Duplo uživanje
„Vreme” pre vremena: Novogodišnji dvobroj već u sredu na kiosku
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Šta misle mladi o medijima, državi i politici, obrazovanju, izborima i šta žele od ove države i kako bi je promenili
Jovana, Kristina, Marko, Marija, Tamara i Teodora rođeni su 2001, u godini kad je Slobodan Milošević uhapšen i izručen Tribunalu u Hagu i kad je otpočela demokratska tranzicija u Srbiji. Danas imaju 22 godine, studenti su četvrte godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i rade u studentskoj radio i TV emisiji.
“VREME”: Rođeni ste 2001. u demokratiji. Da li možete da kažete da sad živite u demokratiji ili je to i dalje nešto što vam je nedostižno ili nepoznato?
MARKO: Ne bih rekao da je nedostižno, ali otkako su se desile demokratske promene nakon pada Miloševića, uvek je bila priča da smo u tranziciji, da treba vremena za demokratiju, ali ona nikako da dođe. Izgleda da se stvari vraćaju na to kako su nekad bile, kao u vreme Miloševića. O tom periodu znam iz onog što sam zaključio iz priče sa roditeljima i na osnovu onog što sam učio na fakultetu i iz literature koju sam pročitao.
KRISTINA: Mi ne živimo u demokratiji s obzirom na to da preduslov demokratije jesu pošteni i fer izbori. Mi smo videli šta se dešavalo prethodnih godina gde imamo krađe, “bugarske vozove”, malverzacije i pritiske, dovlačenja ljudi za neke sitne novce. Mislim da bi trebalo svi da se probudimo i da je krajnje vreme za to. Mi jesmo rođeni u demokratiji, međutim, ja sam imala 10 godina kad je SNS došao na vlast. Tu demokratiju kakva je bila odmah posle 2000. ne mogu ni da komentarišem jer o tome znam samo iz priča svojih roditelja.
Šta vam nedostaje?
TEODORA: Mislim da se naše mišljenje ne čuje dovoljno, da političari gledaju onako kako njima odgovara i rade za svoje dobro, a ne za naše. To što sad idu ove podele novca penzionerima, studentima, srednjoškolcima, to je sve politički, ali oni znaju da će od tih penzionera dobiti glasove i da će tako možda pobediti na izborima. Gledala sam skoro jednu anketu na televiziji gde je dosta studenata reklo da neće izaći na izbore jer ih niko ne dira, pa zašto bi oni izlazili i glasali.
KRISTINA: Što se tiče mladih koji su apatični, mislim da je jako važno da se popularizuje to izlaženje na izbore i to da mi možemo da promenimo. Promena može da krene od, na primer, funkcionisanja GSP-a. To što nama autobusi ne idu po redu vožnje – to je politika. To što živimo kao studentska beda – i to je politika. To što naše bake i deke potkupljuju donoseći im poklone ili dajući im neke sitne novce – i to je politika.
MARIJA: Mi smo medijski i politički obrazovani, ali moramo uzeti u obzir da postoji još toliko građana ove zemlje koji imaju poverenje u medije ne znajući šta se sve iza kulisa odigrava. Ne možemo da živimo demokratiju jer mi još nismo doživeli sazrevanje društva.
KRISTINA: Mi koji živimo u Beogradu još nešto i znamo, ima ljudi koji žive u ruralnim sredinama i gledaju samo nacionalne frekvencije. Mi smo pre neki dan imali situaciju da na nacionalnoj frekvenciji analiziraju pornografski sadržaj, a to dolazi do svih građana ove države i to je strašno.
TEODORA: Nama je, recimo, ovo poslednje CINS-ovo istraživanje oko kupovine glasova dostupno i mi to možemo da pratimo, ali to istraživanje neće doći do starijih ljudi, koliko god da im mi pričamo šta se dešava.
Kakvu vi državu onda zamišljate, gde vidite sebe?
JOVANA: Volela bih da živim u državi koja ima otvoreno društvo, gde svako može da bude ono što jeste, da ne moram da uđem u konflikt ako sedim s nekim starijim i on glasa za Vučića, a ja glasam za nekog drugog. Volela bih da se obrati pažnja na studente, na zdravstveni sistem, da ne moramo da čekamo po dva sata u gužvama da dođemo do doktora.
KRISTINA: Ja bih volela da živim u državi u kojoj nije glavna vest dana to što je predsednik pristao da nakon sedam i po godina govori za određeni medij. Mislim da bi predsednik države trebalo da govori za svaki medij. Ne bi trebalo da sumnjamo u ispravnost i namere tog medija i kako je došlo do intervjua.
Da li osećate da vam se neki političar obraća, ne samo u kontekstu kampanje?
TAMARA: Mislim da nam se obraćaju samo kad treba da nam daju pare.
JOVANA: Sad ćemo dobiti hiljadu dinara!
TEODORA: Sad sam išla da podignem studentsku karticu i čekala sam u redu dva i po sata. U drugom redu je stajala jedna baka koja me je ismevala, rekla je: “Vidi, došla je da uzme ovu studentsku karticu i hiljadu dinara što joj je dao predsednik”. Kao da je to njegovo! Tako čuju u medijima.
MARKO: Kao da su političari zaboravili kako je to biti mlad i student, i generalno mlad čovek. Ne trude se da rade nešto konkretno. Svestan sam da postoje neki programi koji pomažu mladima, ali imam osećaj da je to sve prikriveno. Niko se nikad nije trudio, kad je reč o predstavljanju političara, da se približi mladima. To što dobijamo pare, 100 evra, pa 50 evra, to su jeftini trikovi.
Vi studirate novinarstvo. Kakve medije u Srbiji zamišljate?
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandar Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve