz“: tako, naime, kaže skupštinska matematika.

Beogradski politički kuloari, međutim, operišu jednom drugom, vanskupštinskom računicom, koja najavljuje izvesne političke promene, ali ne na inicijativu opozicije, već predsednika države Borisa Tadića i njegovih najbližih saradnika: uveliko se, naime, govori o mogućoj skoroj rekonstrukciji vlade. Formirana sa ciljem da nastavi ranije zacrtani, ali vremenom sve više napuštani put evropskih integracija, Vlada je, silom prilika, dobila sasvim drugačiji zadatak – da se izbori sa zahuktalom svetskom ekonomskom krizom. A u tome se, opterećena različitim interesima koalicionih partnera, prema nekim tumačenjima, ne snalazi baš najbolje, pa bi joj dobro došlo dodatno poslaničko pojačanje.

Zagovornici teze o mogućoj rekonstrukciji Vlade, međutim, nisu baš spremni da ponude ubedljive informacije o tome koje bi stranke, eventualno, mogle da uđu u Vladu. Glavni kandidati, bar prema čaršijskim spekulacijama – liberali i naprednjaci, za sada javno odbijaju takvu mogućnost, osim u teško zamislivom slučaju u kome bi naprednjaci, prema rečima Tomislava Nikolića, pružili podršku Vladi DS-a (naprednjački uslov je da Vlada na krizu odgovori ekonomskim i političkim vezivanjem za Rusku Federaciju). Nema, takođe, ni ozbiljnih indicija o tome koje bi stranke, eventualno, mogle da iz aktuelne vlade izađu – „osumnjičeni“ Partija ujedinjenih penzionera (PUPS) i G17 plus tvrde da nema ni govora o takvom raspletu. Izvori koji najavljuju rekonstrukciju vlade, s druge strane, dobro su opskrbljeni pričama o njenom unutrašnjem nedovoljno usaglašenom funkcionisanju, o slabom autoritetu pojedinih njenih članova, o odbijanju nekih drugih članova da prisustvuju sastancima koje saziva premijer…

ZASTRAŠIVANJE: Iako priča o rekonstrukciji Vlade ponekad liči na namerno zastrašivanje malih stranaka članica, u cilju suzbijanja njihovih apetita, u političkoj čaršiji istrajava licitiranje imena nekih ličnosti koje bi, navodno, mogle da zamene Cvetkovića na funkciji premijera. Jedno od tri najčešće pominjana imena navodnih kandidata za novog predsednika Vlade posebno ističu izvori koji obično važe kao prilično dobro obavešteni – reč je o Vuku Jeremiću, ministru inostranih poslova. Priča o navodnoj Jeremićevoj promeni radnog mesta lako se prihvata jer je, sudeći prema nezvaničnim informacijama kojima su mediji bili zasuti u vreme formiranja Vlade početkom jula ove godine, upravo on bio prvi izbor Borisa Tadića za mandatara Vlade, od koga je predsednik Srbije odustao zbog nedovoljne podrške Demokratske stranke toj ideji. Jeremić je, tvrde ti izvori, upravo jedan od ministara koji nisu baš voljni da dolaze na sastanke koje zakazuje premijer Cvetković.

Naizgled paradoksalno, ali nekako istovremeno sa prvim medijskim pominjanjem mogućnosti da Jeremić postane premijer u „prvoj rekonstrukciji Vlade“ („Peščanik“, Radio B92, petak 21. novembar) u medijima se pojavila i priča o nezadovoljstvu zapadnih zemalja njegovim ministarskim nastupom (pozivajući se na neimenovane izvore, nekoliko glasila je prenelo da zapadne diplomate zameraju Jeremiću na „nekorektnim izjavama, štetnim po Srbiju“, i sve u tom stilu).

Jedna, krajnje pojednostavljena škola mišljenja kaže da je Jeremićev uspon na mesto premijera gotovo nemoguć nakon obelodanjivanja informacija o njegovom lošem ugledu kod zapadnih diplomata. Druga škola mišljenja, međutim, lošu „recenziju“ Jeremićevih diplomatskih nastupa upravo doživljava kao potvrdu teze da njegova premijerska ambicija nikada nije bila potisnuta u drugi plan: prema toj teoriji, naime, Tadićev omiljeni đak se malo zaneo, pa je, obuzet ambicijom da postane predsednik Vlade, retoriku prijatnu ušima domaće javnosti primenio tamo gde joj baš i nije mesto – na diplomatskim sastancima. S obzirom na legendarni srpski inat i nezadovoljstvo građana zbog stalnih evropskih uslovljavanja i nespremnosti da se, i posle hapšenja Radovana Karadžića, otkoči proces evropske integracije Srbije, medijski napisi o Jeremićevoj neomiljenosti kod zapadnih kolega ne moraju nužno biti nepremostiva prepreka u ostvarivanju plana o njegovom ustoličavanju na funkciju premijera. Naravno, pod uslovom da u realnosti zaista postoje argumenti koji podržavaju priče „obaveštenih izvora“ o postojanju takvog plana.

IZBORI: Kakva god da bude politička sudbina u javnosti slabo vidljivog premijera Mirka Cvetkovića, njegova potencijalna smena nije jedina politička promena koja bi se u Srbiji mogla desiti. Prema još jednoj teoriji koja ima solidan broj manje-više obaveštenih zagovornika, Srbiju bi sledeće godine mogli zadesiti vanredni parlamentarni izbori. Navodno je, nakon raspada najvećeg konkurenta – Srpske radikalne stranke, ali i „puzajućeg“ raspada narodnjaka, vladajućoj Demokratskoj stranci u interesu da svoju dominantnu poziciju dodatno učvrsti (a možda se i oslobodi pojedinih malih, ali skupih, političkih partnera). U slučaju da se desi napredak u procesu priključenja Evropskoj uniji (status kandidata, koji nije tako neizgledan kao stavljanje na Belu šengensku listu), prema toj školi mišljenja, proevropski blok i te kako bi imao interes da izađe na prevremene izbore i dodatno osnaži svoju političku poziciju.

Bez obzira na to kome veruju – izvorima koji ukazuju na takav plan vrha DS-a, ili zvaničnim demantijima navoda o mogućim prevremenim izborima, iskusni političari znaju da valja na vreme pripremiti odgovor na potencijalne izazove budućnosti, bila ona neposredna, ili nešto dalja. Zato je, u različitim delovima političkog spektra, moguće uočiti kadrovsko prestrojavanje, koje ponekad ozbiljno prkosi proklamovanim političkim principima, ali i elementarnim logičkim pravilima.

Najviše reakcija u javnosti proizvela je odluka Vlade da na mesto ambasadora u Švajcarskoj postavi jednog kandidata opozicije – Milana St. Protića, zamenika predsednika Demohrišćanske stranke Srbije (DHSS) i nekadašnjeg ambasadora u SAD (koji se, prema nekim svedočenjima, na toj funkciji nije preterano proslavio). Protićev stranački šef Vladan Batić imenovanje naslednika Dragana Maršićanina u Ambasadi Srbije u Bernu objasnio je postojanjem dogovora između DS-a i DHSS-a.

„Nastupaću kao samostalni poslanik DHSS-a, koji podržava ideje DS-a“, rekao je Batić, sasvim u skladu sa medijskim tumačenjima koja su povezala neke događaje koji su prethodili Protićevom imenovanju. Batić je, naime, pre izbora novog ambasadora u Švajcarskoj iz redova njegove stranke, izašao iz opozicione poslaničke grupe LDP-a, a potrudio se i da napiše komentar u dnevniku „Blic“, u kome je neštedimice nahvalio ministra Jeremića („Onu Srbiju koju je čitav svet uvažavao, poštovao i cenio u inostranstvu su kao ambasadori predstavljale najpoznatije javne ličnosti tog vremena Dučić, Rakić, Šantić, Crnjanski, Mihajlo Pupin… Naša sadašnja diplomatija sa ministrom Vukom Jeremićem je na putu povratka stare slave“, ocenio je kolumnista Batić).

PRAGMATIZAM NA DELU: Ako su politička prijateljstva monarhiste Batića, s ideološke tačke gledišta, teško objašnjiva, politički pragmatizam je tu da ponudi sasvim razumljiva objašnjenja njegovih odluka. Isti taj politički pragmatizam dovoljan je i za razumevanje činjenice da je sezona kadrovskih prestrojavanja posebno plodna na opozicionom delu političke scene.

Formiranje nove, Srpske napredne stranke (SNS) sjajno je (uz obilatu pomoć medija) poslužilo za redefinisanje političkih biografija nesumnjivo talentovanih Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Zato nije ni čudo da su, uz njih dvojicu i mnoge dosadašnje članove Srpske radikalne stranke (SRS), na isti brod požurili da se ukrcaju i neki dosadašnji funkcioneri drugih stranaka, koji u bivšim „jatima“ više nisu mogli da zadovolje svoje interese. Mediji su najdetaljnije obradili slučaj Bojana Dimitrijevića, dugogodišnjeg istaknutog člana Srpskog pokreta obnove (SPO) i ministra trgovine u vladi Vojislava Koštunice, koji je odlučio da se pridruži naprednjacima. Dimitrijević, koji kaže da „ne želi da se penzioniše u 45. godini“, tvrdi i da je SPO želeo da napusti još 2005. godine, ali to nije učinio „zato što je stranka bila u Vladi, pa nije hteo da pravi probleme“! Zato je, kaže, uoči izbora 2006. napustio SPO, da bi, dve godine kasnije, pristupio stranci koja mu je prihvatljiva jer je „patriotska, demokratski opredeljena i zalaže se za tržišnu privredu i socijalnu pravdu“. Tumačenje Danice Drašković, doduše, nešto je drugačije: prema njemu, Dimitrijević je, kao veliki ljubitelj astrologije „možda u Nikolićevoj natalnoj karti video uspeh i dolazak na vlast“.

U novoj stranci Dimitrijević će razmenjivati političke ideje i sa Radošem Ljušićem, donedavnim istaknutim članom Demokratske stranke Srbije (i više od toga – Ljušić je doživljavan kao jedan od ključnih ideologa stranke Vojislava Koštunice). Naprednjacima je pristupio i legendarni Dobrivoje Budimirović Bidža (bivši socijalista, koji na majskim lokalnim izborima nije uspeo da ponovo dođe na vlast u Svilajncu), Borislav Pelević (nekadašnji politički saradnik Željka Ražnatovića Arkana i Dragana Markovića Palme), ali i Dragan Nikolić Feman, nekadašnji istaknuti član DS-a (doduše, pasiviziran još u vreme Zorana Đinđića).

NARODNJACI: Nešto se ozbiljno kuva i kod narodnjaka, nesuđenih političkih partnera Nikolića i Vučića. Ne samo što je otišao Ljušić, i što je Nikolić, u skladu sa sve izraženijim razumevanjem za politiku DS-a, najavio da će prestati da poziva Koštunicu na saradnju već su i mnogi manje poznati članovi donedavno vladajuće partije odlučili da sreću potraže u redovima drugih stranaka. Prema izveštajima medija, u poslednjih nekoliko meseci više od 50 članova DSS-a u Novom Sadu prešlo je u SPO. Pionir tog poduhvata, bivši portparol Pokrajinskog odbora DSS-a, a sada šef informativne službe SPO-a, Ivan Nožini, objasnio je da je „migracije članstva prouzrokovalo skretanje sa evropskog puta te stranke“. Potpredsednik DSS-a Borko Ilić, međutim, ocenio je da su prebegli zapravo „ljudi koji stalno traže uhlebljenje u strankama na vlasti“, da je većina od njih zaposlena u javnim preduzećima koje sada kontroliše SPO, te da „njihov potez može samo da ojača“ DSS.

Priča o zbivanjima u DSS-u tu se ne završava, ali usled tradicionalne zatvorenosti te stranke, gotovo u potpunosti prelazi u sferu nagađanja, odnosno širenja „pouzdanih informacija“. A one već duže vreme govore o lošem unutarstranačkom rejtingu trojice Koštuničinih najbližih saradnika – Aleksandra Nikitovića, Slobodana Samardžića i Dejana Mihajlova. Prema nekim izvorima, nedovoljno identifikovana „liberalna struja“ DSS-a ne bi mnogo žalila ni kada bi Koštunica odlučio da se povuče (naprotiv), a govori se čak i o potencijalnoj „pobuni“. Problem sa tim glasinama je, međutim, u činjenici da nijedan od stranačkih funkcionera koji se pominju (Aleksandar Popović, Milan Parivodić, Nenad Popović), prema uveravanjima poznavaoca, ne deluje kao ozbiljan kandidat za vođu bilo čega što bi moglo ličiti na pobunu protiv Koštunice.

Ako bi došlo do (ne)očekivane kadrovske smene u DSS-u, možda bi se ostvario i drugi deo priče „obaveštenih izvora“ – onaj koji govori o približavanju narodnjaka naprednjacima. Ukoliko to ne bi remetilo Nikolićeve planove, naravno.

U međuvremenu, narodnjake je ojačala Nikolićeva i Vučićeva dugogodišnja partijska koleginica Maja Gojković, čija je novoformirana Narodna partija potpisala koalicioni ugovor sa Koštuničinim DSS-om i Novom Srbijom Velimira Ilića. Sa doskorašnjom radikalskom gradonačelnicom Novog Sada, međutim, nisu krenula još dvojica donedavnih ključnih novosadskih radikala: Igor Mirović, bivši predsednik Gradskog odbora SRS-a, i Zoran Vučević, bivši predsednik Skupštine grada. Mirović se pridružio Nikolićevim naprednjacima, dok Vučević ima sve izglede da bude proglašen apsolutnim šampionom aktuelnog prelaznog roka: nakon prvobitnog prestrojavanja ka naprednjacima, Vučević se ipak predomislio i odustao od te ideje. Prema nekim informacijama, odlučio je da se učlani u PUPS, što, za sada, odlučno demantuje.