Da li će potencijalna odluka o saradnji sa proevropskim blokom dovesti do cepanja stranke, kao što u pismu upozorenja ocenjuje tridesetak njenih osnivača i nekadašnjih bliskih saradnika Slobodana Miloševića
Dan pre nego što su se, prošle sedmice, okupili na dugo odlaganoj sednici Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, članovi tog tela dobili su pismo tridesetak osnivača partije kojim je zahtevan nastavak pregovora sa radikalima i narodnjacima. Drugu moguću opciju – savez sa Demokratskom strankom, zvučna imena SPS-a, bez imalo rezerve, okarakterisala su kao „samoubistvo“ stranke. Na sam dan održavanja sednice najvišeg stranačkog tela, 3. juna, vest o tom pismu dospela je u medije, stvorivši, makar na trenutak, utisak da bi se onaj deo vrha stranke, koji bi za partnere radije izabrao blok okupljen oko DS-a, mogao naći u ozbiljnom problemu prilikom suočavanja sa članovima Glavnog odbora.
Bura je, ipak, izostala: različiti izvori iz SPS-a kažu da na sednici nije bilo nikakvog preventivnog upozorenja o navodnoj „štetnosti“ saveza sa DS-om. O pismu se nije raspravljalo, ali su, s druge strane, prema utisku istih izvora, članovi GO SPS-a delovali poprilično nezadovoljno informacijom o ponudi radikala i narodnjaka, koja se odnosila na podelu funkcija u potencijalnoj vladi te tri izborne liste.
Mogla bi to biti još jedna potvrda stava da, prilikom donošenja stranačkih odluka, pragmatizam obično nadvlada ideologiju? Ali bi, možda, mogao biti u pravu Mihajlo Marković, dugogodišnji ideolog stranke i jedan od potpisnika pisma upozorenja, koji je ocenio da bi, u slučaju da se zaista opredeli za vladu sa proevropskim blokom (kao što to izgleda u utorak, u vreme nastajanja ovog broja „Vremena“) tek donekle oporavljena partija zaista mogla suočiti sa ozbiljnim raskolom u jedva konsolidovanim redovima.
VIZIJE: Da među socijalistima postoje različite vizije budućnosti, nije nepoznato. A nije ni naročito novo: posle petooktobarskih promena, deo stranke se razbežao (po drugim strankama, uglavnom), deo je odustao od politike, a ostali su vodili oštru borbu za prevlast koja je, radi lakšeg razumevanja, u javnosti obično predstavljana kao sukob „tvrdih miloševićevaca“ i „reformatora“.
To tumačenje, međutim, bilo je previše pojednostavljeno, o čemu, recimo, govori činjenica da je, nakon izbora za predsednika stranke, 2006. godine, sam Dačić rekao da će stranka naslediti ono što je bilo pozitivno iz vremena Miloševićeve politike, ali da će SPS morati da ima novu politiku. Uoči poslednjih parlamentarnih izbora čak je najavljivana mogućnost da će „tvrdi miloševićevci“, u liku Milorada Vučelića, Aleksandra Vulina i prijatelja, pod okriljem udruženja Sloboda, izaći na izbore i time Dačiću ozbiljno pomrsiti račune.
Ipak, ta priča pala je u vodu nakon prvog predizbornog skupa u kampanji, kojim je, prilično napadno, demonstrirana odanost Dačićevog SPS-a liku i delu preminulog vođe: osim što je počasna gošća bila Miloševićeva snaja Milica Gajić (jedini član porodice koji nema problema sa boravkom u Srbiji), skup je otvoren emitovanjem čuvenog Miloševićevog govora od 3. oktobra 2000. godine. Milošević je u tom govoru optužio Demokratsku opoziciju Srbije da „zastupa interese vlada koje su nosioci pritiska na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju“ (u nastavku, pokojni lider SPS-a optužio je Zorana Đinđića, ubijenog lidera DS-a, da je saradnik vojne alijanse koja je bombardovala Srbiju).
Da u SPS-u posle 2000. nije bilo reči samo o podeli na „miloševićevce“ i „reformatore“, govorio je, uostalom, i Milutin Mrkonjić, tadašnji vođa „tvrde struje“, u avgustu 2005: „Nije kod nas u SPS-u reč o podeli na ‘slobiste’ i ‘reformiste’, već o podeli na lenčuge, foteljaše i nas koji hoćemo nešto da radimo“, grmeo je preko medija Mrkonjić, dodajući da tadašnja stranačka konvencija (na kojoj su Branko Ružić u Dušan Bajatović govorili o potrebi da se stranka odredi prema Miloševićevoj politici) nije pravljena „zbog bitangi Ružića, Dačića i Bajatovića da bi se oni promovisali, već zbog 15 godina stranke i onih koji je najviše zaslužan za nju“ (Kurir, 4. avgust 2005).
PODELE: Nekoliko meseci kasnije, nakon izbijanja afere „Kofer“, koja je pretila da Dačića na duže vreme spakuje u političku prošlost, na istoj liniji – sa zahtevom za Dačićevu smenu, našli su se Mrkonjić i akademik Marković. Danas su, međutim, prema tvrdnjama izvora bliskih SPS-u, njih dvojica na suprotnim stranama: za razliku od Markovića, koji se javno usprotivio saradnji sa DS-om, Mrkonjić (za sada ne tako javno) pripada struji koja se zalaže za formiranje vlade sa strankom koju je nekada vodio Đinđić. Toliko, dakle, o podelama zasnovanim (samo) na ideološkim osnovama.
Za razliku od akademika Markovića i drugih potpisnika pisma čiji je cilj sprečavanje pregovora SPS-a i DS-a, zagovornici saradnje sa proevropskim blokom još uvek se ne usuđuju da takav stav iznesu javno. Zato, osim tvrdnji „obaveštenih izvora“ i tumačenja „između redova“ izjava datih medijima, za sada ne postoji drugi način da se rekonstruiše šta se u redovima SPS-a ovih dana zaista dešava. Sudeći prema izjavama Dačića i nekoliko njegovih kolega, razne domaće i strane službe vrlo koncentrisano prate svaki korak rukovodstva stranke kojoj je, igrom sudbine, zapalo da odluči ko će u narednom periodu vladati Srbijom, ali od njihovih saznanja javnost teško da može imati neke vajde.
Više puta pominjani izvori, naime, tvrde da je ključni, i javnosti najpoznatiji, deo najužeg rukovodstva stranke (Dačić, Mrkonjić, Ružić, Bajatović, Slavica Đukić-Dejanović) izračunao da je koalicija sa listom okupljenom oko DS-a pravi izbor za partiju čije biračko telo odumire prirodnim putem, pa mu je zato potrebno naći zamenu za budućnost. Od zvučnih imena iz dvanaestočlanog Predsedništva stranke, jedino Žarko Obradović slovi kao tvrdi zagovornik saradnje sa radikalima i narodnjacima.
Sasvim drugačija priča odnosi se na Glavni odbor, među čijih 300 članova je mnogo lokalnih funkcionera koji su tu bili i u Miloševićevo vreme. Krivicu za postpetooktobarski gubitak državnih funkcija i pripadajućih sinekura, oni su uglavnom ukalkulisali na račun DS-a, što, u očima mnogih, predstavlja ozbiljnu prepreku za eventualnu buduću saradnju sa tom partijom.
MOST: Drugo je, međutim, pitanje da li ozbiljna prepreka mora da bude i nepremostiva. Do prošlonedeljne sednice izgledalo je da jeste, ali je činjenica da pismo tridesetak osnivača nije iskorišćeno kao povod za očitavanje lekcije onome ko bi se eventualno usudio da ozbiljno pregovara sa DS-om napravila izvesnu pukotinu u do tada važećem zaključku. Dodatni razlog za oprez u tumačenju raspoloženja Glavnog odbora SPS-a dao je zaključak koji je to telo donelo, zaključak prema kome je neophodno naći zajednički jezik sa koalicionim partnerima – Partijom ujedinjenih penzionera Jovana Krkobabića i Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme (koji se, u tom trenutku, već sasvim otvoreno zalagao za savez sa proevropskim snagama).
Taj zaključak Glavnog odbora doveo je priču o SPS-u sa terena ideologije na teren pragmatizma: jednostavna računica, naime, kaže da bez saglasnosti JS-a i PUPS-a, nema dovoljno mandata za formiranje koalicije sa radikalima i narodnjacima. A ukoliko bi, u varijanti raskola u koaliciji okupljenoj oko SPS-a, socijalisti poslušali savet akademika Markovića i ostalih potpisnika pisma upozorenja, novi izbori bili bi neminovni. To bi, za stranku koja, u ovom trenutku, ima „najskuplje“ poslaničke mandate, moglo predstavljati vrlo lošu, možda čak i pogubnu vest.
Sve to, naravno, ne znači da je za socijaliste lako da donesu odluku o koaliciji sa DS-om, o kojoj se ovih dana toliko govori. Jedan od problema su i koalicije na lokalu: osim u Beogradu, i u mnogim drugim opštinama, pregovori o koaliciji sa radikalima i narodnjacima daleko su odmakli, a ponegde su čak i materijalizovani. Isti ti lokalni funkcioneri, koji su u svojim opštinama „prelomili desno“, sada bi pred sobom (i drugima) trebalo da nađu opravdanje za donošenje sasvim suprotne odluke.
ARGUMENTI: Pismo tridesetak osnivača i bliskih saradnika Slobodana Miloševića u tome im nimalo neće pomoći. I to ne samo zato što su među potpisnicima za socijaliste bitna imena, poput Živadina Jovanovića, Uroša Šuvakovića, Radovana Pankova, Nedeljka Šipovca, Borislava Mikelića, Radoša Smiljkovića, Danila Ž. Markovića… Za članove Glavnog odbora SPS-a, naime, neprijatna je i sadržina tog pisma. Prema pisanju medija u njemu se ukazuje na „upletenost vrha DS-a“ u izručivanju Miloševića Haškom tribunalu i ističe da je „DS pod rukovodstvom Zorana Đinđića najodgovorniji za proganjanje i otpuštanje 40.000 socijalista posle 5. oktobra“.
Za pobijanje tako teškog „argumenta“ DS-u će, zato, biti potreban odgovarajuće težak kontraargument: ako ne baš u vidu premijerske, onda u vidu dovoljnog broja ministarskih i drugih državnih funkcija, mesta u upravnim odborima, političkih ustupaka…
Ukoliko Boris Tadić pošalje dovoljno ubedljivu poruku (uz pomoć Dragana Markovića Palme i Sulejmana Ugljanina, koji su se već prijavili na konkurs DS-a) prema proceni akademika Markovića, došlo bi do rascepa u Glavnom odboru SPS-a, ili bi se, čak, formirala nova stranka.
Za razliku od Markovića, koji veruje da „među socijalistima ima mazohista i trgovaca svake vrste, ali se ne može očekivati da će SPS poći za njima“ (pri čemu Marković „mazohistima“ naziva one koje bi bili spremni na saradnju sa DS-om), ne baš sasvim neobavešteni cinici veruju da bi nakon potencijalne odluke o formiranju koalicije sa proevropskim blokom, SPS napustio minimalan broj sadašnjih članova.
Ta teorija potkrepljena je, između ostalog, poznavanjem nekih rasprostranjenih ljudskih osobina koje su do izražaja došle odmah nakon objavljivanja izbornih rezultata na osnovu kojih je SPS dobio isplativu poziciju „tasa na vagi“: prema izvorima upućenim u dešavanja u ulici Studentski trg broj 15, u noći nakon izbora, čelnici stranke dobili su pozive od mnogih nekadašnjih partijskih saboraca, koji su, u periodu od 5. oktobra 2000. do 11. maja 2008. bili zaboravili da su ikada imali člansku kartu SPS-a. Za početak tendencije vraćanja rasutih kadrova, pri tom, nije bila bitna odluka o budućem koalicionom partneru, koja se još uvek čeka – dovoljna je bila samo najava povratka bar dela izgubljenog političkog uticaja nekada najmoćnije partije u Srbiji.
Komentari:
Ministar Nikola Selaković „bljuje otrov“ jer ide pred sud, predsednik Aleksandar Vučić ga vatreno brani. „Vreme“ u novom broju ispituje koji su dometi slučaja Generalštaba i obračuna sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika
Suđenje ministru kulture trebalo bi da započne 4. februra po optužbi za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. “Najavom da će pomilovati optužene u ovom slučaju Vučić najavljuje ono što niko nikad nije uradio – sam će sebe osloboditi krivične odgovornosti”, smatra profesor Bojan Pajtić. “Sve to izgleda kao odbrana čoveka koji zna da je odgovoran za ono što mu se stavlja na teret, a što naravno treba dokazati tokom samog postupka”, ocenjuje Selakovićeve istupe advokat Jovan Rajić. “Postoje dokazi – a to se na kraju vidi i iz Vučićevih izjava – da je on ‘alfa i omega’ poslovnog poteza rušenja spomenika srpske kulture za račun podmićivanja američkog predsednika”, naglašava advokat Božo Prelević
“Ekspoze ministra Selakovića je nemušti pokušaj da skrene pažnju sa svoje krivične odgovornosti i zameni je nekom drugom aferom, naravno nepostojećom, kako smo već navikli od naših političara. Taj govor u Domu Narodne skupštine je zapravo bio generalna proba iznošenja odbrane pred tužilaštvom i diskreditacija stručnjaka Zavoda koji su, između ostalog, svedoci u slučaju “Generalštab”. Svaka izgovorena reč bilo je izvrtanje istine i spinovanje činjenica”
Protiv novosadskog policajca Željka Kolbasa pokrenut je disciplinski postupak zbog sumnje da je prošlog januara u policijskoj stanici Detelnara fotografisao četvoricu aktivista Srpske napredne stranke, uhapšenih pošto su pretukli više studenata a jednoj studentkinji polomili vilicu. Nekoliko meseci posle hapšenja suđenje nije valjano ni počelo, a optužene je pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tako zaustavio postupak i mogućnost da ikada budu osuđeni. Za to vreme policajcu Kolbasu preti se otkazom, a tuže ga i nekada optuženi za prebijanje studenata
Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Javni sastanci i postrojavanje potčinjenih su uobičajni rituali lojalnosti diktatorima. A što se Aleksandra Vučića tiče: videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu. Ili što bi rekli stari Latini: Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Čudo neviđeno u Srbiji – suđenje ministru
Koga plaši slučaj građanina Selakovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
