fotografije: m. rudić
Osmi fudbalski turnir "Kup Banije" održan je 1. juna na terenima Osnovne škole "Stanko Marić" u zemunskom naselju Ugrinovci. Reporter "Vremena" je bio tamo
U Ugrinovce je 1. juna ove godine stiglo neuobičajeno mnogo automobila sa registracijama iz cele Srbije. Kažu – više od hiljadu. Od ranog i oblačnog jutra, po nepokošenim fudbalskim terenima Osnovne škole „Stanko Marić“ u tom zemunskom naselju, sve je vrvelo od mladih i starih u fudbalskim dresovima, patikama i štucnama. Sa terena se čulo fudbalsko dovikivanje, udaranje lopte nogom, aplauzi, a povremeno i muzika sa zvučnika.
Razgovori su se vodili na mešavini ijekavice i ekavice. Naglasaka je bilo raznih.
Razlog okupljanja bio je turnir u malom fudbalu pod nazivom „Kup Banije“. Organizuje ga, već osam godina, Zavičajno udruženje Banijaca, potomaka i prijatelja Banije iz Beograda.
Prethodnih sedam godina, „Kup Banije“ je održavan u Novima Banovcima. Ove godine, za turnir se prijavilo duplo više ekipa nego ranije, pa su organizatori odlučili da se preseli u Ugrinovce, naselje nedaleko od Batajnice.
Sve je, kao i ranijih godina, teklo redovno. Pod nekoliko suncobrana, a pored mobilnog roštilja, stariji su sedeli za stolovima, pili pivu ili sok i divanjkali o tome gde je ko danas, ko je umro, čiji sin se oženio, ko je dobio unuka. Ne smetaju povremene najave delegata sa zapisničkog stola i „krajiška“ muzika koja se čuje u pauzama između utakmica. Dugo se nisu videli, pa je sve drugo manje bitno.
„Milane, ti se baviš tim karateom pa da te pitam… Mirko Podunavac? On je trenirao karate, a bio je kod mene u vojsci. Ne znam ni gdje je, ni kud je…“
Milan škilji na jedno oko, gladi brk, ne seća se. Postavlja pitanja, ovaj mu odgovara, pa klimaju glavom. Za pet minuta obojica se smeju srećni što su Mirka Podunavca našli negde u sećanjima.
Za drugim stolom, jedan omladinac se rukuje se veteranom:
„Ma ne sjećaš se ti mene. Bio si maći. Kako su Pero i Vesna? Pozdrav’ ih. Reci samo Mladen Sužnjić, znaće oni.“ Omladinac samo klima glavom, a po pogledu mu se vidi da je već zaboravio od koga treba da prenese pozdrave…
Na sredini školskog igrališta je još jedan suncobran, a ispod njega zapisnički stolovi. Tu sede trojica organizatora i ton majstor koji se brine o ozvučenju i muzici.
„Dakle, počinjemo sa četvrtfinalnim utakmicama. Na terenu B: Dačo Šaš – NTG Kostajnica. Kendi – Šampioni na A terenu“, govori jedan u mikrofon.
Drugi pruža ruku ka nekima koji su došli da pitaju nešto: „Momci, pomjerite se molim vas. Samo malo, sačekajte“, a onda se okreće kolegama iz organizacije: „Mo’š odma’ najaviti sledeće utakmice: Zadnji vezni Petrinja – Tehnički pregled, na A terenu.“
Drugi se ubacuje: „Čekaj, čekaj. Što ne bi išli ‘vako kako je napisano?“
Treći je revoltiran: „Ne organizuju se ovako turniri, sunce vam jebem!“
Drugi objašnjava: „O’šli su ljudi pojesti nešto, a rekli smo im da ćemo po rasporedu igrati. Neće znati kad igraju.“
Prvi smiruje situaciju: „Stan’te ljudi. Ja imam najmanje živaca. Polako, jebi ga.“
Ovi što su se okupili oko stola se smeju pa zadirkuju organizatore: „Kakvi ti običaj voliš – pivu prije utakmice ili posle?“
Organizatori se prave da su ozbiljni, a ispod oka namiguju. Dogovor je da se igra kako je napisano. Ton majstor pušta refren neke pesme Jandrinog jata i polufinalne utakmice kreću.
Pokraj B terena stoje navijači ekipe Klasnić i odvlače sudiji pažnju.
Ekipa Klasnić je poznata po tome što ih najviše dolazi na turnir. Pre dve godine su imali čak dve ekipe sa imenom svog malog sela pored Gline. Ove godine nastupaju sa jednim timom, ali je navijača došlo bar pedeset.
Ponosni su na to zajedništvo, posebno zbog toga što im fudbal, kako sami kažu, baš i ne ide, odnosno, nije im prioritet. „I ove godine smo izgubili obe utakmice, ali smo bar dali gol, a u drugoj utakmici smo odbranu baš dobro igrali. Sledeće godine će to biti mnogo bolje“, objašnjava pola kroz smeh, a pola ozbiljno, Stevo Muidža, kapiten Klasnića.
Nakon drugog poraza, Klasničani su se spakovali i otišli u obližnji restoran „Plitvice“. Tamo je konobar, Banijac, takođe, spojio sve stolove u sali, izneo malo svinjetine i jagnjetine, malo kruva i salate, malo pive ili soka. Sve je to platio Duta. Kažu da je „tamo“ bio kafedžija. Umesto govora se našalio da mu skup liči na Sedmu banijsku diviziju.
Na drugom kraju stola Vaso se setio kako je u Glini bilo ratno stanje kad je Zvezda osvojila Kup evropskih šampiona, kako su posle toga okrenuli prase… Omladina je obećala da će napraviti grupu na Fejsbuku i sakupiti novac za obnovu Crkve Svetog Duha u Donjem Klasniću, kojoj je krov u jako lošem stanju još od rata.
Pominjale se ratne dogodovštine, izbegličke priče, bilo je šepurenja, zadirkivanja, fotografisanja. Sa jednog kraja stola je neko vikunuo mešavši u rukama špil karata „mađarica“: „Treba nam četvrti. ‘Oće li ko?“ „Samo igrajte momci. Mi smo ušli u reč“, stigao je odgovor.
Na kraju, neko se setio i da pita ko je pobedio na turniru. Niko nije znao. Sutradan, sajt banija.rs je preneo da je najbolja ekipa bila Dačo Šaš. Drugo mesto je pripalo timu Dvor na Uni, a treće Vukovima Glina. Najbolji strelac bio je igrač Željko Grujičić iz ekipe Dačo Šaš sa 12 postignutih golova. Najbolji golman je bio Branko Poznanović iz Vukova Glina, a najbolji igrač turnira je Dragan Klarić iz ekipe Dvor na Uni. U kategoriji veterana, pobedila je ekipa Krajišnik.
Miroslav Kovjanić, potpredsednik Upravnog odbora Zavičajnog udruženja Banijaca, potomaka i prijatelja Banije
„Osnovni motiv za organizovanje turnira ‘Kup Banije’ je zbližavanje omladine koja je došla sa svih strana Banije. Hteli smo da ih na neki način organizujemo da se druže kroz sport. Želimo da ne zaborave svoje korene, običaje, tradiciju“, kaže za „Vreme“ Miroslav Kovjanić, potpredsednik Upravnog odbora i predsednik Komisije za sport Zavičajnog udruženja Banijaca, potomaka i prijatelja Banije.
„VREME„: Ovo je osma godina kako Udruženje organizuje turnir u malom fudbalu. Koliko je teško istrajati u tome?
Bilo je veoma teško pokrenuti sve ovo, a danas je još teže održati celu organizaciju, posebno kad smo bez finansijske podrške, novca, sponzora. Prve godine smo imali samo četiri ekipe, a kako su se poznanstva širila tako je i turnir rastao. Mnogo je ljudi koji su nam pomagali.
Sponzori su uglavnom ljudi sa Banije?
Da. Najviše nam pomažu naši ljudi. Mnogo je ljudi koji su ili ranije ili ‘95. došli sa Banije. U početku nam je mnogo pomogla i mesna zajednica Novi Banovci. Imali smo termin, teren, stolove, suncobrane. Ove godine nam je pomogla Osnovna škola „Stanko Marić“… Bez takve pomoći ne bismo mogli, i to mnogo znači. Osim toga, zaista mi pomažu Rak Milan i Miloš Bajić, volonteri i drugi. Ovo ne bi mogao jedan čovek da uradi.
Imate li planove za budućnost?
Imamo ideje i planove i zato smo i prešli u Ugrinovce gde imamo dva terena. Ove godine smo imali 21 seniorsku ekipu koja se takmičila za trofej, a prvi put smo imali i veteransko takmičenje za šest timova. Želja nam je da organizujemo i takmičenje za decu naših ljudi. Dakle, da nemamo samo seniore, već da organizujemo nešto i za decu od deset, 12 godina.
Da li primećujete da je deci važno da dolaze na turnir?
Naravno. Najviše zbog toga sam i opstao u svemu tome. Da ne vidim da njih to interesuje, sigurno ne bih mogao da izdržim da sve to radim. Sigurno znam da ne bih, jer ovo je jako, jako težak posao. Njihova volja i želja me pokreću.
Čime se Udruženje još bavi?
Mi svake godine vodimo našu fudbalsku ekipu, ili dve, na turnir u Mali Gradac. To planiramo i ove godine, a povešćemo i kulturno-umetničku grupu. Plan je i da se za Preobraženje, u avgustu, odvede jedna ekipa u Krnjak i Rujevac. Videćemo još kako će sve to ići.
Projekat „Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti“ finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program „Jačanje medijske slobode u Srbiji“. Objavljivanje ovog članka omogučeno je uz finansijku pomoć Evropske Unije. Sadržaj članka isključivo je odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
