Jovanka – žena koje nema

Kada je svojevremeno Mira Adanja-Polak pitala zašto svog supruga stalno oslovljava „službenim“ imenom Tito, Jovanka Broz odgovorila joj je: „Za mene je uvek bio Tito.“

Taj odgovor na neki način sublimira život najpoznatije ovdašnje udovice i žene zbog čijih bi memoara svaki izdavač dušu prodao: iako je Josip Broz umro još pre trideset godina, ona je na neki način i dalje u njegovoj službi, deleći njegovu sudbinu. Baš kao i pokojni maršal, Jovanka je tokom poslednjih pedeset godina bila slavljena, osporavana, revitalizovana, ostajući ipak suviše „kontroverzna“ i tajnovita da bi bila zaboravljena.

DAMA KOJA ĆUTI: Ove godine, baš kao i poslednjih pet, Jovanka se ni 25. ni 4. maja nije pojavila u Kući cveća. No, to istovremeno ne znači da je potpuno nestala iz javnosti. Naprotiv. Za razliku od prethodnih godina, kada se pojavljivala jedino na Titov rođendan ili na dan njegove smrti i bila uglavnom nema, njene izjave više nisu retkost – poslednji intervju dala je „Politici“ 17. marta ove godine. Takođe, za razliku od prethodnih godina, postala je direktnija (reklo bi se i agresivnija). U pomenutom intervjuu, recimo, prvi put je detaljno govorila o Titovoj ostavinskoj raspravi i naslednicima, razlozima zbog kojih je godinama bila u „nemilosti“, ljudima koje smatra odgovornim za sve što joj se događalo.

Medijsku pažnju takođe je izazvala kada su joj prošle godine konačno uručena lična dokumenta, kada joj je dodeljena penzija, ali i kada je odlučeno da država finansira popravke na njenoj kući. Ipak, snimci na kojima se pojavljuje i dalje su izuzetno retki: u avgustu 2007. snimljena je u vožnji Beogradom (kada je, kako se navodili, pojela i „šareni sladoled u kornetu“), a 2009. zabeležena je i na snimku na kojem prelistava knjigu fotografija Ive Eterovića. O njoj se i dalje piše, snimaju se emisije i dokumentarci, a 2005. jedan od glavnih modnih događaja bilo je predstavljanje kolekcije „Jovanka Broz“, koje je najavljivano kao omaž vremenu „kada su žene nazivane damama, a riba je bila samo klizava vodena životinja“. U međuvremenu, ona i dalje živi u polufunkcionalnoj kući u koju je smeštena posle Titove smrti, dodeljena joj je penzija od približno hiljadu evra, a povremeno joj u posetu svrati ministar Rasim Ljajić čiju pomoć i sama često ističe. Sudeći po retkim fotografijama i izjavama svedoka, i dalje se „dobro drži“.

Sve to zvuči kao holivudski scenario u slučaju žene koja je počela kao partizanka skromnog porekla. Rođena 7. decembra 1924. godine u ličkom selu Pećani, sa 17 godina pridružila se Savezu komunističke omladine Jugoslavije. Dve godine kasnije, ranjena je u nogu i preležala tifus, da bi u 21. dobila dva ordena za hrabrost. Josipa Broza Tita upoznala je 1944, tokom desanta na Drvar, a za njega se udala 1952. podaci iz zvanične biografije istovremeno su i jedini koji se smatraju nespornim. Ostali detalji o Jovankinom putu do statusa „prve dame“ Jugoslavije, a zatim najpoznatije odbačene žene i udovice, i dalje su tajna. Uprkos brojnim svedočenjima, jedina istina – ona koju bi sama ispričala – i dalje se čeka.

UNIFORMA I CRVENI SATEN: Jedna od najvećih misterija jeste pitanje kako je partizanka Jovanka Budisavljević postala drugarica Broz. Prema najčešće pominjanoj verziji, neposredno posle Drugog svetskog rata, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković organizovao je svojevrsnu audiciju za devojku koja bi bila angažovana u Titovom kabinetu. Među 50 proverenih kandidatkinja, koje su mu poslali republički podsekretari, Ranković je, navodno, odabrao njih pet i predstavio ih maršalu. Ovaj je potom izabrao upravo drugaricu Budisavljević. U drugoj verziji, glavnu ulogu odigrao je Ivan Krajačić, u to vreme poverenik NKVD-a, koji je Jovanku bukvalno „ugurao“ u Titovu kancelariju – priča koja je za posledicu imala teoriju o tome da je Jovanka zapravo „ruski špijun“. Prema svedočenju bivšeg generala JNA Marjana Kranjca, stvar je bila mnogo jednostavnija: navodno, Jovanka je još 1945. dodeljena Maršalatu kao higijeničarka, nadležna za kontrolisanje hrane, čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti Titove ljubavnice Davorjanke Paunović, već 1946, postala je Titova lična sekretarica i, kao takva, „spadala u najuži krug fizičke zaštite opšteg bezbednosnog sistema oko Tita“.

Jedino svedočanstvo o početku ljubavi između već vremešnog Tita i 32 godine mlađe Jovanke dao je Milovan Đilas u knjizi Druženje s Titom. Konstatujući da je Tito za nju bio „partijsko i ratno božanstvo“, a da je ona istovremeno „spoznavala i kao muškarca“, Đilas je konstatovao kako je Jovanka od početka bila rešena da „ako treba, sagori i svene, neznana i nepriznata, kraj božanstva o kome je sanjala i kome je jedino mogla pripadati, kad ju je već odabrao“. Prema Đilasu, situacija je postala jasna 1951, kada je Jovanka jecala tokom Titovih napada žuči i kada se, neposredno pre operacije, pridružila zabrinutim članovima Politbiroa. Jedan živopisan detalj iz tog perioda potekao je od anonimne žene iz nekadašnje Titove posluge. Navodno, ljubav je započela tokom jedne filmske projekcije u Titovim ličnim odajama, a pomenuta služavka videla je Jovanku kada je izletela iz bioskopske sale „crvena kao da je neko našminkao“ i zatražila „malo vode“.

Kako bilo, Jovanka Budisavljević udala se za Tita 1952, što je bio njen prvi, a njegov treći brak. Venčanje je, navodno, obavljeno u vili Dunavka u Iloku, a kumovi su bili Aleksandar Ranković (s mladoženjine strane) i general Ivan Gošnjak (s mladine). Jovanka se u svojstvu zvanične supruge prvi put pojavila godinu dana kasnije, tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna – za brak do tada, navodno, nije znao skoro niko, pa čak ni britanska tajna služba.

Prema navodima u knjizi Bore Krivokapića Bes/konačni Tito, Jovanka se te noći pojavila u dugoj haljini od crvenog satena, a za njen stajling potom je bila zadužena Foska Paranos – žena poreklom iz bogate beogradske porodice, prijateljica vojvotkinje od Kenta. Pored nje, brigu o transformaciji ličke partizanke u drugaricu Broz preuzeće i Vera Velebit, supruga tadašnjeg ambasadora Jugoslavije u Rimu: navodno, Jovanka je neko vreme boravila u Rimu kod Velebitovih, gde je dopunjavala svoje obrazovanje i podučavana o elementima protokola.

DANI SLAVE, DOBA NEMOĆI: Čitavih četvrt veka Jovanka Broz bila je nezaobilazni deo scenografije koja je okruživala njenog supruga. Sa svojim elegantnim satenskim haljinama, teškim nakitom i punđom koja je postala deo njenog imidža, savršeno se uklapala u sliku raskoši i hedonizma koja je inače bila karakteristična za Titovo okruženje. Uspešno dokazujući da elegancija i otmenost nisu nužno povezane s poreklom, ova putena Ličanka uglavnom je zasenjivala svetske diplomate i ugledne goste iz inostranstva. Iako postoje brojne teorije o njenoj pravoj moći i eventualnom uticaju na političke odluke, čak ni njeni najveći protivnici nisu u pitanje doveli način na koji je nastupala kao Titova supruga, a samim tim i predstavnica Jugoslavije. Navodno je čak i britanska kraljica, inače nesklona ličnim opservacijama, jednom rekla Brozu: „Vi ste se dobro oženili. Našli ste jugoslovensku Avu Gardner.“

U pozadini takvog sjaja, glamura i besprekorno savladanih pravila protokola, tekle su, međutim, unutrašnjopolitičke borbe koje su direktno uticale na njen status. Iz nikada precizno utvrđenih razloga, Jovanka i Josip Broz od 1977. više nisu živeli zajedno, niti su se zajedno pojavljivali u javnosti. Broz o svojoj supruzi nikada nije rekao nijednu ružnu reč, pričalo se da joj čak šalje i cveće, ali brak više nikada nije bio ono što je bio ranije. Iako je na sahrani zauzela mesto koje joj je pripadalo, neposredno posle toga, usred noći i nenajavljeno, naloženo joj je da se iseli iz Užičke 15. Lišena čak i svojih ličnih predmeta, useljena je u kuću koja je do tada služila za smeštaj gostiju iz inostranstva, ponuđena joj je penzija, imala je pravo da koristi kola sa šoferom, dok su o kući brinuli domaćica i baštovan. Njen život od tog trenutka neki su opisivali kao „odiseju“, neki kao „siromaštvo“, ali je – na stranu poetika – činjenica da je Jovanka Broz od 1980. živela skromnije, povučenije i izolovanije nego što bi priličilo osobi koja je punih 25 godina bila deo istorije Jugoslavije. Uprkos pismima koja je, kako je jednom rekla, pisala svim vladama SFRJ, SRJ, SCG i Srbije, njena situacija počela je da se popravlja tek od 2005. kada joj je delimično adaptirana kuća – u međuvremenu je dobila penziju, a 2009. i dugo očekivane lične dokumente.

KONTROVERZE: Pitanje svih pitanja, ono na koje sama Jovanka odgovara parcijalno, jeste zašto joj se sve to dogodilo. U intervjuu za „NIN“, koji je dala 1988, a koji nikada nije objavljen, nagovestila je da su kampanju protiv nje organizovali pre svega Stane Dolanc i Nikola Ljubičić, ali je u poslednjem intervjuu za „Politiku“ listu proširila drugim imenima, dodajući i nova tumačenja: „Ljubičić mu je (Titu – prim. aut.) postavio uslov: žena ili država. Rekao mu je da mora da se razvede, što je Tito odbio. Ali, smetala sam i Hrvatima, odakle su počinjale i dolazile sve intrige oko mene. Od njih je potekla i intriga da se borim za vlast, što nije tačno.“ Osim Jovanke, drugi svedoci koji bi mogli nešto da kažu o njenom udaljavanju od Broza, a zatim i o izbacivanju iz kuće, uporno ćute ili su ćutali.

Prema izveštaju pisanom za Predsedništvo SFRJ 1988, u periodu od 1974. do 1988. najviši državni organi redovno su raspravljali o odnosima supružnika Broz, odnosno o Jovanki: navodno, o toj temi bilo je reči na čak pedeset devet sednica. Sve to bila je posledica Titove odluke od 21. januara 1974. da se osnuje partijska komisija koja bi proučavala „slučaj drugarice Jovanke“. „Tu komisiju je obrazovao CK Komunističke partije da ispituje Ivana Miškovića, koji je vodio istragu u slučaju Ranković. I ta komisija ga je smenila sa svih dužnosti“, objašnjava Jovanka u intervjuu za „Politiku“. „Optuživali su me da postavljam i smenjujem generale, a zašto nikad nisu rekli i argumentovali koga sam ja to smenila? Kod nas je uvek proveravala, zapošljavala i otpuštala Udba, ali je najlakše bilo reći: proganja Jovanka. Eto, kako vidite, ja sam primala mnoge udarce koji su bili namenjeni Titu. Tako su svoje svinjarije pokrivali lažima i obmanjivali narod.“

Pored neprijatelja među Titovim najbližim saradnicima, Jovanka je neprijatelje stekla i u familiji Broz. I tu su odnosi podjednako komplikovani i podjednako nejasni svakom ko u njima nije učestvovao. Najoštriji u osudi Jovanke bio je Joška, Titov unuk, koji je u ispovesti za „Vreme“ 2000. godine objasnio da su Titu najteže pale „ona i njene ličke veze“: „Zato je nije hteo uz uzglavlje ni u samrtnom ropcu. Priznajem da Jovanku nisam nikada posebno voleo, još kada sam bio mali bacio sam njen prvi poklon – bicikl – preko ograde balkona. Njeno mešanje u politiku išlo je mnogima na živce. Ona je bila ta koja je sve odane mlade oficire koji su s Titom prošli kroz rat lagano udaljavala od njega. Stalno je potpirivala neki strah, govorila ko i kako može da mu šteti.“

Na ovakve i slične napade Joške Broza – jer je ostali potomci nisu javno napadali – Jovanka je ostajala nema: ona davna obuka po pitanju stila, protokola i „damskog pristupa“ pokazala se uspešnom i u tom slučaju. Ipak, reagujući na nedavno održanu izložbu „Tito foto“ i promociju knjige Titov dnevnik, Jovanka je ponovila da ostavinska rasprava o Titovom materijalnom nasleđu „nikako da završi u sudu“, ali i da su Titovi naslednici ona i Titov sin Aleksandar – Miša. O Joški i drugim potomcima nije ni zucnula.

Posle svega, postavlja se i pitanje zašto su ove kontroverze, uz druge brojne misterije iz Jovankinom života uopšte važne? Da li je za građane Srbije, Hrvatske ili bilo koje druge bivše jugoslovenske republike uopšte važno kako će (i šta će uopšte) Brozovi međusobno razdeliti? Da li im je, posle svega što se dogodilo, zaista važno ko je i zašto Jovanku odvojio od Tita, da li je ona zaista bila ruska špijunka, žena željna moći ili bilo šta drugo za šta su je optuživali? Realno gledano, ovakvi podaci trebalo bi da budu važni možda samo istoričarima. Međutim, činjenica da je javnost čak i trideset godina posle Titove smrti zaintrigirana svakodnevicom, izgledom i pričama njegove udovice, jasno pokazuje da nas to, eto, nekako pogađa. S jedne strane, biće da objašnjenje leži u činjenici da, u zemlji u kojoj se događaji smenjuju brzinom svetlosti, a ljudi nestaju ili bivaju zaboravljeni još brže, Jovanka zaista predstavlja unikatni relikt davne i bolje prošlosti. S druge, čini se da je Jovanka (možda i nesvesno) otkrila tajnu medijskog i svakog drugog opstanka na mestu na kojem živimo: čuvaj svoje tajne i ćuti koliko god možeš.

Tako valjda i priliči ženi koja se svojevremeno udala za instituciju, a ne za čoveka.

Drugarica Jovanka

VINSKI PODRUM NA VANGI: Bračni par Broz imao je čaše sa rupicama tako da bi se svako ko bi pio iz njih isprskao

Ne znam zašto Jovanku Broz ne pozivaju na svaki važan praznik, zašto joj ne nude počasno mesto u prvom redu ako pristane da dođe. Njeno prisustvo uvek bi značilo prisustvo istorije. Niko nije obavezan da voli svaki detalj istorije svoje zemlje, svog naroda, ali ako je ne priznaje odriče se i bitnog dela svoje sadašnjosti i ne zaslužuje budućnost

Ne znam kako o njoj da pišem u trećem licu. Za partizanku i dugogodišnju Titovu ženu ne mogu reći „gospođa Broz“. Još manje „udovica bivšeg predsednika“. Ali kad bih imao prilike da se još jedanput u životu sretnem s njom, znam kako bih je oslovio, onako kako smo je uvek oslovljavali: „Drugarice Jovanka“. To nije zvučalo kao ime, nego kao titula.

U vezi sa drugaricom Jovankom mogu da ispričam samo nekoliko ličnih doživljaja za vreme Titovih susreta sa šefovima država i vlada sa nemačkog jezičkog područja. Prevodio bih Titu i njegovom gostu ili domaćinu, jer je za supruge postojao poseban prevodilac. Pa ipak, ponekad bih došao u situaciju da prevodim neposredno i za nju.

Poseta tadašnjeg predsednika (istočne) Nemačke Demokratske Republike, Valtera Ulbrihta. U salonu na Brionima bračni parovi nisu seli zajedno, nego u dva ugla prostorije. Ja se, naravno, namestih pored Tita, ali Jovanka me zove… Dve supruge predsednika pričaju o svojim muževima, ja prevodim, nije me zanimalo, nisam ni zapamtio, ali Jovanka se iznenada obrati direktno meni:

„Na čemu vi kuvate, druže Ivanji?“ Ja sam bio toliko iznenađen da sam oćutao. „Na masti ili zejtinu?“

„Čini mi se na zejtinu…“, kažem nesigurno.

„Na suncokretovom ili kukuruznom?“

„Valjda na suncokretovom…“

„To ne valja“, kaže supruga mog šefa države. „Ljudi koji su skloni gojaznosti treba da kuvaju na kukuruznom. Jeste da je malo skuplje, ali mi Titu kuvamo samo na kukuruznom…“

Loti Ulbriht nisam preveo naš mali dijalog.

Još lepša anegdota je povezana sa austrijskim predsednikom Francom Jonasom. Naš protokol je slučajno saznao da je njegov rođendan, pa je Tito iskoristio priliku da ga iznenadi u vinskom podrumu na malom otoku Vangi, koji leži istočno od glavnog ostrva. U rezidenciji na Brionima Tito je radio valjda kao u Beogradu, opuštao se na Vangi. Tu sam jedanput na njegovom stolu primetio otvorenu knjigu, prišunjao se da vidim šta čita u privatnim časovima, pa se iznenadio. Bila je to stručna knjiga o fotografisanju u boji na nemačkom.

Poslepodne u podrumu. Glavni sto sa četiri stolice za bračne parove Jonas i Broz. Ja taman uspem da se smestim negde sa strane, kad opet Jovanka:

„Druže Ivanji, dođite da mi pomognete…“

Kelner mi primakne stolicu. Kao meze iznose pečenu ribu. Ja šapnem da mi ne postave tanjir, jer stvarno nije bilo mesta, ali kroz koji minut Jovanka će:

„Gde je vaša riba, druže Ivanji?“

„Hvala, ja ne bih…“

Ona energičnim pokretom Titov tanjir premesti pred mene:

„Tito je dovoljno debeo…“

Tito, koji i nije naročito voleo ribu, slegnu ramenima, a ja tu ribu, naravno, takođe nisam okusio.

Imali su jedan servis čaša, sa gotovo sasvim neprimetno izbušenim rupicama, tako da bi se svako, ko bi iz nje pio, obavezno polio, zbunio se, ko bi znao za jadac čekao je da se nasmeje zbunjenom licu gosta.

Čuo sam bezbroj priča o drugarici Jovanki, ali neću da prepričavam. Kažu da je bila nezgodna prema saradnicima. Prema meni je uvek bila veoma ljubazna. Predstavljala me je:

„Drug Ivanji je književnik, koji je tako ljubazan da nam pomaže…“

Jednom mi je pričala o svojoj porodici i da su Budisavljevići u nekakvom srodstvu sa Teslom. Nažalost, nisam zapamtio detalje. Još veća greška je što je nisam pitao šta privatno čita.

Tito i ona su na mene delovali kao dobar, dobro uhodan bračni par. Šalili se jedno na račun drugoga. Tito:

„Mene su uvek proganjali Ličani, nekada žandari, a sada Žeželj i Jovanka!“

General Milan Žeželj je dugo bio Titov ađutant.

Uvek sam mislio da će Jovanka Broz jednog dana napisati svoju autobiografiju. Siguran sam da bi joj svako veće izdavačko preduzeće na svetu dalo veliku akontaciju, ne bi bilo neobično da uzme pomoćnika, ghostwritera. Ona to nije učinila. Mene ne bi toliko zanimalo njeno gorko iskustvo posle Titove smrti, nego njena mladost, njena odluka da ode u partizane, kako se osećala kad je predstavljena Titu posle rata… I sve što je širom sveta doživela zajedno s njim. Kakav život!

Čuo sam i za priče o stanju kuće u Bulevaru mira 75 u kojoj već dugo stanuje. Ja sam je doživeo u drugačijem, mnogo boljem stanju. Imam je u neprijatnom sećanju, u njoj su mi ukrali mantil. Bila je jedna od gostinjskih kuća savezne vlade, u njoj baš bio Vili Brant. Ja sam svoj lepi, u Nemačkoj kupljeni, novi, plavi mantil ostavio u garderobi pri ulazu, a kada sam izlazio na njegovom mestu visio je ofucani iz domaće proizvodnje.

Ne znam zašto Jovanku Broz, rođenu Budisavljević, koja za mene i dalje nosi titulu „drugarica Jovanka“, ne pozivaju na svaki važan praznik, zašto joj ne nude počasno mesto u prvom redu ako pristane da dođe. Njeno prisustvo uvek bi značilo prisustvo istorije. Niko nije obavezan da voli svaki detalj istorije svoje zemlje, svog naroda, ali ako je ne priznaje odriče se i bitnog dela svoje sadašnjosti i ne zaslužuje budućnost.

Ivan Ivanji

SA ČLANOVIMA DEČIJEG HORA IZ BEČA

Bračni par Broz sa Nikitom Hruščovim

Intimna večera

LIČNI DOKUMENTI TEK 2009: Jovanka sa ministrima Dačićem i Ljajićem;

Enterijer…

…i eksterijer kuće u kojoj živi Jovanka Broz

VINSKI PODRUM NA VANGI: Bračni par Broz imao je čaše sa rupicama tako da bi se svako ko bi pio iz njih isprskao