Grad Berkli u zalivu San Francisko, toplo leto 1921. godine. Mladi, talentovani inspektori sede u zadimljenoj policijskoj stanici. Nadaleko čuveni šef policije, četrdesetsedmogodišnji Avgust Volmer, pokazuje novom volonteru, sedamnaestogodišnjem sinu poznatog pesnika, Leonardu Kileru, kartice sa otiscima prstiju i nadahnuto govori o forenzičkoj nauci (koja će se, zahvaljujući njemu, raširiti Amerikom). Detektiv-naučnik Džon Larson, nauljene kose i sa kravatom koja mu ispada iz visoke kragne, sedi sa nogama na stolu, oslonjen na stolici preko koje je prebačen vuneni sako. Ostali detektivi žustro diskutuju. Razgovara se o budućnosti.
Opšti stav u stanici Berkli u tom trenutku niko ne dovodi u sumnju: u budućnosti neće biti ni sudova, ni porote, ni advokata, a verovatno ni policije. Retke zločine će rešavati tim medicinskih stručnjaka koji će pomoću aparata sa lakoćom određivati šta je laž, a šta istina. Ono što rade u Berkliju samo su prvi koraci. Šef Volmer pre toga je govorio novinarima „San Francisko Posta“ o mašini istine i njenim moćima. Naime, koristeći čudesnu mašinu koju je Larson konstruisao prema ideji iz rada profesora psihologije sa Harvarda, Vilijama Marstona, i nazvao je „kardio-pneumo psihogram“, policija iz Berklija uspela je da reši veliki slučaj – ubistvo sveštenika. Nakon što je priključen na mašinu, osumnjičeni Vilijam Hajtauer priznao je zločin, što je izazvalo lavinu interesovanja u štampi, koja će spravu proslaviti nadaleko i pritom, preimenovati u „detektor laži“.
REGRUTOVANJE TALENTOVANIH STUDENATA
Izumitelji, zagovornici, borci za njegovu pravnu primenu, kao i vodeći neprijatelji nove mašine, boravili su tog leta u istoj detektivskoj sobi stanice u Berkliju. Detektor laži, kod nas češće nazivan poligraf (zbog brojnih linija koje ispisuje) lansiran je u svet iz Berklija. Idilični obalski grad od nekoliko desetina hiljada stanovnika i ranom zabranom upotrebe alkohola, bez uspeha nominovan i za prestonicu države Kalifornije, u punom je procvatu – početkom 20. veka privlači ne samo doseljenike sa Istoka, nego i meštane drugih naselja u zalivu San Francisko. Berkli kao univerzitetski grad, sa imenom koje je omaž ocu filozofije subjektivnog idealizma, prava je sredina za razvoj mašine koja ume da razlikuje laž i istinu. Grad su u 18. veku osnovali očevi istoimenog privatnog univerziteta (koji će sredinom 19. veka biti ujedinjen sa državnim Univerzitetom Kalifornije, jednom od najvećih naučnih ustanova na svetu), i dali mu ime po engleskom filozofu Džordžu Berkliju, o kom su razmišljali posmatrajući sa okolnih brda Zlatnu kapiju, na suprotnoj strani zaliva San Francisko.
Početkom 20. veka, u gradu će biti izabran prvi maršal, koji će kasnije postati i šef prve policijske stanice u Berkliju – biće to heroj špansko-američkog rata Volmer, vatrogasac proslavljen zbog jedne herojske epizode. Volmer će u policijsku službu uvesti vojnu organizaciju, ali pre svega – naučnu skrupuloznost i nove istraživačke metode. Zanimljivo je da će Volmer svoje detektive regrutovati na univerzitetu. Jedan od njih je student Džon Larson koji će kasnije doktorirati psihijatriju, a koji će isprva raditi kao ulični pozornik.
Kada mu kolega iz stanice bude pokazao jedan Marstonov rad, Larson će shvatiti da bi mašina koja istovremeno meri krvni pritisak, puls i provodnost kože, mogla ukazivati na postojanje fizičke reakcije koja prati laž. Sa ovom idejom konstruisaće prvi moderni poligraf koji je, za razliku od ranijih rešenja, ove parametre merio tokom samog procesa ispitivanja (a ne nakon njega). Ključni promoter nove mašine sa godinama će postati Leonard Kiler, koji će u Čikagu raditi kao konsultant za poligraf i patentirati njegov koncept. Njegove pseudonaučne metode ispitivanja sa probnim testom gde se ispitanik, pomoću označenih karti iz špila, pre ispitivanja uverava da mašina govori istinu, Larson će ocenjivati kao mađioničarske trikove. Sa druge strane, Larson će sprovesti niz različitih istraživanja, uključujući i neka na deci.
Uz ironiju koji često prati idealizam, subjektivan ili objektivan, ispostaviće se da će istina o samom detektoru sa decenijama postati opšta laž. Danas uopšte ne možemo reći da li i kada ova mašina razlikuje istinu od laži, tako da je, strogo posmatrano, sve što on kaže – laž. Osnovna ideja da pri laganju dolazi do fizičke reakcije ostaće upitna sve do danas. Međutim, kako kaže američki autor Ezra Karlsen u eseju „Istina u mašini“, poligraf će, poput tvorevine doktora Frankenštajna, odbiti da umre. Zanimljivo je da će upravo kreator prvog savremenog poligrafa, detektiv i doktor psihijatrije Džon Larson, doživeti sudbinu junaka Meri Šeli. Larson će sa godinama postati oštar kritičar, a potom i protivnik sprave koju je stvorio. „Mimo mojih očekivanja, kroz faktore koji se nisu mogli kontrolisati, ovo naučno istraživanje postaće za praktičnu primenu jedno Frankenštajnovo čudovište, protiv koga sam vodio borbu skoro 40 godina“, napisaće Larson pred smrt.
ŽIV I POSLE SMRTI
Tačno sto godina od njegovog prvog uspeha, proizvodnja i primena detektora laži postala je čitava industrija, uprkos tome što naučne analize nikada nisu potvrdile njegovu stvarnu efikasnost. Mada detektor nikada neće biti priznat na sudovima, on se koristi u regrutovanju državnih službenika, obaveštajaca i, ponekad, kako je to u Srbiji, u političkoj borbi. Detektor koristi policija u istražnom postupku u većini država današnjice. Njegova primena u policijskom poslu ima izvesno utemeljenje zbog mogućnosti da mašina ispitanika dovede u stanje u kome veruje da je kompromitovan, tako da nije neosnovano očekivanje da detektor može podstaći i priznanje zločina. Neki od najvećih slučajeva primene detektora su tako rešeni.
Ljudi su u prošlosti koristili različite načine da ispitaju govori li neko istinu, a ekstreman primer su srednjevekovni kazani sa ključalom vodom, za koje se govorilo da ih lažovi teže podnose od ljudi koji govore istinu. Sa buđenjem psihologije kao nauke, pojavilo se nekoliko rešenja koja su merila razne fiziološke reakcije nakon laganja, da bi radovi psihologa Vilijama Marstona sasvim promenili paradigmu, što će i nagnati Larsona da napravi mašinu za primenu u policijskoj praksi.
Harvardski profesor Marston je, inače, izuzetno zanimljiva ličnost – zainteresovan za umetnost, u nastavku života zanemaruje i pravo i psihologiju, te počinje da se bavi stripom. I to vrlo uspešno. On će u Americi, zapravo, ostati najviše upamćen kao autor junakinje Wonder Woman (Čudesne žene), Amazonke koja se bori protiv zločina, a koju je napravio po liku jedne od svoje dve žene. Marston je, naime, život proveo u poligamnoj zajednici sa jednom zvaničnom suprugom i „rođakom“ koja je bila venčana za oboje i čija se prava uloga krila od javnosti. Porodicu Marston činili su Vilijam, psihološkinje Elizabet Marston i Oliv Birn, kao i njihovo četvoro dece. Po svemu sudeći, Oliv je bila Marstonova inspiracija za lik Čudesne žene, dok ga je, kao je sam zabeležio, Elizabet podstakla da stvori ideju poligrafa – u jednoj prilici je rekla da joj svaki put kada laže, skače krvni pritisak.
