Jul u avgustu

Rukovodstvo Specijalne bolnice za srce i krvne sudove „Ostrog“ dosta mudro je izabralo trenutak za predstavljanje javnosti nove klinike: zabavljen/šokiran skandalom vezanim za amnestiju Marka Miloševića, prosečan građanin Srbije, naime, teško da je imao snage da se potrese i zbog iznenadnog povratka na javnu scenu Milovana Bojića, nekadašnjeg ministra zdravlja i potpredsednika Vlade Srbije (poznatog, između ostalog, i po tome što je od skromne lekarske platice uspeo da uštedi 800.000 franaka i za stare dane ih položi na siguran švajcarski bankarski račun).

Jer, bez obzira na raskošnu paletu Bojićevih doprinosa učvršćivanju režima Slobodana Miloševića, amnestija mladog Miloševića ipak ima znatno veću (simboličku) težinu u dokazivanju sve raširenije teze da se posle 5. oktobra, zapravo, ništa u Srbiji nije promenilo. Osim što je Milošević u Hagu, a glavni arhitekta njegovog političkog smaknuća – pod zemljom.

I pobornicima (lažnog?) legalizma slučaj mladog Miloševića mnogo bolje od Bojića ili bilo koga drugog pasuje za potrebe optuživanja za „ekstremizam“ i „zalaganje za revolucionarnu pravdu“ svih onih (višestruko izneverenih) građana koji se i danas sećaju „blagodeti“ vladavine režima oborenog voljom miliona građana u jesen 2000. godine.

SVE ĆU DA VAS TUŽIM: Ipak, nekoliko medija uspelo je da, pored pedantnog praćenja priče o ulozi ministra Velimira Ilića u kreiranju oprosta za siledžijsko ponašanje Marka Miloševića, primeti i povratak Bojića i njegovih političko-poslovnih prijatelja na javnu scenu, što je podstaklo rukovodstvo „Ostroga“ na hitru reakciju.

Samo dan nakon svečanog početka rada, klinika je, naime, izdala neobično saopštenje u kome unapred upozorava „sve one koji iznose neistine i uvrede“ da će ih tužiti. A šta je za čelnike klinike uvreda, proceniće isto ono vrlo pravosuđe koje ni u vreme vladavine DOS-a, ni za vakta aktuelne manjinske vlade koju podržava SPS, uprkos brojnim dokazima, nije uspelo da nađe odgovarajuću meru gotovo ni za jedan kriminalni potez gotovo nijedne perjanice Miloševićevog režima.

Osim preventivne pretnje tužbom, preduzeta je još jedna mera za zaštitu poslovnih interesa privatne bolnice koja je, za razliku od mnoštva siromašnih ustanova za lečenje običnih (siromašnih) građana, nečim zaslužila blagoslov patrijarha Srpske pravoslavne crkve, lično: sa internet prezentacije bolnice „Ostrog“ tokom vikenda skinuta su imena i fotografije Milovana Bojića i njegove supruge Dragane, takođe člana njenog tima eksperata (šef kardiovaskularnog odeljenja). Nekoliko internet foruma pokazalo je, naime, da u Srbiji još ima dosta građana (potencijalnih pacijenata) koje pamćenje nije zauvek izdalo, pa ime Milovana Bojića ne doživljavaju kao pozitivnu reklamu i prethodno postavljene informacije o bračnom paru Bojić volšebno su nestale sa ambiciozno zamišljenog sajta nove bolnice za srce.

ZVANIČNO: Iako se o klinici „Ostrog“ u javnosti već duže od godinu dana govori kao o „Bojićevoj bolnici“, nekadašnji visoki zvaničnik JUL-a i odani prijatelj Mire Marković (i Vojislava Šešelja) zvanično je samo njen stručni konsultant, odnosno, prema sopstvenim rečima, „projektant medicinskog programa i organizacije rada bolnice“. U cilju izbegavanja tužbe kojom je klinika unapred zapretila, sa internet sajta „Ostroga“ doslovce prepisujemo da je „Specijalnu bolnicu za srce i krvne sudove ‘Ostrog’ osnovala firma ‘Modul company’ d.o.o. iz Beograda 29.07.2004. godine“. A prema izjavi Slobodana Kneževića, direktora nove bolnice, datoj „Blicu“, vlasnik klinike je „Dejan Ćetković, naš čovek koji živi u Australiji, a osnivači su njegove firme ‘Modul kompani’ i ‘Maks Tim’ iz Beograda“. (O Kneževiću se, na internet stranici „Ostroga“, između ostalog, navodi da je „tokom 1998. pa sve do 2002. godine obavljao dužnosti samostalnog savetnika direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti ‘Dedinje’ u Beogradu, punomoćnika Instituta pred nadležnim sudovima i drugim organima i pomoćnika direktora Instituta“ – a u istoj ustanovi, baš u vreme kad je na njenom čelu bio Bojić, radila je i većina ostalih zaposlenih u „Ostrogu“.)

U izjavi za „Blic“ i sam Bojić je demantovao da ima bilo kakvog vlasničkog udela u klinici opremljenoj najsavremenijom medicinskom opremom (posebnu pažnju izazvao je skener vredan milion i po evra kakav, prema pisanju štampe, imaju još svega tri klinike u Evropi). Možda bi to mogla da bude i istina, jer pitanje o poreklu Bojićevog novca ionako niko više ne postavlja tamo gde bi trebalo, pa stoga ni njegov evenutualni vlasnički udeo u klinici – strogo legalistički gledano – ne bi morao da bude sporan. Prema Bojićevim rečima, naime, tužilaštvo je odbacilo sve optužbe pokrenute protiv njega pod sumnjom da je zloupotrebio službeni položaj (sumnjičen je da je početkom aprila 1995. neovlašćeno isplatio 377.000 maraka četvorici lekara, jednom akademiku i piscu knjige Masoni u Jugoslaviji; da je isplatio 1.200.000 dinara na ime zarade četvorici poznanika iako nisu bili zaposleni u Institutu te da je krajem 1999. oštetio Institut za 581.000 dinara za koje je kupljen nameštaj trojici njegovih prijatelja). A pokušaj švajcarskih vlasti da omoguće proveru porekla onih 800.000 franaka pronađenih na računu s njegovim imenom u tamošnjoj banci, ionako je već odavno propao, jer tadašnje jugoslovenske i srpske (postpetoktobarske) vlasti nisu dostavile dokaze da se u zemlji protiv njega vodi krivični postupak. Postupka nije bilo jer poslanici Veća građana tadašnje savezne skupštine, uprkos svim teškim optužbama protiv njega, nisu hteli da mu skinu imunitet. Niko se, ni nakon isticanja Bojićevog poslaničkog mandata, nije setio da ga (kao ni Marka Miloševića i druge asove iz Miloševićevog vremena, priupita da li je platio porez – zbog koga je, u nedostatku dokaza za druga dela, i čuveni Al Kapone onomad zaglavio u zatvor).

A sudeći po nedavnoj tvrdnji Obrena Joksimovića, prvog postpetooktobarskog ministra zdravlja i direktora vladajuće Demokratske stranke Srbije, Bojić nema razloga da se brine ni za svoj lekarski ugled, koji su ozbiljno ugrožavali nekadašnji napisi o njegovom sumnjivo brzom napredovanju sa sumnjivim pokrićem: dr Joksimović je, naime, u gledanoj TV emisiji, obnarodovao da „izuzetno profesionalno ceni“ dr Bojića.

ZABORAVLJENI ASOVI: Nije, ipak, Milovan Bojić bio jedini julovski kadar koji je onoliko usrećio zdravstvo, a time i sve građane Srbije: beše vreme (proleće 2001) kad su mediji pisali što o stvarnom, što o potencijalnom hapšenju nekoliko krupnih zdravstveno-julovskih „zverki“. Pod sumnjom da su prilikom nabavke citostatika i drugih lekova oštetili republučki Zavod za zdravstveno osiguranje za više od tri miliona dinara, uhapšeni su bili Tomislav Janković (bivši direktor tog zavoda) i Nikola Mitrović (direktor Instituta za onkologiju i radiologiju). Pod istim optužbama uhapšeni su i Zoran Višnjić (direktor Medifarma i član bratskog SPS-a), Radoslav Sekulić (prethodnik Mihalja Kertesa na mestu direktora Savezne uprave carina i predsednik Upravnog odbora preduzeća Best farm). Očekivale su se neke sankcije i protiv Dragoljuba Đokića, do petooktobarskih promena direktora Instituta za zaštitu zdravlja Srbije „Milan Jovanović Batut“, i predsednika komiteta za zdravstvo Direkcije JUL-a – protiv koga je Institut „Batut“ podneo čitavu hrpu dokaza za tvrdnju da je „suprotno odredbama kolektivnog ugovora nezakonito otuđivao imovinu Instituta, nezakonito došao do stana…“. A tamo negde u vreme policijske akcije Sablja (2003) i hapšenja zamenika republičkog javnog tužioca Milana Sarajlića, tvrdilo se da je Sarajlić priznao da je bio zadužen da opstruiše sve istrage koje su vođene posle 5. oktobra. Nešto ranije, isti taj Sarajlić se u jednom intervjuu žalio da su „krivične prijave negde zadržavane u fioci“, ali da to nije u tužilaštvu. A na spisku „negde“ zadržanih prijava o kojima je govorio, između ostalih, bile su i prijave Ministarstva finansija za finansijske zloupotrebe protiv Leposave Milićević, istaknutog kadra JUL-a, raspoređene na funkciju ministra zdravlja i već pomenutog Tomislava Jankovića…

ŠTA JE EPILOG: Za sada nema dokaza da bi se saopštenje JUL-a izdato tokom vikenda u kome se najavljuje povratak te partije na političku scenu moglo odnositi i na eventualni povratak istaknutih julovskih kadrova iz zdravstva, po Bojićevom ili nekom sličnom receptu (možda po ugledu na povratak Momčila Babića, nekadašnjeg direktora KBC-a „Bežanijska kosa“ i člana bratskog SPS-a, koji je nedavno postao direktor prvog privatnog medicinskog fakulteta u Srbiji – „US Medical school“ – i odmah najavio krivične prijave protiv dekana Medicinskog fakulteta u Beogradu dr Bogdana Đuričiča i ministra zdravlja Tomice Milosavljevića zbog njihovih izjava protiv tog fakulteta). Ali, nema ni informacija o tome da je neko odgovarao za onoliko upropaštavanje zdravstva – i to baš u vreme kad je ta, u to vreme finansijski unosna oblast, bila gotovo u potpunosti poverena kadrovima „levo, lepše, JUL“.

Za razliku od više od godinu dana starih čaršijskih priča o „Bojićevoj klinici“, većina beogradskih lekara koje je „Vreme“ konsultovalo – za nekadašnju ministarku zdravlja Leposavu Milićević godinama nije čula. Bilo je pretpostavki da se vratila u Požarevac, gde je, prema predanju, upoznala Miru Marković i time započela politički uspon, ali pouzdani izvori tvrde da ona relativno povučeno živi u Beogradu i – ne radi nigde. Tomislav Janković i Nikola Mitrović takođe su u Beogradu, ali ne u zatvoru gde su se kratko zadržali, već u penziji (za razliku od njihovog kolege iz afere Radoslava Sekulića koji je još u biznisu, a u lekarskim krugovima njegovo ime uvek se nekako pomene u priči o smeni Zorana Stankovića se čelne funkcije na VMA). Dragoljub Đokić se vratio na Medicinski fakultet u Kragujevcu, gde je, sudeći prema podacima sa internet sajta te ustanove, šef katedre za socijalnu medicinu. Njegove kolege tvrde da se ne zadržava mnogo na fakultetu već se uglavnom nalazi u Knjaževcu, a govori se i o navodnom lancu apoteka po Srbiji koje su u njegovom vlasništvu. A prema rečima dr Nade Protić, koja je od 13. oktobra 2000. do 20. februara 2001. i zvaničnog postavljenja nove direktorke Ivanke Gajić bila na čelu privremene uprave Instituta, onih 96 papira pripremljenih da dokažu optužbe protiv Đokića za sud nisu bili dovoljno uverljivi. Ali je njegov zahtev za odštetu za pet meseci tokom kojih nije radio (od oktobarskog izbacivanja do februarskog postavljenja novog rukovodstva) uvažen, zahvaljujući čemu je smenjeni direktor inkasirao 560.000 dinara.