Slavlje je izgleda euforičnije van Albanije nego u samoj Albaniji. U Skoplju albanski i kosovski premijer otvoreno pozivaju na ujedinjenje svih Albanaca u jednu državu. Dakle, ne samo da se slavi nego se žali što Albanci ne žive u jednoj jedinstvenoj državi na Balkanu. Adem Demaći smatra da je nezavisnost nepravdeno podelila Albance u šest različitih zemalja, dok akademik Redžep Ćosja tvrdi da proglašenjem nezavisnosti Albanija nije dobila željenu slobodu i da je „polovina albanskog naroda van albanskih granica, nad kojima su Srbija, Crna Gora i Grčka vršile nasilje, teror i etničko čišćenje“. Podržan od Sjedinjenih država, albanski nacionalizam i izjave o potrebi stvaranja etničke Albanije mogu da zabrinu albanske susede, ali i donesu nove nevolje čitavom Balkanu gde se, kao retko gde u svetu, prošlost sudara sa sadašnjošću.
Doba borbenog nacionalizma na Balkanu (1815-1878) protiv turske vladavine kulminiralo je stvaranjem tri nezavisne države. Opadanje moći Osmanskog cartsva, buđenje i borba podvlađćenih nacija i ukršteni interesi ondašnjih velikih sila kao i njihovo suparništvo oblikovali su balkanske države u 19 i 20. veku. Tokom čitave istorije a posebno u poslednja dva veka balkanski narodi su bili podeljeni. Berlinski kongres 1878. koji mnogi smatraju kamenom međašem balkanske istorije, kao posledica rata vera i nacija i diplomatskih intriga ondašnjih velikih sila je pre stvorio nove probleme i nezadovoljstvo nego što je rešio probleme. Bugare je ogorčila podela zemlje, Srbe širenje Austougarske na Bosnu i Hercegovinu, Rumune gubitak južne Besarabije, a Grke što nisu dobili nikakvu teritorijalnu kompenzaciju. Albanci su u tom trenutku bili odani Osmanskom carstvu.
Takvo stanje stvorilo je nepoverenje i gloženje među samim balkanskim narodima. Srbi su se umesto prema Bosni okrenuli na jug, prema Makedoniji, što je dovelo do samoubilačkog trostranog sukoba, koji je zatrovao unutarbalkasnke odnose i podsticao bezvlašće i krvoproliće u Makedoniji sve do Prvog svetskog rata, pa čak i kasnije. Tu je stvoren teren za gerilske, komitske i razbojničke akcije sve tri države. Prema tome, Berlinski sporazum za balaksnke narode nije značio časni mir, nego osujećenje nacionalnih težnji i teren za buduće ratove. Dalji tok zbivanja na Balkanu određivalo je opadanje Osmanskog carstva, buđenje podređenih nacija i sve veće uplitanje velikih sila.
Do polovine 19. veka skoro svi balkanaski narodi stekli su nezavisnost, osim Albanaca, koji su osporavni kako u mnogim evrposkim prestonicama, tako i turskom parlamntu u kome su učestvovali. Ustvari, tadašnje njihove težnje, preko Alnbanske lige koju je podržavala Porta, svodile su se na autonomiju u okviru Osmanskog cartsva.
Početak balkanskih ratova 1912. stvorio je novu situaciju za Albance: vlast Turaka je okončana. U takvoj sitaciji, 28. novembra na jednom skupu u Valoni okupila su se 83 muslimanska i hrišanska predstavnika i proglasila nezavisnost Albanije, izabrala vladu od sedam hrišćanskih i sedam muslimanskih ministara, sa Ismailom Kemal begom kao predsednikom. O tome su obavestili Carigrad i druge evropske prestonice.
Londoski sporazum kojim je okončan Prvi balkanski rat prepustio je odluku o statusu Albanije velikim silama, koje su taj problem poverile britanskom ministru spoljnih poslova i ambasadorima ostalih pet sila akreditovanih u Londonu. Dvadesetog decembra 1912. Konferencija ambasadora je objavila da je donela odluku u prilog nezavisne Albanije. Određene su dve komisije za njeno razgraničenje prema Grčkoj i Srbiji i Crnoj Gori. Konferencija je objavila da Albanija treba da bude nezavisna suverena kneževina i da pomenute sile treba da izaberu kneza. Ubrzo su pronašle kapetana nemačke armije Vilhema od Vida (35). On se iskrcao u Drač ali je šest meseci kasnije morao da pobegne iz zemlje.
Prvi svetski rat Albaniji je doneo nedifinisan status i granice, a između dva rata Albanija je bila nestabilna zemlja sa brojnim državnim udarima koje su inspirisale Italija i Jugoslavija, sve dok Musolini 1939. nije okupirao Albaniju. Tokom Drugog svetskog rata Albanija vodi oslobodilački i građanski rat iz kog izlazi kao komunistička zemlja, vrlo bliska Jugoslaviji. Do 1948. Albanija i Jugoslavija grade prisne odnose, planiraju federaciju. Sukob Jugoslavije sa IB-om ih je udaljio i saradnju sveo na minimum.
To je, ukratko, nesporna istorija albanske države. Ono što je sporno su događaji na kraju 20. veka i težnja Albanaca za stvaranje jedinstvene države. Ujedinjenjem albanskog naroda u Albaniji, Crnoj Gori, Srbiji, Kosovu i Makedoniji stvorila bi se jedna „Balkanija“, konfederacija drzava albanskog naroda – planirao je Adem Demaci stvaranje svoje Velike Albanije mirnim putem.
U Memorandumu foruma albanskih intelektualaca sa Kosova iz 1995, koji je potpisao akademik Redžep Ćosja, stoji i ovo: „Oko sedam miliona Albanaca danas se na Balkanu prostire na 55-60.000 km2, a suvereni su na svega 28.565 km2. A 7,5 miliona Srba prostire se na više od 100.000 km2, 500.000 Crnogoraca na 13.713 km2; 1,3 miliona Makedonaca na 25.713 km2 i 9,5 miliona Grka na 130.000 km2„. Dakle, albanski intelektualci smatraju da Albancima pripada mnogo veći životni prostor koji bi trebalo da uzmu od pomenutih država.
Ideja „Velike Albanije“ predstavlja projekat koji ima za cilj ujedinjenje svih Albanaca u jednu državu. Koreni ove ideje potiču od Prve albanske lige, koja je važan momenat u konstituisanju albanske nacionalne ideologije. Formirana je 1878, a uperena protiv aspiracija susednih srpskih država. Paško Vasa efendija, jedan od carigradskih prvaka i osnivača Lige, lansirao je parole: „Albanstvo je jedina religija Arbanasa“ i „Arbanija Albancima“. Prema Statutu (Kararname – knjiga odluka), Liga je bila proturska versko politička organizacija. Osnovni zahtev Arbanaške lige bio je da se u Osmanskom carstvu od teritorija četiri vilajeta: skadarskog, janjinskog, kosovskog i bitoljskog, obrazuje jedinstven arbanaški vilajet, u kome bi administracija i nastava bile na albanskom jeziku, Na ovim prostorima bilo je u tom periodu 44 odsto Arbanasa. Nova država je trebalo da bude sastavljena od četiri kneževine: južna Albanija sa Epirom i Janjinom; severna i srednja Albanija sa područjima oko Skadra, Tirane i Elbasana; Makedonija sa Debrom, Skopljem, Gostivarom, Prilepom, Velesom, Bitoljom i Ohridom; Stara Srbija sa varošima Prizren, Peć, Đakovica, Mitrovica, Priština, Gnjilane, Preševo, Kumanovo, Novi Pazar, Sjenica. Zahvaljujući Arbanaškoj ligi, verska i etnička netrpeljivost Arbanasa prema Srbima dobila je nov, politički sadržaj – strateški cilj arbanaške nacionalne politike bio je sistematsko istiskivanje Srba iz ovih krajeva.
