„VREME„: Kakvi su bili odnosi između SKPJ–a i JNA tokom 1991?
ZORAN ČIČAK: Odnosi su dosta dobri cele 1991. Članstvo ima mnogo primedbi na rukovodstvo Armije, pre svega na Kadijevića i Adžića, zbog toga što nisu ispunili naša očekivanja. Očekivanja su bila da se, ako nikako drugačije, Jugoslavija očuva vojnim udarom – to je bila priča koja se godinama pričala javno pa se nije dogodila.
Dokle su došli planovi za vojni udar?
To je bilo dosta daleko odmaklo. Od samog početka imao sam utisak da je stranka formirana zato da bi obezbedila civilnu upravu u nekoj vanustavnoj organizaciji vlasti koja bi trajala nekih godinu-dve dana, do višestranačkih izbora na celoj teritoriji SFRJ. Trebalo je obezbediti civilnu upravu, organizaciju ekonomskog života… i to smo mi uradili. Što se tiče vojnog dela posla, i tu je dosta urađeno – naročito Uprava bezbednosti snimanjem filma o Špegelju. Znači, bili su urađeni planovi za zauzimanje Zagreba, izolaciju hrvatskog rukovodstva. Postavilo se, međutim, pitanje odnosa prema rukovodstvu Srbije koje je vojni vrh (čak i Kadijević lično) označio kao sukrivca. Za vojsku je bilo neprihvatljivo (i mnogo nas je delilo to mišljenje) da se izvede vojni udar a da rukovodstvo Srbije ostane netaknuto i praktično inaugurisano na vlasti na celoj teritoriji Jugoslavije. Razmišljalo se da se ljudi iz srpskog rukovodstva koji su bili predvodnici tog pokreta takođe podvrgnu istom postupku kao i rukovodstvo secesionističkih republika.
Branko Mamula je to podržao, ali je jednog dana otišao kod Miloševića da mu to saopšti. To je bilo potpuno pogrešno – ako ćete to da uradite, nemojte ići i to mu saopštiti, nego mu saopštite kad to uradite. Pošto se videlo da je to suviše tvrd orah – Srbija je u to vreme jedina finansijska, regrutna i sirovinska baza – oni to nisu smeli da urade. Odlagali su i propustili nekoliko odličnih prilika (Špegelj, Pakrac, davljenje vojnika u Splitu), i šanse su im bile sve manje i manje. Na kraju to nisu mogli uraditi čak i da su hteli.
Da li je Milošević bio svestan da postoje planovi da i on bude smenjen?
Mislim da je bio svestan. Ne mogu da tvrdim da je bio svestan do kraja jer to do kraja nije bilo ni odlučeno, ali je bio svestan da je ideja očuvanja Jugoslavije nespojiva sa njegovim ostankom na vlasti. On je na izvestan način dao i zeleno svetlo da se prvo pusti Slovenija, pa da se pozovu posmatrači UNPROFOR-a, a time se pušta i velik deo Hrvatske… da bi ta ideja Jugoslavije bila onemogućena i da bi on konsolidovao svoju vlast u onome što ostane od zemlje.
Devetog marta izvedeni su tenkovi na beogradske ulice. Koliko je to bilo zbog protesta, a koliko zbog puča?
Samog 9. marta nije bilo zbog puča. Tenkovi su izvedeni u centar grada, nisu imali bojevu municiju, izašli su kada se situacija smirila. To je bio gotovo latinoamerički operetski pokušaj demonstracije koja je trajala dva dana. Uostalom, ideja policentričnih udara na 5–6 političkih centara bivše Jugoslavije zahtevala je više resursa od onoga što je bilo u Beogradu. To je čak jedna vrsta privatne odluke Bore Jovića koji je telefonom tražio dozvolu… to je urađeno bez mnogo posledica po ostatak Jugoslavije.
Na sednici Predsedništva posle 9. marta zahtevaju se mere vanrednog stanja. Da li je vojska tada bila spremna?
Vojska je tada bila spremna u nekoj meri. Imala je neke resurse u stanju povišene borbene gotovosti. Razgovaralo se i o tome da se Predsedništvo izoluje u tom vojnom objektu gde se sednica održavala, ali je nedostajala kritična masa odlučnosti da se to izvede. Da je ta kritična masa volje postojala, pre svega kod Kadijevića i Adžića, ovaj operativni deo bi je izneo na prilično valjan način.
To se nikada ne može izvesti sto posto (npr. 27. marta 1941. udar je bio izveden politički uspešno, ali je bio voljno traljavo spremljen). Međutim, 1991. godine, sa strahom od posledica građanskog rata, to je moglo da dobije određenu dozu podrške i da se međuetnički ratovi izbegnu. Kadijević nikako nije mogao sam da donese odluku. Deo njegovih saradnika bio je nesposoban da predvidi događaje, da shvati tajming i da se prema tome postavi. To je profesionalna slabost koju su pokazali.
Da su ipak odlučili, kakva bi bila uloga SKPJ–a?
To je bilo prilično jasno. Trebalo je da stranka obezbedi civilnu upravu, kadrovsku bazu za celu upravu od Slovenije do Makedonije i da se podrži vojno-civilna vlada koja bi upravljala oko godinu-dve dana. U međuvremenu, trebalo je da se obezbede višestranački slobodni izbori, pri čemu bi nacionalne, odnosno nacionalističke stranke bile zabranjene.
Kolika je bila prisutnost Jovice Stanišića i DB–a u SKPJ–u i JNA?Mi smo imali konkurentski odnos sa njima. Jovica je pokušavao da nađe doušnika u stranci, ali sa prilično slabim rezultatima. Stranka je bila operativna i sarađivala je sa Upravom bezbednosti, odnosno sa KOS-om. Mnogo operativaca KOS-a bilo je kod nas. Mi smo imali tu vojnu liniju, a Jovica i njegovi saradnici percipirali su nas kao političke protivnike, što smo mi i jasno bili. Tu je i Mira lično imala dosta rezervisan odnos prema njemu, što je trajalo sve do njegovog (Stanišićevog) smenjivanja 1998.
