Jesu li Srbi lenštine

foto: tanjug

Miodrag Kostić je pokrenuo jedno staro i bolno pitanje: jesu li Srbi lenštine? Prema našim medijima, Kostić je na Kopaoniku rekao: „Ovde se misli da plate treba da rastu sa što manje rada, a u stvari je obrnuto. Mnogo, mnogo više treba da se radi u Srbiji… Mi imamo perspektivu, jer smo visokoobrazovan narod, ali moramo da budemo mnogo vredniji.“ U tom kontekstu on je dodao i da nama treba mnogo više rada, a manje priče o platama.

Ova Kostićeva impresija izazvala je različite javne i nejavne reakcije. One nejavne su – da bi Kostiću bolje bilo da plati neku od rata za kupovinu hotela u kojima se održava Biznis forum (jer je u toj prozaičnoj akciji probio sve moguće rokove Agencije za privatizaciju), nego da izaziva „klasni sukob“ između kapitala i radništva, sve misleći da na taj način čini uslugu vladajućoj koaliciji, koja očajnički traga za opravdanjem loših ekonomskih prilika u državi.

Kostićeve kolege iz biznisa se, inače, u ovim nejavnim ocenama njegove provokacije, naravno slažu da u Srbiji nema „civilizacije rada“, jer je na različite načine i iz različitih razloga održana seljačka tradicija po kojoj svaki seljak samostalno određuje svoj ritam rada, pa dolazi do „smenjivanja najvećeg intenziteta rada sa dokolicom“, jer je rad činio celinu sa privatnom sferom, pa je i postajao „prezir prema vremenu“ kao onom ubistvenom činiocu produktivnosti.

PITANJE VEROISPOVESTI: U sada već veoma poznatoj studiji Mari Žanin-Čalić (Socijalna istorija Srbije 1815–1941), koja je izašla 2004. godine, vrlo precizno su objašnjeni neki od glavnih uzroka navodne „lenjosti“ srpskih radnika na prelazu iz XIX u XX vek, a odbačene su privlačne „protestantske teze“, po kojima je „ideja o radu kao običajnoj dužnosti, shvatanje rada kao asketske pokore, koju čovek mora da izvrši neumorno, poslednjim snagama, ostala nepoznata ljudima na Istoku“ (dok je stvorila „kulturu rada“ na severu Evrope). Naime, Žanin-Čalić je prihvatila načelne zaključke Bajroha i Brodela da verski činioci nisu bez značaja za privredni razvoj, ali nisu presudni – pa je, polazeći od ocene da ni u Srbiji nije preovlađujući pogled na svet fatalistički (uprkos famoznoj „srpskoj duhovnosti“), niti su ljudi u Srbiji bez dovoljnog racionalizma, uzroke navodne „lenjosti“ smestila tamo gde im je mesto – u domen spoljnih poticaja i motiva za rad.

No, Srbija nije imala sreće ni sa tim „spoljnim“ odnosno sistemskim podsticajima „kulturi rada“, odnosno „kultu rada“ kao njegovom blasfemičnom propagandnom odblesku. Naime, na prelazu iz XIX u XX vek ovde je zacarila koncepcija „narodne države“ sa „državom majkom“ kao ključnom društvenom institucijom, što je u jednoj bednoj zemlji od kakvog-takvog „tržišta rada“ stvorila „biro za zapošljavanje“, a od radnog mesta, po mogućstvu u državnom aparatu ili javnom privrednom sektoru, umesto poprišta radne konkurencije – hladovitu privilegiju. Na sve to je leglo pola veka socijalističkog samoupravljanja i čuvene parole „radio–ne radio, svira ti radio“, pa smo u tranziciju zakoračili sa „tehnološkim viškom“ od 40 odsto navodno zaposlenih. Katastrofu je uvećalo Miloševićevo vreme „velikog raspusta“ (kako se svojevremeno izrazio Aleksandar Tijanić), kada su ljudi bez posla sedeli na radnim mestima uz „sigurnu crkavicu“ i bistrili nacionalnu politiku ili sa puškom u ruci oslobađali „srpske teritorije“ uz nešto pljačke komšijskih kuća. Zatim je došla „demokratska revolucija“ u kojoj su vlast osvojile vrhuške političkih stranaka, koje svoju dugovečnost i stabilnost zasnivaju na moći da „javni sektor“ popune svojim pristalicama i njihovom rodbinom, a za ove u državnim firmama i ustanovama ima sve manje posla posle svakih izbora (pristalice prethodne koalicije se ne otpuštaju, već pomeraju naniže, a pristalice novih koalicija dolaze i napreduju). To se sve spakovalo u „sistemski ambijent“ navodne srpske lenjosti, zajedno sa „evropskim snom“, koji se, ponovo, gotovo logično sklapa sa hiperbolom da jednom mora doći vreme kada će neko platiti „istorijske srpske patnje“ i omogućiti Srbinu da dostojno živi – bez motike i čekića u ruci.

Među javnim reakcijama na gore citiranu Kostićevu izjavu treba izdvojiti mišljenje stručnjaka za industrijske odnose, profesora Darka Marinkovića (Dnevnik, od 5. marta), koji ovim povodom kaže: „Naše gazde bi da uzmu i dušu radnicima i uvek će tvrditi da malo rade i da mogu više.“ Marinković tome dodaje i procenu da „visokoobrazovane kadrove isti taj biznismen ovde plaća nekoliko puta manje od njihovih kolega u inostranstvu, a očekuje da njihov učinak za malo para bude čak i veći nego tamo“. Darko Marinković zatim ističe da su sve uspešne zemlje tranzicije kao Češka, Slovačka, Poljska i Slovenija uspele zahvaljujući i tome što su na samom početku reformi napravile „socijalni pakt“ u kojem je bila i socijalna cena promena, a kod nas to nije učinjeno, pa je sav teret tranzicije prebačen na radnike i sirotinju, a da niko od privilegovanih slojeva – političari, tajkuni i javni sektor – nije platio cenu koju prelazak na tržišnu privredu donosi. Marinković je ove ocene poentirao tvrdnjom da su „besmislene priče gazda o tome da bi nam procvetalo kada bismo zasukali rukave i više radili, a da pri tome niko radnicima ne nudi ni prave poslove, ni cenu rada koja za njihovo obavljanje pripada“.

SLUČAJ RAČE KRAGUJEVAČKE: Mnogo ozbiljniji povod za priču o odnosu građana Srbije prema radu, od Kostićeve vešte i prigodne provokacije, pružaju vesti koje su se krajem februara pojavile iz Rače Kragujevačke, gde su sindikalci, čini se, u oštrom sukobu sa južnokorejskim menadžerima kompanije Jure, koja je prošle godine tamo zaposlila 1200 radnika (80 odsto žena), a koja, navodno, mobinguje te radnike i otpušta sindikalne funkcionere koji pokušavaju da ih zaštite. Priča podseća na Engelsov izveštaj o stanju radničke klase u Engleskoj krajem XVIII i početkom XIX veka, jer (kako prenosi „Danas“ od 28. februara), navodno, menadžeri i predradnici Jure u Rači radnike „šikaniraju i ponižavaju na sve moguće načine, da ih pljuju, šamaraju i udaraju pesnicama u leđa, ako nešto ne urade kako valja ili ne ispune očekivanja proizvodnog lidera“. U takav kontekst smeštena je dalje informacija o otkazima koje su dobili neki sindikalni funkcioneri u toj formi (jer su menjali smenu sa prijateljem) „iako su bili na bolovanju“.

Teško je, onako „odoka“, ovu priču iz Rače proglasiti za sumnjivu, glede stvarnog stanja stvari, ali ona cela nekako deluje pretovarena starom sindikalnom frazeologijom. Tim pre što još svi pamtimo ono socijalističko vreme kada su državni sindikati za osnovni zadatak imali „pacifikaciju radnika“, pa su se u tom smislu više bavili istraživanjima antisocijalističkih tendencija u radništvu i „drukovanjem“ nepoćudnih radnika, nego zaštitom radničke klase. U većini društvenih preduzeća sindikalni funkcioneri nisu radili ništa, nego se muvali oko direktorske kancelarije, a u boljestojećim firmama imali su i službena kola i sekretarice. Sada je situacija izgleda otišla u drugi ekstrem u većini firmi, a kako je doista u Juri, ostaje da se vidi. Čak i ako su Korejci ovde procenili da se sreću sa radnom snagom sličnom onoj azijskoj, to ne znači da nisu u pravu, pa onih 1200 ljudi doista treba pitati da li im je bolje što su dobili zaposlenje ili smatraju da bi državi bilo bolje da im je podelila onih 10.000 evra po radnom mestu, pa kud koji mili moji, dok se ponovo ne zavapi za budžetom.

PROMENA ODNOSA: Mada nam priča iz Rače još nije potpuno jasna, po nekim drugim indikacijama moglo bi se zaključiti da se odnos prema radu u Srbiji ipak menja. Na primer, ako ovlaš zavirimo u sociološka istraživanja „ekonomske strategije srpskih domaćinstava“, koje je izvela Marija Babović između 2003. i 2007. godine (zbornik radova Suživot sa reformama, građani Srbije pred izazovima „tranzicijskog nasleđa„, Beograd, 2010) videćemo da stvari ipak idu u pravcu radnog aktivizma.

Na primer, kada se uporede ankete iz 2003. i 2007. godine onda se procenat pasivnih domaćinstava smanjuje sa 6,4 na 5,7 odsto, a procenat sa „radno fokusiranom“ strategijom povećava sa 40,7 na 45,2 odsto itd. Elem, učešće domaćinstava sa defanzivnim ekonomskim strategijama (pasivnim i strategijama supstitucije) je opalo, dok je povećano učešće domaćinstava sa pro-aktivnim ekonomskim strategijama.

Ali, podaci se odnose na razdoblje pre svetske krize. Stvar je u tome da država pokuša da tu tendenciju ohrabri i u kriznim vremenima, a ne da i dalje radi na razradi „parazitskog sistema“ koji čeka bolja vremena i u kome nema mesta za „civilizaciju rada“.