Jedno te isto

Po ustaljenom redu, Sveti arhijerejski sabor, crkvenozakonodavna vlast u poslovima vere, bogosluženja, crkvenog poretka i unutrašnjeg uređenja crkve, redovno zaseda dva puta godišnje. O čemu je bilo reči i kakve su odluke donesene, jer sednici mogu prisustvovati samo posvećeni, javnost saznaje preko saopštenja. U skladu sa tradicijom, u saopštenju piše sve, ali se ne kaže ništa konkretno.

U obilju opštih mesta – kao što su briga za budućnost Kosova, posvećivanje „veoma ozbiljne pažnje“ crkvenoj prosveti i školstvu uopšte, unapređenje veronauke, „duhovno-moralno stanje u našem društvu i potreba povećanja nataliteta“, iskazivanje radosti zbog obnavljanja liturgijskog zajedništva Moskovske patrijaršije sa Ruskom zagraničnom crkvom, u saopštenju je „osobita pažnja“ posvećena modernizaciji liturgije, kao i omeđavanju prostora, kako duhovnog tako i administrativnog.

TRADICIONALISTI VS. NAPREDNJACI: Za razliku od drugih pravoslavnih crkava, u kojima je bogoslužbeni jezik identičan govornom, liturgija se u SPC-u odvija na crkvenoslovenskom, jeziku kojim se govorilo u doba Nemanjića i koji je možda lep, ama nerazumljiv većini vernika. Decenijama unazad u vrhu Crkve vodi se polemika da li liturgiju modernizovati i time je pastvi približiti, ili pak, zarad osmovekovnog kontinuiteta, ne dirati ništa: oko toga se poduže vodi tihi rat između naprednjaka i tradicionalista. Do sada, tradicionalisti su bili u većini jer promena nije bilo, osim što se od osamdesetih godina prošlog veka u crkvenom kalendaru najvažnije molitve, Oče naš i Zdravo Marijo štampaju na srpskom jeziku.

Tako, na ovom zasedanju, kao i na mnogim prethodnim, Sabor je „posebnu pažnju posvetio liturgijskom i bogoslužbenom životu Crkve“, kako je u saopštenju navedeno, „u cilju očuvanja njenog vekovnog molitvenog predanja“, za šta se zalažu tradicionalisti, ali i „živog svedočenja (vere) u savremenom svetu“, za šta se zalažu naprednjaci. Reaktivirana je Komisija za proučavanje liturgijskih pitanja sa nalogom „da nastavi započeti rad i da rezultate dostavi Saboru na konačnu odluku“, uz preporuku da obrati posebnu pažnju na praksu drugih pomesnih crkava, što je naprednjačka ideja, ali i na „duhovno stanje našeg naroda“, kao i „spremnost sveštenstva da to praktično sprovede u život“, što na ruku ide tradicionalistima: „duhovno stanje našeg naroda“ nije bog zna kakvo, a pretpostavka je i da sveštenstvo nije rado da bilo šta menja, ako ništa drugo ono jer bi morali ponovo da uče napamet prevode onoga što su jednom (valjda) naučili u originalu.

Naizgled, tradicionalisti su (opet) prevagnuli, jer je naloženo, dok Komisija ne oposli zadato i ne donese se konačna odluka, da se sveštenstvo pridržava „ustaljenog vekovnog poretka naše Crkve“, ali doneta je i odluka da se reaktivira i komisija svetog Sinoda „za konačno oblikovanje prevoda Svetog pisma na srpski jezik“. Sve u svemu, nerešeno.

S druge strane, ako se pogleda novi sastav Sinoda: mitropolit crnogorsko-primorski i od prošle godine počasni arhiepiskop cetinjski Amfilohije, episkop žički Hrizostom i njegov imenjak episkop bihaćko-petrovački, uz neizbežnog Filareta mileševskog, episkopa svih režima, sa sigurnošću se može reći da će naprednjaci bar još dve godine čekati na svojih pet minuta. Jer, mandat članova „crkvene vlade“ toliko traje.

EKONOMSKO JEDINSTVO: Od šezdesetih godina prošlog veka Srpsku pravoslavnu crkvu potresaju raskoli: od „matice“ su se izdvojile eparhije u Americi i Australiji, Makedonska pravoslavna crkva je proglasila autokefalnost, doduše nikad potvrđenu, a odnedavno se i u Crnoj Gori pojavila konkurencija: Crnogorska pravoslavna crkva.

Raskol sa prekookeanskim eparhijama je zaglađen početkom devedesetih, a na ovom zasedanju je učinjen još jedan korak: potvrđen je zajednički Ustav za eparhije u Severnoj i Južnoj Americi, čime se „podstiče prevazilaženje prepreka za postizanje administrativnog jedinstva“. Zbog svoje posvećenosti tom cilju pohvaljeni su episkop za Ameriku i Kanadu Longin i episkop zapadnoamerički Maksim, uz posvećivanje „posebne brige našoj Crkvi u Australiji“. Naime, njen poglavar, episkop australijsko-novozelandski Irinej, kanda ima nešto protiv „administrativnog jedinstva“.

RASKOL RASKOLA: Sa episkopima MPC-a prošle godine je zamalo postignut dogovor o suštinskoj autonomiji ove crkve-ćerke: tik pred potpisivanje sporazuma, dogovor je razvrgnut. Svetovna politika se navodno umešala. Srpska pravoslavna crkva je ubrzo uzvratila udarac: „oživela“ je još u srednjem veku umrtvljenu Ohridsku arhiepiskopiju, čiji je osnivač sveti Kliment Ohridski, prvi slovenski arhiepiskop (koga pored Makedonaca svojataju Srbi i Bugari, a ni Grci nisu s raskida), i na arhiepiskopski tron ustoličila mitropolita skopskog Jovana, koji je, opet, u raskolu sa raskolničkom crkvom.

Nastavak pregovora se opet najavljuje, ali i demantuje: i makedonska jerarhija je podeljena kao i srpska. Navodno, sve bi se moglo rešiti, ali da Jovan ne bude arhiepiskop, što je teško izvodljivo jer jednom ustoličen arhiepiskop se ne može tek tako rastoličiti: bilo bi to pomalo neozbiljno i sva je prilika da se neće ni dogoditi. Ne bi, inače, bilo posebno naglašavano da je pored arhijereja srpske pravoslavne crkve u radu Sabora „uzeo učešće Njegovo blaženstvo arhiepiskop ohridski i mitropolit skopski Jovan sa arhijerejima autonomne Ohridske arhiepiskopije“.