Jovanov slučaj

Protekle nedelje Srbija se tresla od državne borbe za ljudska prava. Kao ni za jednog svog građanina vlada je stala u zaštitu stranog državljanina Makedonca Jovana Vraniškovskog, vladike Jovana, egzarha patrijarha SPC-a u Makedoniji i v.d.-a prvog čoveka pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, dovodeći u pitanje dobre odnose sa gotovo jedinim preostalim susedom sa kojim nismo u svađi a nemamo ni neprijatno ratno nasleđe. Sa verovatno jedinom zemljom sa kojom u spoljnotrgovinskoj razmeni Srbija ima suficit.

Sledbenici Pokreta Snaga Srbije Bogoljuba Karića, za koje je dodatni fitilj da se uključe u odbranu vladike Jovana bila vest da ga je makedonska policija obrijala i ošišala, mogli bi da odahnu: vladika Jovan izdržava zatvorsku kaznu kosmat i bradat što su potvrdili Kostadinčo Efremov, direktor Direkcije za izvršavanje sankcija u Ministarstvu pravde Makedonije, i Cane Mojanovski, predsednik Komisije za verske zajednice, koji su ga istog dana po dolasku u zatvor i posetili. Ideja o šišanju i brijanju Jovana nije nova. Pre dve godine tadašnji predsednik Komisije za odnose sa verskim zajednicama Đorđi Naumov tražio je da se odmetnuti vladika ne samo obrije već i protera iz Makedonije. Toliko o tolerantnosti čoveka koji treba da se brine o verskim slobodama.

U bitku za religijski suverenitet između MPC-a i SPC-a prva se otvoreno uključila makedonska država usvajajući u Sobranju pre dve godine Deklaraciju o podršci MPC-u u njenoj borbi sa SPC-om za autokefalnost. MPC je tako postala crkva koja ima i zvaničnu potvrdu o čvrstoj sprezi sa državom. Od nasilnog otcepljenja od SPC-a 1967. godine MPC-u, koji ne priznaje nijedna pravoslavna crkva u svetu, priznaje najviše bi, verovatno, odgovaralo da vladika Jovan ceo život provede u zatvoru.

Do ove poslednje afere sa egzarhom SPC-a, koja je poprimila dimenzije nacionalnog pitanja upakovanog u odbranu ljudskih prava i sloboda, višedecenijske sporove SPC-a i MPC-a, bar deklarativno, srpske vlasti proglašavale su za isključivo crkveno pitanje.

Trapavo osuđivanje vladike Jovana od strane makedonskih vlasti za optužbe koje su teško dokazive (deljenje crkvenih kalendara u kojima se veliča SPC, pa još u pravoslavnoj zemlji, teško da spada u širenje verske, rasne i nacionalne mržnje), moglo bi samo da šteti državi čiji je on državljanin. O tome svedoči i interesovanje OEBS-a za ceo slučaj.

ČEDO MPC–a: U celoj zavrzalami najviše poena mogao bi da ubere sam vladika Jovan, ali ne u Makedoniji već u Srbiji. U Makedoniji vladika Jovan nema kritičnu masu sledbenika, i nije uticajan.

Uostalom, Jovan je čedo Makedonske pravoslavne crkve i, do raščinjavanja 2002. godine, bio je najmlađi vladika koji je do visokog crkvenog zvanja došao munjevito. Na to mesto u crkvenoj hijerarhiji rukopoložio ga je za SPC najsporniji, ali u Sinodu MPC-a najutacjniji vladika kumanovsko-pološki Kiril, jedini živi potpisnik odluke o proglašenju autokefalnosti MPC-a iz 1967. godine. Sa matičnom Makedonskom pravoslavnom crkvom Jovan se razilazi posle njenog odbijanja da prihvati Niški dogovor kojim je Srpska pravoslavna crkva makedonskoj crkvi ponudila široku autonomiju. Jovan samovoljno otcepljuje svoju Veleško-povardarsku eparhiju i proglašava kanonsko i liturgijsko jedinstvo sa SPC-om. O svojoj odluci obaveštava i patrijarha Pavla. Biva proteran iz eparhije. Sinod MPC-a mu određuje manastir u kome će da boravi i daje mu mesec dana za pokajanje. U izjavama za medije, a, inače, rado ih daje, vladika Jovan MPC naziva raskolničkom crkvom koja ne poštuje kanone. Svoj izbor za vladiku u takvoj crkvi smatra ipak kanonskim uz punu podršku SPC-a koja je oštro protestovala zbog njegovog raščinjavanja.

Uporište za svoje buntovništvo, koje mu je dalo nadu u uspeh njegove misije, vladika Jovan je verovatno imao i u nereagovanju Sinoda MPC-a na sve ono što je radio. U vreme zaoštravanja odnosa na relaciji Atina–Skoplje on je, na primer, u bogosluženje u svojoj eparhiji uveo grčki jezik, zbog čega i danas u makedonskim crkvenim krugovima važi za grčkog eksponenta. Bez ičije saglasnosti promenio je ime Povardarske eparhije u Veleško-povardarsku. Sinod ne reaguje ni na njegovu izjavu da je postao vladika da bi promenio odnose u crkvi, kao ni na upozorenja iz same crkve o novčanim malverzacijama. Takvo ponašanje Sinoda MPC-a u Makedoniji se tumači slabošću crkve ili uslugama vladike Jovana učinjenim prvom među jednakima u Sinodu. Dok nije dogorelo do nokata, Jovanovi nekadašnji crkveni saborci njegove „grehe“ pravdali su mladošću i živahnošću.

NOVČANA AFERA BEZ SUDSKOG EPILOGA: Po raščinjavanju Jovan je optužen za novčane malverzacije i trošenje crkvenih para na raskalašan život i otuđivanje crkvene imovine. Pod pretnjom sudom jednom prilikom je vratio više od 50.000 evra, koje je njegovoj eparhiji donirao biznismen a sada gradonačlnik Skoplja Trifun Kostovski. Pod čudnim okolnostima, pre svega zahvaljujući crkvenim krugovima, novčana afera i pored brojnih dokaza iznetih u javnosti nikada nije dobila epilog na sudu.

U poslednjem „slučaju“ vladike Jovana dogodilo se nešto protiv čega se on u mladosti borio. Početkom devedesetih, kada je kao mlad građevinski inženjer tek najavljivao svoju buduću naklonost crkvi (kasnije završio i Teološki fakultet u Beogradu i postdiplomske studije u Grčkoj), javno je protestovao protiv mešanja države u crkvena pitanja. Država ga je u julu ove godine osudila za nešto što nije objektivno ni mogao učiniti: raspirivanje verske, rasne i nacionalne mržnje. Pre dve godine zabranila mu je činodejstvovanje u stanu njegovih roditelja u Bitolju, navodno na prijavu komšija koje su uznemiravali zvuci iz stana. Pravi heroj i velikomučenik vladika Jovan je postao kada mu je država uz silnu mehanizaciju u ponoć, pre nešto više od godinu dana, srušila crkvu koju je počeo da gradi na privatnom posedu u selu Nižepolje kod Bitolja. Tada je u zaštitu Jovana ustao i makedonski Helsinški odbor i još neke međunarodne organizacije za ljudska prava.

U svim ovim slučajevima reagovala je i SPC upućujući nove pretnje MPC.

Siptomatično je da se proteklih godina incidentno zaoštravanje odnosa na relaciji SPC–MPC (akcije za i protiv vladike Jovana, zabrana ulaska u Makedoniju sveštenicima SPC-a u mantijama) najčešće događalo pred obeležavanje dana makedonske državnosti u manastiru Prohor Pčinjski. I pred ovaj Ilindan neke od Jovanovih pristalica izjavile su za makedonske medije da su se do poslednjeg trenutka nadale da Jovan do Ilindana neće otići u zatvor, pošto je njegova želja bila da se 2. avgusta spektakularno pojavi pred manastirom Prohor Pčinjski, odakle bi njegov odlazak na izdržavanje zatvorske kazne prenele srpske novinske agencije. Navodno, sve je bilo isplanirano: da u manastir dođu najviši predstavnici srpske svetovne i crkvene vlasti na čelu sa premijerom Koštunicom i patrijarhom Pavlom koji bi mu uručio tomos o priznavanju njegove pravoslavne Ohridske arhiepiskopije. Jovan je, prema izjavi svojih pristalica, planirao da sa tomosom u ruci iz Prohora Pčinjskog ode u Idrizovo.

Kao već iskusan borac, mirno je primio rešenje bitoljskog Apelacionog suda koji nije uvažio njegovu žalbu. Obraćajući se novinarima rekao je da nema nameru da beži, da odlukom nije iznenađen „budući da znam da je ona politička“.

Dve države su se ozbiljno uplele u crkveni spor. Jedna ruši manastir i šalje vladiku u zatvor. Druga ultimativnim rečnikom traži oslobađanje vladike, stranog državljanina, prizemljuje MAT i preti narušavanjem dobrosusedskih odnosa. U poređenju sa državnim halabukama crkve su ostale po strani. Mogle bi biti zadovoljne rezultatom svog uticaja na svetovne vlasti u sekularnim državama.