Kada će izbori, ali stvarno

“U oktobru biće u novembru
u novembru biće u decembru
biće bolje što me više lože
meni gore biti ne može”

Stihovi Željka Samardžića iz pesme “Posle duge veze” kao da vizionarski dobijaju pravo značenje u današnjoj političkoj situaciji u Srbiji ili, još preciznije, odnosu Aleksandra Vučića prema izborima koje ne raspisuje. Pre više od sedam meseci studenti su tražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i time je predsednik Srbije konačno postao nadležan za jedan protestni zahtev. Međutim, od tada se predstavnici režima upinju da objasne zašto nije pravi trenutak za to, istovremeno tvrdeći da bi sigurno pobedili. Aleksandar Vučić s vremena na vreme pomene izbore, najavljujući ih za prolećne mesece ili za decembar 2026.

U međuvremenu, pobunjeno društvo je smanjilo pritisak na ulicama; represija i režimska osveta odvijaju se punim intenzitetom, čak i kada nisu vidljive na prvi pogled; država ne funkcioniše, a život u prividu nikada nije bio ogoljeniji. Uz to, kriza oko Nisa, batinaši iz Ćacilenda sa debelim dosijeima i/ili zaposleni u javnim službama koji po potrebi obilaze zemlju sa fantomkama i palicama, sve teža ekonomska situacija, atmosfera zebnje i neizvesnosti, kao da premotavaju vreme unazad, u devedesete.

Država je u ozbiljnoj krizi, a glavno pitanje jeste: kada će izbori – ali stvarno? Pre nekoliko dana,Vučić je izjavio da će se to desiti naredne godine u maju ili decembru. Studenti su najavili veliki skup za 28. decembar, kada će prikupljati potpise za raspisivanje vanrednih izbora, izjavivši za N1 da će zarad njihovog prikupljanja ponovo obilaziti Srbiju. To će im poslužiti i kao priprema za dane kada se izbori zaista približe, ali i način da se – kroz potpise i razgovore – pasivni posmatrači diljem zemlje pretvore u učesnike.

PUSTIO BI ON OBOJENU REVOLUCIJU, ALI…

U svom poslednjem pominjanju izbora (kaže, maj ili decembar 2026), 4. decembra, Vučić je gostovao na televizij “Pink”, odakle je, između ostalog, tvrdio da njegovi protivnici Boga mole da on ne raspiše izbore. I u oktobru i u novembru pominjao je prevremene izbore, tada se ne poigravajući datumom. Ipak, na obeležavanju 17. godišnjice osnivanja svoje stranke, pomenuo je da će dolazeći izbori biti “najvažniji u modernoj budućnosti Srbije”, po pravilu stavljajući svoju partiju u poziciju žrtve (“svi će se ujediniti protiv SNS”) i tražeći nikad veću pobedu.

U septembru ove godine, na TV “Informer”, Vučić je izjavio da je svakome sa dva grama mozga jasno da će se izbori održati u aprilu ili decembru 2026. i da će to biti konačan poraz “obojene revolucije”. Koji po redu, možda se tada pitao gledalac čije bi asocijacije čak mogle da se protegnu do one priče što ju je zabeležio Vuk Karadžić, a u kojoj Turčin viče drugu da je uhvatio hajduka, ovaj mu odgovara da ga povede ili da ga makar pusti, a Turčin kaže na to: “Pustio bih ja njega, al’ neće on mene.”

Konačno, još u junu, kad je studentski zahtev bio koliko-toliko svež, predsednik Srbije je kazao da nije interes naroda i države da se na izbore ide pre decembra 2026. “kad sve bude spremno za Ekspo”, istakavši tada u jednom od besnih monologa da i, kada bi se izbori raspisali upravo u tom trenutku (bilo je to pred skup 28. juna, najveći u novijoj političkoj istoriji, ali zaista), SNS bi pobedio ko od šale.

Nije nepoznato da su za Vučićevog vakta četiri puta raspisivani vanredni izbori – 2014, 2016, 2022. i 2023. godine, što se dešavalo onda kad je njegova partija vodila u istraživanjima javnog mnjenja. Sadašnja odlaganja, kao i istraživanja, pokazuju da to više nije slučaj. Odnosno, da čak i sa čitavim izbornim inženjeringom, a koji se sve više zasniva na goloj i primitivnoj sili, SNS nije u prednosti. Ipak, šta Vučić čeka?

U ČIJU KORIST RADI VREME

Prema rečima Dejana Bursaća, višeg naučnog savetnika na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, Vučić bi mogao da raspiše izbore naredne godine i sam svestan da državom teško upravlja, iako je fizičkih blokada manje. Naime, ogroman broj građana je protiv režima, svaka afera je amplifikovana i postoji veoma razvijena kultura otpora u društvu, na šta se opet nadovezuje nekoliko faktora. Jedan su ekonomski problemi koji bi mogli biti sve veći – nijedna vlast ne ide na izbore sa ekonomskim problemima, osim ako proceni da će biti još gore u budućnosti. Drugo je, nastavlja Bursać, “verovatni spoljni pritisak koji SNS ima da reši ovu situaciju kroz institucionalni okvir, to jest izbore. Treće je procena SNS da će u narednoj godini želja građana da se bore opasti”. Međutim, ovaj sagovornik “Vremena” naglašava da podaci iz istraživanja pokazuju suprotno – polarizacija se ne smanjuje. Drugim rečima, ne vidi se da brojevi i raspoloženje građana rade za režim, a deluje da ni Aleksandar Vučić to ne vidi, pa je zato njegova najava – izbori u maju ili decembru – bila, kako primećuje Bursać, vrlo neodređena i maglovita.

Dojam o maglovitosti deli i Dušan Spasojević, profesor na Fakultetu političkih nauka: “Niko ne zna kada će biti izbori, utisak mi je da to ne zna ni Aleksandar Vučić”. Spasojević smatra da je Vučićeva taktika da što više odloži izbore, a da mu naruku ide i to što su studenti odustali od najavljene vruće jeseni. Šta to odlaganje može da donese? Po rečima Spasojevića, vlast se nada da bi mogla da izazove što više podela u studentskom i/ili opozicionom bloku, a “čak i ako se ništa od toga ne desi, Vučić je o dalje na vlasti i sprovodi svoj program, počev od Ekspa pa do svega drugog.”

S druge strane, Bursać je mišljenja da, kako je već ranije govorio za naš nedeljnik, vreme ne radi za režim. Osim što istraživanja pokazuju da se građani ne vraćaju u apstinenciju i da su spremni da rizikuju kroz promene, investitori se povlače, međunarodna pozicija se ozbiljno usložnjava, Srbija ima problem sa nabavkom energenata i, konačno, svake godine oko 60.000 mladih stekne biračko pravo, a te generacije su najzagriženiji protivnici režima. Međutim, vlast i dalje, uprkos dubokoj i dugotrajnoj krizi, odoleva “demokratskim impulsima društva i institucionalnim rešenjima”. Šta onda?

ZBUNJENI GLASAČ, IGNORANTSKA VLAST

Da li su iscrpljene nenasilne metode ove borbe i sada ostaje čekanje, uz uzdanje u kartu međunarodnog pritiska i ekonomske krize? Da li nepristajanje pojedinaca na pritiske i ucene režima – i to na pozicijama na kojima prave razliku, počev od tužilaštva do akademske zajednice – jeste održavanje vatre? Konačno, možda je taj potencijal masovne pobune – jer se u prošlosti pokazalo da je situacija umela da se preokrene tokom noći – dovoljno snažan da podriva režim i da ga koči u onim velikim potezima na kojima se održava, a tiču se korupcijskih ugrađivanja i “isporuka” stranim partnerima, sve do nepovratne pukotine?

“Deluje da sada nema snage za novi talas protesta”, kaže Dušan Spasojević, odgovarajući na pitanje šta pobunjeno društvo može dalje da učini. Međutim, “čak i da se vrate protesti, osim ako ne budu na nivou iz februara i marta, nema posebne šanse da se vlast natera na izbore”. Spasojević je stava da je vlast jednostavno usavršila ignorisanje i iznurivanje protesta, o kojim god da je protestima reč.

S druge strane, Bursaću se dopada inicijativa studenata za masovno prikupljanje potpisa, najavljena za kraj decembra, kojom bi se pojačao pritisak za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Takve stvari mogu da igraju na ego Aleksandra Vučića, koji je inače podosta ranjiv i ima dosta uticaja u odlukama – tačnije njihovom iracionalnom delu – koje SNS donosi, smatra Bursać. Zatim, ponovo će se na taj način razbuditi i mobilisati antirežimska strana i istovremeno uticati na samopouzdanje podržavalaca režima.

Jer glasač SNS je (bio) zbunjen prethodnih meseca. Onda su uvedeni skupovi vikendima, nešto poput antiblokadnih blokada, pa je i to utihnulo. Međutim, nelagoda ostaje. O čemu se tačno radi?

foto: sofija vukajlović / fonet

“Aleksandar Vučić stalno ponavlja da je sve u redu i da je obojena revolucija poražena, a protesti se i dalje dešavaju. Postoji kognitivna disonanca: ovaj čovek nam govori da je sve pod kontrolom, a nije sve pod kontrolom, ovaj čovek nam govori da SNS pobeđuje i da je najjača, a odbija da raspiše izbore”, objašnjava Bursać. I ma koliko se medijska, režimska mašinerija upirala u to da održava netaknuti simulakrum, akcijama studenata se kognitivna disonanca opet “uključuje” kod glasača SNS, što ih čini sve kolebljivijima. To ne vodi direktno izborima, ali povlači sa sobom dodatno slabljenje režima.

Ta kognitivna disonanca, na šta upućuje dalje Bursać, vrlo je verovatno mogla biti isprovocirana i dešavanjima na nedavnim lokalnim izborima (Mionica, Sečanj, Negotin), iako je SNS pobedila: “Da bi pobedili, oni moraju otvoreno da prete ljudima i dovoze batinaše, to više i ne skrivaju. Teško da ima ijednog građanina Sečnja, Mionice ili Negotina koji nije video šta se dešava, odnosno da otvoreno podmićuju ljude i troše ogroman novac… Dakle, takvim sprovođenjem izbora oni poručuju svojim glasačima da situacija nije pod kontrolom i da imaju ozbiljan problem.” Ili – stanje nije redovno i režim ne stoji dobro ako mora da izazove mini građanski rat da bi pobedio na izborima, što produbljuje nesigurnost kod glasača SNS.

A šta se još videlo na tim izborima?

ŠTA ZNAMO IZ PRVIH PROBA

Za početak, značajan pad glasova SNS. Zatim, sve veća represija koja, u slučaju parlamentarnih izbora, ne bi mogla na taj način da deluje – nije Ćacilend Njujork pa da “proizvodi” neograničen broj “kadrova”. Ujedno, pokazalo se da režim više ništa ne skriva, što nosi sa sobom dodatne opasnosti po bezbednost njegovih protivnika. Mogu li se izvući neke lekcije?

Spasojević smatra da svako u tumačenju tih rezultata gleda šta ga interesuje da bi potvrdio svoje ranije pozicije, te da je teško govoriti o lekcijama, ali da bi glavni zaključci bili sledeći: “konsolidacija antivučićevske javnosti i solidan izborni rezultat, imajući u vidu da je SNS odlično stajao u sva tri mesta, kao i potreba da različite grupe sarađuju kako bi predstavljali izazov za vlast”, uz primedbu da saradnja naravno ne znači nužno zajedničku izbornu listu.

Bursać dodaje da činjenica da opozicija, odnosno studenti, nije pobedila nije uopšte bitna, “jer je reč o malim, zatvorenim opštinama sa velikim brojem građana koji, ovako ili onako, zavise od države, odnosno od stranke u tim opštinama, bilo da su zaposleni kod države, penzioneri ili korisnici socijalne pomoći, tako da se nije ni mogla očekivati pobeda”. Ukratko: SNS ima ozbiljan pad, a ujedinjena lista sa podrškom studenata, kakva god ona bila, može da donese značajan rezultat.

foto: marija janković

PRIČE KOJE VETAR NOSI

Kako Vučić koristi priču o izborima? Kada je i zašto pokreće? Dejan Bursać vidi u tome način da se testira ili primiri javno mnjenje, ali istovremeno naglašava da te najave ne moraju ništa da znače. Podseća da je Vučić od početka najavljivao i konsultativni ustavni referendum o podršci predsedniku Republike Srbije, iako takvo nešto ne postoji u našem pravnom okviru, najavljivao je i razne druge stvari, ali više su to bili probni baloni i igra očekivanjima i svoje i one druge strane.

“Nisam siguran koliki strateški značaj tome da pridajemo u vrlo specifičnoj situaciji za SNS, gde su i oni svesni da stvari ne idu dobro po njih, ali pokušavaju na razne načine da se izvuku. Međutim, nijedan način ne uspeva”, kaže Bursać i nabraja da je u poslednjih nekoliko meseci SNS imala ogromne kampanje za sniženje cena, pa za legalizaciju ilegalnih objekata, pa ogromnu kampanju za vojnu paradu, pa je voz do Subotice predstavljan kao veliku uspeh, zatim i pobede na lokalnim izborima. Ali na osnovu podataka, deluje da se njihov izborni rejting nikako ne poboljšava.

Korist od priče o izborima koju Vučić ima za Spasojevića se krije u mobilizaciji njegovih redova, a i služi “kao mehanizam smanjenja pritiska javnosti ‘jer će izbori svakako biti uskoro’, što je slično njegovim brojnim najavama o čistki unutar naprednjačkih redova i borbi protiv korupcije ili povremenom kažnjavanju nekih SNS funkcionera”. Dodatna korist je, smatra profesor FPN, što svaka Vučićeva najava izaziva analize i komentare u javnosti, a to opet skreće pažnju s drugih tema.

Za sada, režim kupuje vreme, ali je samo pitanje dokle to može, i da li će mu ta kupovina biti preskupa. Građanima Srbije svakako jeste, s obzirom na to kako država (ne) funkcioniše i institucije (ne) rade. A deo te kupovine vezan je svakako i za Ekspo, koji ponekad, u ovom kontekstu, ume da podseti na onu veliku, poslednju pljačku obijača banaka, ali obično u tim akcionima filmovima baš tada nešto ozbiljno pođe po zlu.