Nezamenljivog kolegu i dragog ličnog prijatelja upoznao sam negde 1981, kada nas je zajednički novinarski sektor (kriminal i pravosuđe) spojio tokom jednog od tih tadašnjih skandaloznih predmeta (Rajko Medenica, valjda). Već je bio legenda među policajcima, tužiocima, advokatima i sudijama, ali i među tadašnjim omatorelim beogradskim gangsterima oko tadašnjeg kafića „Piramida“ u Jovanovoj.
Bio sam manji od makovog zrna u prisustvu tog šarmera, beogradskog mangupa („kulturnog“, molim da se zna!); tada sam izjavio da kad porastem hoću da budem Jole Dulović. Jole je tada – pa do početka onih sramnih ratova – bio novinar „Politike ekspres“, crne hronike. Znao je sve i svakoga iz sektora, posle tolikih godina njuškanja po ulici. Pre toga video je sveta, bio je iz one generacije koja je poznavala čak i Stevu Markovića, pariskog gangstera koji je sebe kobno precenio; video je Jole sveta tih šezdesetih godina. U Beogradu tada nije mogla da bude razbijena ni trafika a da Jole to ne zna odmah. Od njega sam doznao da ko je taj neki Arkan („lopurda, Mikele“), ali i neki drugi tadašnji umetnici; sve ih je znao i podjednako prezirao, održavajući korektne odnose. Ostala je legenda: jednom ga je Čume zvao iz izbeglištva u Turskoj (2002) da ga pita šta je to „kantra… kantro… verzni bizmismen“; Jole mu je lepo rekao da je to, ukratko, lopurda, a Čume se naljutio: „Batice, jebaću im mater novinarsku!“
Joletovi spektakli po sudovima ušli su takođe u legendu: jednom je neki strašno važan sudija imao primedbe na izveštavanje izvesnih medija, a Dulović je ustao usred pune sudnice, naklonio se i seo, sav onako veliki i zgodan u Armanijevom odelu koje su mu šaneri poklonili jer je bilo preveliko da se proda. Takvih epizoda bilo je više, da sad ne ulazimo, nije trenutak.
Početkom devedesetih „Politika ekspres“ poskliznula se u pad koji je vodio ravno u propast. Jovan Dulović prešao je na našu stranu, u „Vreme“, sasvim prirodno, uz Dragoljuba Žarkovića i – što je mnogo važnije – prateći svoju savest. Na početku strašne jeseni 1991. Jole je počeo da odlazi na terene i ratišta nama zabranjene, koristeći pres-karticu „Ekspresa“ i pišući za nas pod raznim pseudonimima. Sada mogu da kažem da je pod pseudonimom „Spiridon Miletić“ za zagrebački „Arkzin“ prvi objavio autentičnu priču o Ovčari. Nas, u „Vremenu“, držao je u toku sa tom pričom od samog početka, jer je bio tamo, prisutan kada su u tek osvojenom Vukovaru i uz sveće paravojni dripci pokazivali zlatni nakit opljačkan sa leševa na Ovčari. Po njegovim informacijama polako smo sklapali tu priču, uz topografske sekcije 1:50.000, sve pazeći da ne uzbunimo zlikovce. Priču smo objavili tek kad se Unprofor razvio na tom terenu. Sećam se živo kako je Jole dolazio sa ratišta u Slavoniji ravno kod mene kući i satima plakao: stalno ponavljana trauma bila je slika dede i unuka ubijenih jednim metkom; svaki put bi se rasplakao ponavljajući je, a morao je da je ponavlja godinama; bilo mu je tako lakše, a mi smo plakali s njim. Nije praštao lažovima; štaviše, neke je šamarao (imao je tešku ruku) kad ih uhvati nasamo. Ima negde fotografija na kojoj se Jole naslonio na oboreni avion G-1, za koji je JNA tvrdila da nije oboren.
Sve ga je to na kraju dovelo i do Tribunala u Hagu, gde je pošteno ispričao sve što je svojim očima video i svojim ušima čuo. Miloševiću se to nije dopalo, ali – Jole nije za to kriv. A taj Tribunal, birokratski i bezdušno, nije bio time zadovoljan, nego je pokušavao da ga svako malo poziva da po ko zna koji put ponovi isto ono što je već rekao, a to je bilo sve, kao da je malo. Jole nije imao šta da doda, niti da oduzme: istina je bila takva i strašna, previše za jednog poštenog i iskrenog čoveka koji je umeo da razlikuje dobro od zla. Mogao je i da im ništa ne kaže, to jest neko drugi je mogao; ali Jole nije mogao, znajući ga.
Mi u „Vremenu“ gledali smo ga kao starijeg brata (ja i moja generacija), kao tatu (ovi nešto mlađi) i kao dedu (ovi najmlađi). Bio je i ostao je naš.
