Od samog početka imao sam utisak da je SKPJ formiran zato da bi se obezbedila civilna uprava u nekoj vanustavnoj organizaciji vlasti
„VREME„: Kakvi su bili odnosi između SKPJ–a i JNA tokom 1991?
ZORAN ČIČAK: Odnosi su dosta dobri cele 1991. Članstvo ima mnogo primedbi na rukovodstvo Armije, pre svega na Kadijevića i Adžića, zbog toga što nisu ispunili naša očekivanja. Očekivanja su bila da se, ako nikako drugačije, Jugoslavija očuva vojnim udarom – to je bila priča koja se godinama pričala javno pa se nije dogodila.
Dokle su došli planovi za vojni udar?
To je bilo dosta daleko odmaklo. Od samog početka imao sam utisak da je stranka formirana zato da bi obezbedila civilnu upravu u nekoj vanustavnoj organizaciji vlasti koja bi trajala nekih godinu-dve dana, do višestranačkih izbora na celoj teritoriji SFRJ. Trebalo je obezbediti civilnu upravu, organizaciju ekonomskog života… i to smo mi uradili. Što se tiče vojnog dela posla, i tu je dosta urađeno – naročito Uprava bezbednosti snimanjem filma o Špegelju. Znači, bili su urađeni planovi za zauzimanje Zagreba, izolaciju hrvatskog rukovodstva. Postavilo se, međutim, pitanje odnosa prema rukovodstvu Srbije koje je vojni vrh (čak i Kadijević lično) označio kao sukrivca. Za vojsku je bilo neprihvatljivo (i mnogo nas je delilo to mišljenje) da se izvede vojni udar a da rukovodstvo Srbije ostane netaknuto i praktično inaugurisano na vlasti na celoj teritoriji Jugoslavije. Razmišljalo se da se ljudi iz srpskog rukovodstva koji su bili predvodnici tog pokreta takođe podvrgnu istom postupku kao i rukovodstvo secesionističkih republika.
Branko Mamula je to podržao, ali je jednog dana otišao kod Miloševića da mu to saopšti. To je bilo potpuno pogrešno – ako ćete to da uradite, nemojte ići i to mu saopštiti, nego mu saopštite kad to uradite. Pošto se videlo da je to suviše tvrd orah – Srbija je u to vreme jedina finansijska, regrutna i sirovinska baza – oni to nisu smeli da urade. Odlagali su i propustili nekoliko odličnih prilika (Špegelj, Pakrac, davljenje vojnika u Splitu), i šanse su im bile sve manje i manje. Na kraju to nisu mogli uraditi čak i da su hteli.
Da li je Milošević bio svestan da postoje planovi da i on bude smenjen?
Mislim da je bio svestan. Ne mogu da tvrdim da je bio svestan do kraja jer to do kraja nije bilo ni odlučeno, ali je bio svestan da je ideja očuvanja Jugoslavije nespojiva sa njegovim ostankom na vlasti. On je na izvestan način dao i zeleno svetlo da se prvo pusti Slovenija, pa da se pozovu posmatrači UNPROFOR-a, a time se pušta i velik deo Hrvatske… da bi ta ideja Jugoslavije bila onemogućena i da bi on konsolidovao svoju vlast u onome što ostane od zemlje.
Devetog marta izvedeni su tenkovi na beogradske ulice. Koliko je to bilo zbog protesta, a koliko zbog puča?
Samog 9. marta nije bilo zbog puča. Tenkovi su izvedeni u centar grada, nisu imali bojevu municiju, izašli su kada se situacija smirila. To je bio gotovo latinoamerički operetski pokušaj demonstracije koja je trajala dva dana. Uostalom, ideja policentričnih udara na 5–6 političkih centara bivše Jugoslavije zahtevala je više resursa od onoga što je bilo u Beogradu. To je čak jedna vrsta privatne odluke Bore Jovića koji je telefonom tražio dozvolu… to je urađeno bez mnogo posledica po ostatak Jugoslavije.
Na sednici Predsedništva posle 9. marta zahtevaju se mere vanrednog stanja. Da li je vojska tada bila spremna?
Vojska je tada bila spremna u nekoj meri. Imala je neke resurse u stanju povišene borbene gotovosti. Razgovaralo se i o tome da se Predsedništvo izoluje u tom vojnom objektu gde se sednica održavala, ali je nedostajala kritična masa odlučnosti da se to izvede. Da je ta kritična masa volje postojala, pre svega kod Kadijevića i Adžića, ovaj operativni deo bi je izneo na prilično valjan način.
To se nikada ne može izvesti sto posto (npr. 27. marta 1941. udar je bio izveden politički uspešno, ali je bio voljno traljavo spremljen). Međutim, 1991. godine, sa strahom od posledica građanskog rata, to je moglo da dobije određenu dozu podrške i da se međuetnički ratovi izbegnu. Kadijević nikako nije mogao sam da donese odluku. Deo njegovih saradnika bio je nesposoban da predvidi događaje, da shvati tajming i da se prema tome postavi. To je profesionalna slabost koju su pokazali.
Da su ipak odlučili, kakva bi bila uloga SKPJ–a?
To je bilo prilično jasno. Trebalo je da stranka obezbedi civilnu upravu, kadrovsku bazu za celu upravu od Slovenije do Makedonije i da se podrži vojno-civilna vlada koja bi upravljala oko godinu-dve dana. U međuvremenu, trebalo je da se obezbede višestranački slobodni izbori, pri čemu bi nacionalne, odnosno nacionalističke stranke bile zabranjene.
Kolika je bila prisutnost Jovice Stanišića i DB–a u SKPJ–u i JNA?Mi smo imali konkurentski odnos sa njima. Jovica je pokušavao da nađe doušnika u stranci, ali sa prilično slabim rezultatima. Stranka je bila operativna i sarađivala je sa Upravom bezbednosti, odnosno sa KOS-om. Mnogo operativaca KOS-a bilo je kod nas. Mi smo imali tu vojnu liniju, a Jovica i njegovi saradnici percipirali su nas kao političke protivnike, što smo mi i jasno bili. Tu je i Mira lično imala dosta rezervisan odnos prema njemu, što je trajalo sve do njegovog (Stanišićevog) smenjivanja 1998.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
