Jezik batine, štangle i pesnice

Vesti se u Srbiji smenjuju brzinom svetlosti, protrče, dignu halabuku, pa još brže padnu u duboki zaborav. Na dan kad ovaj broj „Vremena“ stigne na kioske, teško da će više ikome biti važno to što je savetnik ministra prosvete za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov napadnut i pretučen u četvrtak ujutru, 30. aprila, ispred svoje zgrade. Vest da je kragujevački profesor filozofije i nekadašnji narodni poslanik Saša Milenić takođe pretučen ispred Prve kragujevačke gimnazije 20. aprila već je pala u zaborav. Prebijanje ministra kulture Ivana Tasovca na Dorćolu, zatvoren je slučaj, jer ga je napao komšija s kojim je već godinama u sukobu. Do ostatka Srbije nije ni doprla vest da je poslanik Zajedno za Srbiju Blagoje Bradić pretučen u Nišu, 23. marta, nakon što je na proslavi Pokreta socijalista razgovarao sa liderom ove stranke Aleksandrom Vulinom. Bradića su napala trojica mladića, završio je sa više od 30 povreda na telu, licu i glavi. Ni mesec dana od napada, oni koji su ga pretukli nisu pronađeni.

NEMOJ PO GLAVI: Milovan Šuvakov krenuo je u četvrtak u 7.15 časova na posao. Ispred zgrade u kojoj živi, dok je pakovao stvari u auto, presrela su ga dvojica napadača, izmlatili ga metalnim šipkama po glavi i pobegli kolima. Mogućnost da je reč o pljački je isključena jer je Šuvakov imao kod sebe novčanik, dva telefona i laptop. Ostali su netaknuti. Završio je sa dve kopče, potresom mozga i nekoliko hematoma i proveo četiri dana u bolnici. Pušten je na kućno lečenje u ponedeljak 11. maja. Napadači su i dalje nepoznati.

foto: fonet

Saša Milenić je još u bolnici. Smrskana mu je jagodična kost i čeka ga nekoliko rekonstruktivnih operacija. Njegov napadač je odmah uhapšen, pošto ga je Milenić prepoznao. U javnosti je bilo pokušaja da se ovaj događaj predstavi kao napad lokalne lude. Sve i da je tako, napadač se Mileniću, bivšem predsedniku Skupštine Kragujevca, obratio rečima: „Dok ste ti i tvoji bili na vlasti…“ Svedoci kažu da je Milenić pokušao da ga umiri i da razgovara s njim. Dolepotpisana lično poznaje Milenića i taj scenario je više nego uverljiv. I pristalice i protivnici Milenićeve političke opcije (Zajedno za Kragujevac) složiće se da je taj čovek pre svega miroljubiv, pa onda sve ostalo. Otuda su uznemiravajući pokušaji da se ovaj događaj predstavi kao tuča starih poznanika. Nema tuče ako jedan sve vreme leži na zemlji, a drugi ga nemilice šutira.

Hajde da na trenutak zanemarimo političke biografije Ivana Tasovca, Saše Milenića i Milovana Šuvakova. U ovoj zemlji, za petnaest dana napadnuti su jedan pijanista, jedan profesor filozofije i jedan vrhunski, svetski priznat fizičar. A onda, hajde da uključimo i njihove političke biografije – pretučeni su ministar kulture, bivši narodni poslanik kog, za razliku od većine u svim sastavima parlamenta u istoriji srpskog višestranačja, krasi visok nivo pristojnosti i kulture, političke i svake druge. Pretučen je savetnik ministra prosvete za visoko obrazovanje. Kao što vidimo, reč je o ljudima koji svojim profesionalnim i političkim delovanjem teško da mogu da se svrstaju među „mutne likove“, ko zna s kim se druže, sklapaju dilove, imaju kockarske dugove, kradu tuđe žene ili se petljaju sa kriminalcima prerušenim u „investitore“. Takođe, malo je verovatno da postoji neka filharmonijska, filozofska ili naučna mafija koja bi poslala batinaše na Tasovca, Milenića ili Šuvakova.

NESNAĐENI: Slučajevi Tasovca i Milenića su rasvetljeni i sad je sve u rukama organa gonjenja. Od ova tri slučaja, najinteresantnije je, zapravo, prebijanje Milovana Šuvakova. I simbolički i doslovno, ovaj napad govori mnogo o tački na kojoj se Srbija danas nalazi civilizacijski, ali, iznenađujuće, ovaj slučaj još više govori o stanju u domaćem obrazovanju, to jest o onoj njegovoj pozadini koja retko kad zanima javnost.

foto: blic

Milovan Šuvakov nema pojma zašto je pretučen i ko je nalogodavac, ali, po sopstvenom priznanju, ima dvocifren broj teorija. Pre godinu dana došao je u Vladu Srbije zajedno sa ministrom prosvete Srđanom Verbićem, sa, kako kaže, iskrenom verom i ambicijom da nešto u sistemu obrazovanja može da se promeni nabolje. Godinu dana kasnije, opšti je utisak da se kabinet ministra Verbića nalazi u situaciji koja se najbolje može opisati kao „našla se vila u čem’ nije bila“. Resor obrazovanja u Srbiji vode ljudi koji su cenjeni i priznati naučnici, eksperti za obrazovne prakse, ali ujedno i vanstranačke ličnosti. I tu možda leži najveći problem i najveća opasnost za kabinet ministra Verbića. Ta ekipa ne samo da je vanstranačka već je toliko izvan bilo kakvog dodira sa realnom, prljavom i mutnom politikom u Srbiji da u ovakvom sistemu može samo da se praćaka i čudi da li je moguće da iznutra sve to funkcioniše onako kako funkcioniše. I da nespretno i nesmotreno reaguje na probleme koji je snađu, pa da prosvetare u štrajku kažnjava smanjenjem plata, ili da na Tviteru podseća kako je Ronald Regan rešio problem štrajka kontrolora leta – masovnim otpuštanjem. Da ne bude zabune, govorimo o poštenim i dobrim ljudima koji su zagrizli više nego što mogu da progutaju, koji se dobro snalaze među matematičkim, fizičkim i hemijskim formulama, čak i u obrazovnim strategijama, kad bi uslovi za to bili idealni, ali na teritoriji praktične politike – nemaju pojma. Da sve bude još gore po njih, krase ih iskrena vera i entuzijazam da nešto stvarno mogu da promene. Zato i jesu laka meta. Otud, i ona flaša vode koja je završila na odelu ministra prosvete Srđana Verbića uopšte nije bila upućena njemu, već onom na kog se ne sme, jer on ima ekskluzivno pravo da viče, komanduje i napada.

DVOCIFREN BROJ TEORIJA: U autorskom tekstu za „Politiku“ od 11. maja, napisanom odmah po izlasku iz bolnice, Šuvakov je nabrojao probleme kojima se Ministarstvo prosvete trenutno bavi. U kvalitet njihovih rešenja ovom prilikom nećemo ulaziti jer je neumesno, s obzirom na batine koje je dobio Šuvakov. Elem, na „jelovniku“ Ministarstva prosvete, onog koje već pomenusmo kao dobronamerno, ali nesnađeno, trenutno se nalazi Zakon o udžbenicima, koji se bavi jednim visoko korumpiranim tržištem, što zna svako ko obrazovanje prati makar malo dublje od onoga što pročita u medijima. Na tom korumpiranom tržištu nije u igri samo Srbija već i okolne zemlje, pre svega Republika Srpska i, donekle, Crna Gora. Zamislimo, teorijski, da postoji nešto što se zove „udžbenička mafija“. Ako je ima, ona nije lokalnog, već regionalnog karaktera i mnogi bi se „obrtač love“ od štampanja i trgovine udžbenicima našao u sosu kad bi ovu oblast neko ozbiljno uredio. No, Šuvakov se udžbenicima ne bavi, njegov resor je visoko obrazovanje i pokušaj reforme procedure za licenciranje visokoobrazovnih ustanova, državnih i privatnih.

Privatni univerziteti, ta rak-rana sistema visokog obrazovanja, bili su aktuelni u vreme afere „lažni doktorati“. A kako veliki deo javnosti pati od kolektivne amnezije, brzo je zaboravljeno prebijanje profesora Ilije Vujačića i profesora Dejana Popovića. Prvi je u emisiji „Utisak nedelje“ izneo ozbiljne kritike na račun Univerziteta Megatrend (Džon Nezbit), drugi je profesionalno povezan sa ljudima koji su raskrinkavali sumnjive doktorate sa ovog univerziteta. Dakle, praksa mlaćenja po glavi onih kojima u glavi leži najveća snaga počela je još pre ove, trenutno aktuelne serije prebijanja intelektualaca.

Kad se sve uzme u obzir, nije čudo što Šuvakov ima dvocifren broj teorija o tome ko ga je napao.

NEMA „ALI„: Osim duboko zabrinjavajuće činjenice da ljudi neskloni tuči malo-malo pa budu presretnuti i pretučeni ispred kuće ili posla, uznemirava i prijem na koji ove vesti nailaze u javnosti. U komentarima na vesti, na društvenim mrežama, pa čak i u medijima, svaki od ovih slučajeva dobio je svoju porciju relativizacije, od toga da je možda reč o ličnom sukobu sa nekim, do frapantne krajnosti „tako mu i treba“. Opet smo zapljusnuti talasom kvaziargumenata „osuđujem svako nasilje, ali…“. Ne postoji „ali“ kad dođe do metalne štangle po glavi ili dok neko leži u bolnici i čeka nekoliko rekonstruktivnih hirurških zahvata. Zastrašujuće je „ali“ u situaciji kad nekog pretuku ispred kuće, one iste u kojoj mu živi i porodica.

U tom smislu, relativizatorski je i odgovor Rastislava Dinića na tekst Miljane Radivojević na portalu „Peščanik“. Dinić se poziva na „reganovski“ tvit Milovana Šuvakova, na veze krupnog kapitala i politike, pa napad na njega tumači kao odgovor potlačenih i poniženih. Dinić previđa da u Srbiji batina odavno nije u rukama obespravljenih, već upravo onih drugih. Njegov tekst se zove „Na čijoj si strani“. Paradoksalno, to je početak jedne pesme Božidara Mandića, a nastavak glasi: „Na strani onih koji biju, ili onih koji batine dobijaju?“ I zaista, možda svako od nas treba sebi da postavi pitanje na čijoj je strani. Mogao bi se Dinić od ovoga odbraniti argumentom da su građani Srbije oni koji svakodnevno dobijaju metaforičke batine od vladajućih struktura. Ali, između metafore i stvarne razbijene glave razlika je velika, bez obzira na to kojoj političkoj opciji pripada ta glava.

Metafora o sindromu kuvane žabe dosadila je i bogu i narodu, ali u ovoj priči je sasvim umesna. Svakodnevno smo zapljusnuti vikom i drekom premijera Srbije koji šikanira ministre, novinare i slučajne prolaznike na javnoj sceni. Verbalno nasilje nas zaskače iz televizora, sa radija, sa naslovnih strana tabloida. Na društvenim mrežama, bar 200-300 ljudi, sa zaštitnikom građana Sašom Jankovićem na čelu, svakodnevno dobija jezive pretnje, uvrede, kletve i poniženja. Te gadosti čita na hiljade ljudi. Ta vrsta nasilja se formalno zove virtuelno ili onlajn nasilje, ali ono je vrlo realno i teško je, gotovo nemoguće, zaštititi se od njega. Pre ili kasnije, verbalno, medijsko i virtuelno nasilje materijalizuju se u metalnu štanglu, a psovka se pretvori u dve kopče na glavi ili smrskanu jagodičnu kost.