Kad vetar prestane da duva

Trenutno su cene struje i prirodnog gasa na slobodnom tržištu i do četiri puta veće nego što su bile prethodne godine u ovo vreme. Stanovništvo u najvećem delu EU do sada, ipak, nije osetilo posledice „energetskog šoka“ jer ima fiksne godišnje ugovore za snabdevanje i gasom i strujom. Međutim, tokom zime skoro svi potrošači dobiće nove cenovnike od snabdevača i tada će problem eskalirati.

Kriza se dešava u delikatnom trenutku za energetsku politiku EU. Sredinom jula predložen je veoma ambiciozan paket nazvan „Fit za 55“ kojim se planira isključivanje fosilnih goriva iz upotrebe i forsiranje obnovljivih izvora energije (OIE).

CENA ZELENE TRANZICIJE

Poskupljenje energenata otvorilo je pitanje i koliko stvarno košta energetska tranzicija ka čistim izvorima ako već sada cene energije divljaju. Evropske birokrate su se našle zatečene. Potpredsednik Evropske komisije zadužen za „zelenu agendu“ Frans Timermans nevoljno je priznao da je nagli skok cena karbonskih kvota uzrok „samo“ 20 odsto od ukupnog povećanja cene energije. Nije, međutim, rekao da su drugi uzroci poskupljenja posledica loše koncipirane energetske politike EU – da pomenemo samo beskonačno prepucavanje i otezanje sa Rusijom oko izgradnje gasovoda Severni tok 2.

Nove mere EK, ako se usvoje, dovešće do novih poskupljenja energenata. Raspoložive karbonske kvote za EU ubrzano će se smanjivati: umesto redukcije kvota za 2,2 odsto godišnje, EK predlaže redukciju od čak 4,2 odsto. Što je manje raspoloživih karbonskih kvota, njihova cena će rasti, a to će automatski povećavati cenu za korišćenje fosilnih goriva. Sistem karbonskih kvota, odnosno ETS (Emission Trading System) je mehanizam u kome svaki privredni subjekt koji emituje ugljovodonike dobija kvotu koju može da koristi tokom godine.

EU će prvi put karbonskim kvotama opteretiti proizvodnju čelika, aluminijuma, cementa i veštačkih đubriva: ti artikli će poskupeti ne samo zbog sve skuplje energije već i zbog opterećivanja karbonskim kvotama. Posledice će se osetiti na cenama u proizvodnom lancu svuda gde učestvuju pomenuti artikli. Poskupeće i hrana zbog primene kvota na mineralna đubriva.

Foto: M. Milenković

KRIZA U NAJAVI

Kriza nije iznenadila nikoga ko ozbiljnije prati energetski sektor u Evropi. Već dugo EU forsira isključivo obnovljive izvore energije, posebno vetroelektrane. Unija planira gašenje termocentrala na ugalj u skoroj budućnosti, a u međuvremenu njihova proizvodnja postaje nerentabilna jer je opterećena karbonskim kvotama koje naglo poskupljuju. Ni elektrane na gas ne prolaze mnogo bolje, karbonske kvote pogađaju i njih mada su dva puta manje nego za elektrane na ugalj. Nuklearne elektrane ne emituju ugljovodonike, međutim, ekološki pokreti ih napadaju kao „opasne“. Nemačka je posle incidenta u japanskoj elektrani Fukušima donela odluku da se do kraja 2022. godine ugase svi nuklearni reaktori i taj postupak je pri kraju. Pre samo 10 godina, Nemačka je iz nuklearki dobijala čak četvrtinu struje, a danas manje od 10 odsto. Paradoks nemačke energetske „tranzicije“ je da poslednjih godina s gašenjem nuklearki raste emisija ugljendioksida, jer se za održavanje stabilnosti sistema moraju više koristiti fosilna goriva nego pre nekoliko godina.

Nuklearke se gase i u nizu drugih država EU. One i inače imaju ograničen vek trajanja i moraju se modernizovati ili ugasiti, a za modernizaciju nema političke volje, osim u Francuskoj. Politika gašenja nuklearki i centrala na ugalj i gas imala je za posledicu da je znatno smanjen broj pogona koji se mogu aktivirati kada „nestane vetra“, samim tim je njihovo pokretanje sve skuplje. To uzrokuje da „balansiranje“ sistema, odnosno kompenzacija kada nema vetra ili sunca, postaje sve skuplja i skuplja.

foto: maxpixel’s contributors

PRETERANA ZAVISNOST OD VETRA

Kako su „konvencionalni“ izvori struje (osim hidrocentrala) postali nepoželjni, Evropa je postala „zavisna“ od ekstremno promenljivih obnovljivih izvora. U proseku, danas EU dobija samo oko 20 odsto struje iz obnovljivih izvora, ali nestabilnost tih izvora upravo je dovela do sadašnje krize. Od početka ove godine vetar duva slabije nego 2020. da bi tokom leta praktično nestalo vetra na severozapadu Evrope, koji je inače najizloženiji vetrovima i gde se zbog toga nalazi najviše elektrana na vetar.

Od evropskih država, Danska dobija najviše struje od vetra, oko 50 odsto od ukupne proizvodnje. Podaci o proizvodnji struje u Danskoj pokazuju koliko je energija vetra nepouzdana: 15. septembra ove godine samo 5 odsto struje dobijeno je od vetra, da bi već sledećeg dana taj procenat porastao na čak 53,6 odsto. Te oscilacije su morale da se pokriju iz elektrana na gas, a to je dovelo do povlačenja velikih količina gasa i dodatnog poskupljenja tog energenta. Slične probleme sa vetrom imale su sve države u tom delu Evrope.

Dance zadovoljstvo da imaju struju iz obnovljivih izvora košta: pored Nemačke to je država sa najskupljom strujom u EU. Cena kilovatsata za domaćinstva, sa svim porezima i naknadama, kreće se od 29 do 31 evrocenta (u Srbiji je cena 4 puta niža).

EKSPLOZIJA CENA GASA

EU nema dovoljno prirodnog gasa. Politikom karbonskih kvota destimulisane su investicije u nova nalazišta, a dobijanje gasa tzv. postupkom „frekinga“ smatra se neekološkim (SAD se toga ne gade, pa imaju velike viškove gasa, uz cenu koja je trenutno 4 puta manja nego u EU). Tako je EU osuđena da uvozi gas preko gasovoda, najviše iz Rusije, Norveške i Alžira. Pored gasovoda, Evropa se snabdeva i tečnim naftnim gasom koji dolazi sa Bliskog istoka i iz SAD.

Oporavak globalne ekonomije od kovida, posebno u Aziji, doveo je do naglog skoka cene tečnog gasa koji „vuku“ Kina i Indija, a potrošnja je porasla i u SAD. Kao za nevolju, ovog leta rade se veliki remonti gasnih polja u Severnom moru, pa je snabdevanje EU gasom iz tog izvora smanjeno.

Na skok cena gasa utiče i to što Evropa ovu zimu dočekuje sa rezervoarima gasa napunjenim samo do 70, umesto uobičajenih 95 odsto. Usled duge zime, potrošeno je više gasa nego što je bilo planirano, a skladišta nisu dovoljno dopunjena.

RUSKA IGRA

Gasprom je najveći snabdevač Evrope prirodnim gasom. Politika Gasproma je da sa svojim kupcima pre svega sklapa dugoročne ugovore, po kojima se cena određuje kvartalno, na osnovu proseka kretanja cena nafte ili gasa (tako je i u slučaju Srbije). Sve ugovorne obaveze prema kupcima u Evropi Gasprom je ispunio, ali nije bio spreman da drastično poveća isporuke u države EU usled krize na tržištu.

Na kritike da Gasprom namerno izbegava da snabde Evropu dodatnim količinama gasa, Rusi odgovaraju da i oni imaju tehničke poteškoće. U tome ima istine: popunjenost ruskih skladišta gasa takođe je ispod nivoa potrebnog za dugu zimu, a potrošnja u Rusiji je bila povećana tokom toplog leta zbog povećane potrošnje struje.

U celoj priči ima i dosta geopolitike. Početkom septembra konačno je završen gasovod „Severni tok 2“, koji sada treba da dobije odobrenje za upotrebu od nemačkog regulatora. Gasprom u međuvremenu ne želi da zakupi dodatne kapacitete u gasovodu koji ide preko Ukrajine, čime na indirektan način vrši pritisak da se što pre izda dozvola za rad „Severnom toku 2“, mada ugovor o tranzitu gasa preko Ukrajine važi do kraja 2024. godine. Evropa dobija ruski gas i preko „Severnog toka 1“ i kroz Belorusiju i Poljsku.

Ako se uzme u obzir kako već decenijama OPEK pokušava da redukovanim isporukama maksimizira svoje prihode, ponašanje Gasproma ne može se kritikovati. Uostalom, ko je kriv pojedinim evropskim velikim snabdevačima (a i državama) što nisu zaključivali dugoročne ugovore o snabdevanju, nego su mislili da će im tržišne okolnosti stalno ići u prilog?

KRAH NA PRVOM VEĆEM TESTU

Unutar EU proizvodnjom struje bavi se niz kompanija koje poseduju određene proizvodne kapacitete i međusobno se „nadmeću“ na tržištu. I privreda i stanovništvo mogu da biraju od koga će kupiti struju i gas. Monopoli u energetici su razbijeni (čak je i Srbija pocepala EPS i Srbijagas u nadi da će otvoriti poglavlje u pregovorima sa EU) i konkurencija je trebalo da omogući najpovoljnije moguće uslove za korisnike.

EK je „osmislila“ i čitav niz propisa kako bi sprečila da snabdevači gasa budu vlasnici gasovoda (famozni „Treći energetski paket“). Time se pre svega ciljalo na Gasprom i izgradnju gasovoda „Severni tok 2“, a bilo je i reperkusija na izgradnju tzv. „Turskog toka“ preko kojeg je Srbija postala tranzitna zemlja za gas, a uz pritisak SAD „torpedovan“ je projekat gasovoda „Južni tok“.

Na tržištu energenata trebalo bi da ravnopravno konkurišu proizvođači energije iz različitih izvora. Budući da proizvođači energije od vetra i sunca ne mogu biti konkurentni po proizvodnoj ceni fosilnim gorivima, „zelena birokratija“ je smislila dvostruki mehanizam za njihovu zaštitu.

Uvedene su takozvane fin-in tarife (ima ih i Srbija), u suštini poseban porez koji se naplaćuje od svakog potrošača struje. Prikupljena sredstva se onda dele proizvođačima struje iz vetra i sunca, koji se na taj način subvencionišu jer inače uopšte ne bi bili konkurentni.

To bi se nekako još moglo prihvatiti da nisu smišljene i karbonske kvote koje pogađaju samo centrale na gas i ugalj kao fosilna goriva (nuklearke i hidrocentrale ih ne plaćaju). Tako je počela distorzija tržišta energije, jer cene i alokacija karbonskih kvota direktno zavise od političkih odluka.

POVRATNA SPREGA

Malo ko od političara je shvatio povratnu spregu koja je dovela do enormnog rasta cena energenata. Suzbijanjem fosilnih goriva i nuklearki, odnosno izvora koji su predvidljivi i konstantnog kvaliteta, nauštrb nestalnih i promenljivih, znatno je povećana osetljivost energetskog sektora. Istovremeno je opstruisana izgradnja gasovoda iz Rusije pod izgovorom da vlasnik gasovoda ne može da bude i snabdevač gasom.

Kada je u avgustu i septembru vetar maltene „prestao“ da duva, nedostajuće količine struje morale su da se nadoknade iz elektrana na fosilna goriva. To je dovelo do zahteva za aktiviranjem dodatnih kapaciteta na ugalj i, još više, na gas. Kako je za povećanu proizvodnju struje iz uglja i gasa potrebno kupiti nove količine karbonskih kvota, koje su inače ograničene, to je za posledicu imalo njihovo dodatno poskupljenje.

Tako je formirana sprega: poskupljenje kvota, koje je počelo zbog ekonomskog oporavka, poskupelo je proizvodnju struje. Nedostatak struje od vetra doveo je do novog poskupljenja karbonskih kvota, jer je trebalo proizvesti više struje iz uglja i gasa. Povećana potrošnja gasa za proizvodnju struje dodatno je uticala na skok cene gasa, delom i zbog toga što su skladišta bila ispražnjena posle duge zime.

Ovakve situacije sve češće će se dešavati kako se Evropa sve više bude oslanjala na nestabilne izvore energije jer će oscilacije u proizvodnji izazivati sve veće cenovne udare, imajući u vidu da će se broj elektrana na fosilna goriva sve više smanjivati zbog poskupljenja karbonskih kvota.

UDAR NA DŽEPOVE U ŠPANIJI

U najvećem delu EU stanovništvo ima garantovane cene energije na godišnjem nivou ili je povećanje cene uslovljeno odlukama regulatora. U Španiji to nije slučaj: od ukupno 25 miliona potrošača, 10,7 miliona se opredelilo da plaća tržišnu cenu, dok su ostali na fiksnoj tarifi. Sve do ovog leta, potrošači koji su odabrali tržišne cene imali su nešto manje račune. Ta „ušteda“ im se žestoko obila o glavu: pre godinu dana cena struje na tržištu u Španiji bila je 46 evra po megavatsatu, da bi ovog trenutka prešla 150 evra (konačni računi nisu povećani tri puta jer je deo računa i trošak distribucije struje, koji je fiksan).

Takav udar na džepove izazvao je velike proteste u zemlji. Manjinska vlada levice koja upravlja Španijom našla se u nebranom grožđu. Pre desetak dana vlada je izašla sa predlogom mera. Za ugrožene stanovnike sa angažovanom snagom manjom od 10 kilovata smanjiće se stopa PDV-a na struju sa 21na 10 odsto, a za sve će se smanjiti posebna taksa na potrošnju struje sa 5 na 0,5 odsto, porez od 7 odsto na proizvodnju struje će se ukinuti.

Te mere nisu bile sporne pošto će pasti na teret državnog budžeta. Međutim, pravu buru je izazvao predlog da se uvede poseban porez na ekstra profit kompanija koje proizvode struju iz nuklearki i hidrocentrala. One ostvaruju enormne profite jer njihova proizvodnja nije opterećena karbonskim kvotama. Vlada očekuje da će tako naplatiti 2,6 milijardi evra koje će kao Robin Hud distribuirati najugroženijima.

Reakcija proizvođača je bila žestoka. Zapretili su da će u tom slučaju prestati sa proizvodnjom iz nuklearki, pošto im se to jednostavno neće isplatiti. U isti mah su tvrdili da su najveći deo proizvodnje unapred prodali po dugoročnim ugovorima i da realno ne ostvaruju ekstra profit. Namere španske vlade nisu dobro primljene ni u Briselu. „Klimatski car“ EK Timermans španskim medijima je rekao da se o efektu tih mera mora dobro razmisliti. Takva reakcija nije čudna pošto se ovim potezom „narušava tržišni koncept“, kako ga shvataju u Briselu.

PRESTANAK PROIZVODNJE ĐUBRIVA

Visoka cena gasa najviše utiče na proizvodnju mineralnih đubriva. Gas nije energent već sirovina za proizvodnju azotnih đubriva kao što su urea, KAN i NPK (slovo N označava azot koji se dobija iz gasa). Cena gasa čini više od 80 odsto troškova proizvodnje. Nije čudo što su posle četvorostrukog poskupljenja gasa vlasnici fabrika đubriva obustavili ili drastično smanjili proizvodnju.

Kako je cena gasa u SAD trenutno 4 puta jeftinija nego u Evropi (kao što je mnogo jeftiniji i u Rusiji i na Bliskom istoku), proizvodnja đubriva u Evropi nije konkurentna jer će svi uvoziti đubriva iz država gde je cena gasa niska. Prestanak rada fabrika đubriva u Velikoj Britaniji doveo je i do prestanka proizvodnje industrijskog ugljen-dioksida, koji je neophodan u proizvodnji piva i gaziranih pića, a koristi se i u medicinske svrhe.

Međutim, najveći problem zbog prestanka rada fabrika đubriva trenutno se tiče klanične industrije u Britaniji gde se ugljen-dioksid koristi kako bi klanje stoke bilo „humano“. Pored toga, za transport svežeg mesa do prodavnica koriste se kamioni sa „suvim ledom“, tj. smrznutim ugljen-dioksidom. Zalihe ugljen-dioksida u Britaniji trenutno su dovoljne za manje od dve nedelje i ako se situacija ne stabilizuje, mogu se očekivati i nestašice svežeg mesa u prodavnicama. Situacija je trenutno nešto bolja u kontinentalnoj Evropi.

KAKO KRIZA POGAĐA SRBIJU

Pošto Srbija nije članica EU i proizvodnja struje iz EPS-a nije opterećena troškovima karbonskih kvota, poskupljenja struje za stanovništvo neće biti (osim ako ne poslušamo sugestije „evropskih partnera“ i ne uvedemo te kvote kao Crna Gora).

Privreda po Zakonu o energetici plaća tržišnu cenu, na osnovu ugovora koje ima sa dobavljačima, a cena se formira na berzi u Budimpešti. Kada istekne godišnji ugovor, firme su dužne da zaključe novi. Ugovori koji se ovog meseca nude kupcima imaju za 60 odsto veću cenu nego ugovori iz prošle godine. Najveći broj firmi ima zaključene ugovore do 31. decembra, pa će „strujni udar“ privreda osetiti tek u januaru.

Konačna cena koju privreda plaća sastoji se od dva dela: cene za energiju i cene za troškove distribucije (koji nisu poskupeli). Poskupljenje energije od 60 odsto uvećaće konačne račune za 20 do 40 odsto, u zavisnosti od troškova distribucije.

Srbija nabavlja gas od Gasproma po dugoročnom ugovoru: trenutno plaćamo cenu od 260 dolara, što je oko 3 puta manje nego na slobodnom tržištu. Cena gasa biće promenjena od Nove godine pošto je vezana za cenu nafte, ali će to poskupljenje biti znatno manje od cene na slobodnom tržištu u EU. Srbijagas će morati da prelije povećanje cene na stanovništvo i privredu ili će imati ogromne gubitke, što je bio slučaj za vreme vlasti Borisa Tadića. Tada je nastao dug Srbijagasa od milijardu evra, koji je pokrila država iz budžeta, a koji je došao na naplatu za vreme vlasti SNS-a.

Poskupljenje struje i gasa za privredu sigurno će primetno povećati inflaciju, koja je ionako počela da se zahuktava, kako se uostalom dešava i u Evropi.

HLADNA ZIMA U EVROPI

Trenutno EU plaća visoku cenu svoje pogrešne energetske politike. Ideološka borba protiv fosilnih goriva upravo se obija o glavu njenim tvorcima. Komično je bilo slušati objašnjenja potpredsednika EK Timermansa da je odgovor na krizu upravo povećanje proizvodnje iz obnovljivih izvora. Taj odgovor je samo bacanje prašine u oči jer je osnovni uzrok poskupljenja upravo preterana intervencija evropske birokratije na tržištu energije. Stanovništvo je u čitavom nizu država veoma zabrinuto kako će izdržati zimu – procenjuje se da će poskupljenje energije koštati domaćinstva nekoliko hiljada evra godišnje.

Ispostavilo se da klimatsku politiku jednostavno ne mogu da vode pravnici i ekonomisti prenebregavajući osnovne inženjerske postulate – a oni pokazuju da je stabilnost snabdevanja najvažnija, što je tačno i ako prihvatimo da su fosilna goriva jedan od uzroka klimatskih promena.

Ako se cena struje zadrži na sadašnjem nivou za godišnje ugovore, to će iz džepa privrede i stanovništva iz EU izbiti dodatnih 150 milijardi evra u odnosu na račune iz prethodne godine. Ilustracije radi, toliki je otprilike redovan godišnji budžet EU. Troškovi gasa izbiće iz džepa potrošača više od 200 milijardi evra u odnosu na 2019. godinu ako ostanu sadašnje cene, tako da će zadovoljstvo ovakvom energetskom politikom koštati više od 350 milijardi evra. Da bi nam bilo jasnije o čemu se radi, budžet Srbije sa fondovima socijalnog osiguranja ne iznosi ni 20 milijardi evra. Naravno da će se špekulanti sa energijom, vlasnici određenih elektrana koji su sačekali svoj trenutak, žestoko obogatiti na račun celokupnog stanovništva Evrope.

Na kraju će odlično proći i Rusija koja snabdeva oko 40 odsto evropskih potreba za gasom i koja će time naplatiti sve troškove koje su joj Evropljani naneli sankcijama. A možda će se neko i upitati koliko je bilo pametno slušati savete Amerikanaca koji su „terali“ Evropu (a i nas) da gradi terminale za „jeftin tečni naftni gas“ i da „otkači“ ruski gas kada SAD očigledno ne može da im obezbedi ni stabilno snabdevanje ni povoljnu cenu.