Pragmatični roditelji više ne lupaju glavu o tome šta je bolje za njihovo dete, prava ili ekonomija, nego da li je to velika partija na vlasti ili manja, u kojoj još ima mesta
Moderan trend naročito uočen kod bivših jugoslovenskih republika, a kojim se srpsko društvo na sav glas može pohvaliti, izražen je kroz „politizaciju društva“ i „partizaciju radnih mesta“. Jedno vuče drugo, politizacija partizaciju i obrnuto, korelacija je apsolutno pozitivna, a često se ove „dijagnoze“ shvataju i kao sinonimi. O politizaciji se, između ostalog, može govoriti i kroz broj stanovnika partijskih članova. Vladimir Goati je za postpetooktobarsku Srbiju konstatovao da „ukupan broj partijskih članova pokazuje čudesnu postojanost, oko 600.000“, jedino se „udeo pojedinih partija u članstvu bitno menja“. Posle ovogodišnjih izbora, međutim, pominju se evidencije prema kojima čak dva miliona građana Srbije, ili svaki treći, ima neke veze sa politikom, što bi trebalo da znači da su ili partijski članovi (za koje se procenjuje da ih ima 1,3 miliona) ili makar lojalni simpatizeri. Kao najdrastičniji primer uzima se Leskovac, u kojem je, kako su pisali mediji, 60 odsto građana učlanjeno u neku političku partiju. U Cesidu ipak kažu da ukupan broj partijskih knjižica ne prelazi pola miliona, što se još uvek uklapa u Goatijevu „čudesnu postojanost“, kao i da je nemali broj onih koji imaju po nekoliko stranačkih pristupnica (!). Tačan broj partijskih knjižica izgleda da se ne zna, ali ono što svi vide i na koži osećaju, naročito u poslednjih nekoliko godina, jeste sveprisutni socijalni darvinizam koji je u velikoj meri „izlomio“ ljude i njihove perspektive. Dok se stranke kao nikad dosad hvale sve većim brojem mladih, fakultetski obrazovanih članova, pragmatični roditelji više ne lupaju glavu o tome šta je bolje za njihovo dete, prava ili ekonomija, nego da li je to velika partija na vlasti ili manja, u kojoj još ima mesta.
SLAST VLASTI: U svakom slučaju, važno je da je partija na vlasti. A kada već zauzme vodeće pozicije u upravljanju državom, svaka stranka mora računati i s velikim prilivom novog članstva. U samim strankama taj priliv će uvek tumačiti zdravom motivacijom građana, velikim zanimanjem za bavljenje politikom pogotovo u kriznim vremenima, ali se neretko od novopridošlih članova, a zapravo prvih komšija, rođaka, bliskih prijatelja, kumova, može čuti da ih je na to muka naterala, da su dovedeni u situaciju da pregaze sva svoja uverenja računajući na to da golu egzistenciju mogu braniti samo ulaskom u politiku. Neki to zovu i dokazom trulog društva, ali kad građani naprosto hrle u stranke, to je onda uglavnom iz vrlo praktičnih razloga, a ne zbog „viših ciljeva“.
Gledano samo deceniju unazad, kako kaže Vladimir Goati u svojoj knjizi Partijske borbe u Srbiji u postpetooktobarskom razdoblju, partije DOS-a, DSS i znatno manje DS, bile su naprosto zapljusnute talasom novih članova posle osvajanja vlasti 5. oktobra. U tom smislu, najveći raskorak u broju članova načinio je DSS kojem je od sredine 2000. do početka 2002. godine članstvo poraslo 12 do 15 puta. Iako je početkom 2002. ova stranka brojala 53.000 članova, samo za godinu dana, početkom 2003, već je imala sto hiljada učlanjenih i to je bila kulminacija, posle čega je počelo osipanje. Autor kaže dalje, zbog invazije „preobraćenika“ DS je krajem 2000. odlučio da privremeno zaustavi prijem novih članova. Broj članova DS-a početkom 2002. iznosio je 103.251, što je 42 odsto više od broja članova te partije dve godine ranije. Novi skok u broju članova demokrate su doživele tek 2005, kada su se najčvršće do tada pozicionirale u polugama vlasti. Na strani gubitnika posle 5. oktobra najpre su bili socijalisti kojima je članstvo sa 350.000 od pre dvehiljadite, za dve godine spalo na 100.000, kao i radikali koji su početkom 2000. imali oko 130.000 članova, što se posle 5. oktobra prepolovilo. Socijalisti, kao tadašnji gubitnici, procvat doživljavaju od 2008, kada ponovo dolaze na vlast i postaju novi snažan garant uhlebljenja svojih članova.
Međutim, interesovanje za stranke ne raste samo posle izbora, kada se već zna ko je pobednik, nego i tokom predizborne kampanje. Pretpostavka je da je to najbolji period za inicijaciju, da su tada najveće mogućnosti za prodor, sklapanje kontakata i dokazivanje, posle čega se primereno zalaganju može tražiti i nagrada od stranke. Prema podacima objavljenim u medijima, najveći priliv novih ljudi pred ovogodišnje izbore imali su Nova Srbija, Jedinstvena Srbija i Liberalno demokratska partija. U Novoj Srbiji su rekli da im se do izbora priključilo 10.000 građana, u LDP-u kažu oko 7000 novih članova, dok je lider JS-a Dragan Marković Palma rekao da je njegovu stranku, koja sada ima članova duplo više nego cela Jagodina, dnevno jačalo između 30 i 40 ljudi. U ovoj specifičnoj predizbornoj „kladionici“ novih političkih aktivista Socijaldemokratska partija je takođe dobila novih 4000 članova. Srpska napredna stranka je i pred izbore bila najbrojnija sa svojih 340.000 ljudi, a za njom demokrate sa skoro 200.000 članova. Članstvo u Partiji penzionera poraslo je za petinu u Novom Sadu, Nišu i Smederevu, i to pogotovo među mladima. SPS je dobio oko 12.000 novih članova tokom predizborne kampanje, a u stranci kažu da su to uglavnom mladi ljudi do 30 godina, i da oko 45 odsto ukupnog broja pripada mlađoj populaciji.
Tako se problem opet vraća na mlade, pa se zdušno može postaviti pitanje šta opredeljuje mladog čoveka da uđe, na primer, u Partiju penzionera, koji ga ideali nagone baš na tu stranu?
ROĐAK SA SELA: „Ako ti treba posao preko političara, najbolje da ideš u malu stranku koja će preći cenzus“, savetuje jedan mladi čovek. „Oni obično imaju mesta, jer u većim strankama dugačka je klupa.“ Drugi objašnjava: „Možeš da se učlaniš, ali ako nemaš svoga tamo, to je kao da si povremeni član pčelarskog udruženja. Odeš u proleće u udruženje, vidiš koga ima pa u jesen ponovo. Niti te ko šta pita niti te čuje. Ali ako ti je stric faca ili ujak, e onda si interesantan i napreduješ.“ Kao iz rukava svako može izručiti pregršt priča o učlanjivanju „običnih smrtnika“ u partije ili da bi dobili posao ili da ne bi dobili otkaz. Ima slučajeva gotovo neverovatnih, kao, recimo, da bi zaposlio ženu, čovek je pred same izbore učlanio sebe u stranku, stabilnu i duže vreme vladajuću na lokalu. Pošto nije vredelo, preporučeno mu je iz same stranke da učlani celu familiju, oca, majku, tasta, taštu, ženu, što je i učinio e da bi odmah potom stranka izgubila na izborima. Stranački rulet je srećom bezopasan za život, a mahanje bilo kojom partijskom knjižicom ili više njih različitih nije više tako opskurno moralno pitanje, kao što je bilo nekad, devedesetih.
S druge strane gledano, kada bi svi ljudi koji su članovi stranaka makar samo na osnovu članstva dobili posao, broj nezaposlenih u Srbiji i ne bi bio ogroman problem. Zato bi trebalo da je već svim pridošlicama jasno da sâmo članstvo u stranci ne znači ništa, kao i to da su veze, rođačke, kumovske, poslovne, od presudnog značaja. Na sajtu Društva za borbu protiv prevara iz Novog Sada objavljen je tekst koji verno opisuje i sublimira muke mnogih stranačkih početnika:
„Onda dolazi učlanjenje. Vi pričate o svojim idejama i kako biste celi svet promenili za jedan jedini dan, samo da ste neka vlast. Osoba sa druge strane klima glavom i vi lažete još više i čudite se kako vam sve to padne na pamet. Onda se vašem sagovorniku sve smuči, pruži vam ruku i kaže da ste primljeni i da će knjižica biti gotova za nekoliko nedelja. Sad kad ste i vi član, odlazite na sastanke, pomalo i diskutujete, i sve mislite, sad se i vi za nešto pitate. Ipak, vremenom počinjete da shvatate da ste ipak samo član, ili bolje rečeno, jedan glas na izborima. Vremenom prestanete da idete na sastanke. Dolazi dan izbora. Telefon zvoni i vas pozivaju u stranku. Odjednom ste vi u nekim odborima, lepite plakate, idete od vrata do vrata, ubeđujete rodbinu da glasa za vašu stranku, očekujete rezultate sa nestrpljenjem i kad su izbori gotovi, srećni ste jer je vaša partija osvojila određeni broj poslaničkih mesta. Kad pogledate liste zaslužnih članova koji će se naći na funkcijama, vidite da ti članovi uopšte nisu učestvovali u kampanjama, a kamoli da su lepili plakate i vukli druge ljude za rukav da glasaju za njih. Izbori su prošli, sve se polako zaboravlja. Vas nisu zaboravili, jer vas se nikada nisu ni setili, a ako vas neko i pita zašto ste glasali baš za tu stranku, reći ćete da jedino oni mogu nešto da promene. A vi ste i dalje bez posla, i ko zna kad ćete ga dobiti. Nije važno čega si član, nego koga poznaješ.“
KO IMA VIŠE JP: Jedna od dimenzija po kojoj se računa prosperitetnost stranke i mogućnost uhlebljenja u njoj jeste broj ministarstava i javnih preduzeća koje stranka „poseduje“. Ne bez razloga, svakako, jer su upravni odbori javnih preduzeća, i ostale rukovodeće i administrativne strukture zapravo zagušene i prenaseljene prvenstveno partijskim zapošljavanjem. Tvrdi se da u Srbiji ima više od 1300 preduzeća pod državnom kontrolom i oko 130 agencija, u čijim samo upravnim odborima i nadzornim telima sedi više od 15.000 ljudi. Prema nekim procenama, više od 80 odsto direktora i članova UO ima partijsku knjižicu. Jagma za tim i sličnim poslovima, sigurnim i precenjenim, u stvari je najveći izazov partijskim pridošlicama.
A u departizaciju radnih mesta ionako više niko ne veruje. Iako promovisana kao stub kampanje, stranke na vlasti su izgleda već podelile svoj plen bar kada su javna preduzeća u pitanju. Socijalisti u tom smislu izbijaju u prvi plan, pa kad se saberu sve mogućnosti koje nude, Srbijagas, Dunav osiguranje, Galenika, možda i Uprava carina, sva je verovatnoća i EPS, toliki priliv mladog nezaposlenog sveta u njihove partijske redove ne treba da čudi.
Naprednjaci kao stranka u ofanzivi mogu da ponude Telekom i Puteve Srbije, i dve banke, za sada. Magnetska privlačnost PUPS-a leži najviše u PTT-u, Poštanskoj štedionici i PIO fondu, dok se URS-ovo članstvo može nadati u „Skijališta Srbije“, Aerodrom „Nikola Tesla“, Komercijalnu banku i Elektromreže Srbije. Stranci Rasima Ljajića, prema medijskim spekulacijama, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić obećali su JP „Srbijašume“, pa bi time i SDP-ovci bili namireni.
Jačanje moći stranaka i zapošljavanje partijskih saradnika više nije vest, već otužna svakodnevica za koju i prag tolerancije javnosti, nažalost, postaje sve viši. Iz čiste nemoći da se bilo šta promeni. Jedan vic iz prethodne dekade kaže: „Raspisao Parking-servis konkurs za posao i prijavili se Srbin, Rom, Rusin i Mađar. I ko je dobio posao? Pa član Demokratske stranke.“
Iz vlasti „obećavaju“ da nastavak vica sledi…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
