Jedinstvo, ali parcijalno

Bio je 20. mart kada je udružena opozicija na konferenciji za štampu saopštila predlog izlaska iz društveno-političke krize koja se u Srbiji ne smiruje od 1. novembra. Bila je to vlada narodnog poverenja, oročena na najviše devet meseci, sa zadatkom da ispuni studentske zahteve i obezbedi normalne uslove za održavanje parlamentarnih izbora.

Od tada je prošlo više od tri meseca. Naprednjaci nisu hteli ni da čuju za prelaznu vladu koja bi, vrlo verovatno, označila kraj njihove trinaestogodišnje vladavine. Gotovo mesec dana od zajedničkog predloga opozicije, formirana je nova vlada: neki ministri su smenjeni – većina ih je do sada pronašla novo uhlebljenje – drugi su prešli iz jedne ministarske fotelje u drugu, treći su dovedeni kao navodna nestranačka lica, a na čelo prepakovane vlade u jeku društvene krize postavljen je Đuro Macut, endokrinolog bez bilo kakvog političkog iskustva.

Ovo ne bi trebalo da začudi nikoga ko je pogledao makar jedno skupštinsko zasedanje u poslednjih 13 godina – procenat predloga opozicije koje su podržali poslanici vlasti na nivou je statističke greške. “Vlast usvojila predlog opozicije” u Srbiji je vest poput one čuvene novinarske rečenice: “Čovek ujeo psa”.

U takvim okolnostima uloga opozicije je vrlo limitirana. Sa jedne strane, opozicionari se bore protiv razuzdanog režima koji melje sve i svakoga ko mu se nađe na putu. A na drugoj – opozicione stranke mesecima su u delikatnoj poziciji i prema studentskom pokretu, koji se, delom i zbog loše slike o opoziciji koju vlast već gotovo deceniju i po brižljivo gaji i zaliva, mesecima od iste te opozicije ograđivao.

PRUŽENA RUKA

Međutim, stvari se sada menjaju. Deo studenata je nakon protesta “Vidimo se na Vidovdan”, održanog 28. juna, pozvao opoziciju da bojkotuje rad sednica Narodne skupštine. Većina opozicionih partija se odazvala. Da li je ovaj poziv naznaka da bi u budućnosti moglo da dođe do bliže saradnje studenata i opozicionih aktera na srpskoj političkoj sceni?

“Ovo jeste prvi put da su studenti na neki način pružili ruku opoziciji. Odnosno, da su se obratili njima u kontekstu neke saradnje. I to je promena”, kaže za “Vreme” politički konsultant Dušan Milenković.

Ipak, problem je u tome što ni u ovom slučaju odgovor opozicije nije bio jedinstven.

“Bilo bi najučinkovitije da je opozicija imala jedinstvenu reakciju. Ostanak jedne ili dve stranke u parlamentu ne bi bio dobra slika za njih u momentu kada je politika na ulicama, a ne u institucijama. Ko god da ostane u Skupštini preuzeće veliki politički rizik da bude otpisan kao budući ili potencijalni saveznik u borbi protiv režima”, navodi Milenković.

No, kakva je uopšte uloga opozicije u razrešenju ove društvene krize? Da li se na vidiku nazire neka nova zajednička inicijativa opozicionih aktera? “Vreme” je o tome razgovaralo sa liderima nekoliko opozicionih partija na srpskoj političkoj sceni.

foto: milica vučković / fonet

SRĐAN MILIVOJEVIĆ (DS)
ISPRAVAN PUT JE PODRŠKA STUDENTIMA

“Naši poslanici još od januara ne učestvuju u radu parlamenta, jer ovakva Narodna skupština služi isključivo održanju privida demokratije. Umesto toga, odgovornost svakog opozicionog aktera je da u ovom trenutku stane uz građane”, kaže za “Vreme” predsednik Demokratske stranke (DS) Srđan Milivojević.

On smatra opravdanim poziv studenata da opozicija bojkotuje rad Narodne skupštine, dodajući da bi sve opozicione stranke trebalo da ga uvaže. Dodaje i da je, iz istog razloga, obesmišljeno biranje novih članova Saveta REM.

“Učestvovanje u tom procesu služilo bi samo zadovoljenju forme. Ovog trenutka mi svedočimo, pod pritiskom Evropske unije, stvaranju nekakvog REM koji neće služiti svojoj svrsi”.

Sagovornik “Vremena” zato smatra da se borba protiv režima odvija svakog dana – zajedno sa građanima na ulici.

“Ne postoje različite struje u opoziciji. Postoji samo jedan ispravan put: da političke stranke podrže zahteve studenata za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i da mi ovog trenutka ne učestvujemo u tim izborima, kako bismo omogućili da univerzitetsko-studentska lista savlada režim Aleksandra Vučića i odnese pobedu”, dodaje Milivojević.

Na pitanje kakav bi mogao biti zadatak opozicije u tom procesu, sagovornik “Vremena” kaže da je uloga opozicije da zahteva da se ispune studentski zahtevi, da se ne ometa pobeda studentske liste, da se stranačka infrastruktura stavi na raspolaganje univerzitetsko-studentskoj listi, kao i da se ne učestvuje na sednicama lažne Skupštine.

“U ratu, na nosaču aviona ne voze svi avione, neki su angažovani da ih naoružavaju, drugi da dovoze gorivo, treći da kuvaju. Ima za svakog posla. Tako da ja verujem da će se podići svest o tome da se takav program podrži”, zaključuje predsednik Demokratske stranke.

SAVO MANOJLOVIĆ (KRENI-PROMENI)
BORBA NA ULICI, A NE MEDIJSKE PROKLAMACIJE

Lider pokreta Kreni-Promeni Savo Manojlović kaže da se “na terenu, tokom izbora u Kosjeriću, po blokadama i na zborovima vidi jedinstvo koje nam je potrebno”.

“Tu vidim aktiviste, ali i aktivne ljude iz različitih stranaka, kao i aktivne građane, studente, veterane… Meni je jedinstvo koje sam video u Kosjeriću – između aktivista, građana, veterana, bajkera, studenata – suštinsko, jer se to jedinstvo manifestuje pred džipovima i nabildovanim glavonjama. Video sam to jedinstvo i kada me je lojalista Strahinja Vujičić fizički napao dok sam bio sa porodicom, pa su komšije sa Lekinog brda došle da pruže podršku. Monolitnost tog jedinstva najbolje ćete videti pred kordonom ili pred Ćaci glavonjama”, ističe Manojlović.

On navodi da je stav pokreta Kreni-Promeni da opozicija “treba da radi na terenu i da iza zatvorenih vrata pravi konkretnu strategiju, bez komentarisanja u medijima, bez slanja poziva ili nekakvih konferencija na kojima se ljudi zaklinju na jedinstvo koje neće biti manifestovano na terenu”.

“Za mene lično, kao i za Kreni-Promeni, borba za promene se mnogo više dokazuje na ulici i kroz aktivizam nego u nekakvim medijskim proklamacijama”, dodaje Manojlović.

Lider pokreta Kreni-Promeni ističe da je “ova vlast izgubila sposobnost upravljanja ovim društvom. Izgubili su podršku svakog ko misli svojom glavom, ko ima informacije i ne podleže ucenama. Podržava ih informativno izolovano stanovništvo, socijalno ucenjeni i kriminalno-koruptivni krugovi koji su okupirali državu”.

“Kičma svakog društva su mladi, obrazovani, stvaralački orijentisani ljudi i jasno je da je promena samo pitanje vremena”, kaže sagovornik “Vremena”.

Međutim, da bi se ta promena desila, Manojlović smatra da su društvu potrebne masovne organizacije i povezivanje ljudi, a ne povezivanje stranačkih lidera.

ZDRAVKO PONOŠ (SRCE)
OPOZICIJA DA ZANEMARI SUKOBE SITNIH RAZLIKA

Predsednik stranke Srbija Centar (SRCE) Zdravko Ponoš kaže za “Vreme” da je opozicija i ranije izlazila sa zajedničkim idejama – među njima su koncept prelazne vlade, ali i zajedničko nastupanje na temu litijuma.

“Uloga opozicije nije da bude bilo kome ili bilo čemu podrška. Opozicija treba da se ponaša odgovorno, integrativno, neisključivo, da nudi rešenja, a ne da bilduje neutemeljena očekivanja. Ne treba da se skriva ni iza koga niti da gura nekog drugog da bije njene bitke. Opozicija je politički akter i institucija. Ako se prozivaju institucije da rade svoj posao, i opozicija treba da se oseća prozvanom da radi svoj posao”, objašnjava Ponoš.

On dodaje da se “to se ne radi tako što guraš nekog drugog u borbu, podržavajući ga, nego se boriš i ti, tamo gde možeš – i na ulici i u parlamentu”.

“Borba je i kada odlučiš da bojkotuješ parlament, ukoliko će to dati neki rezultat. Naša stranka nije donela odluku da bojkotuje parlamentarne sednice da bi udovoljila zahtevu sa nekog Tviter naloga, već zato što smatramo da je to način pritiska na ovu vlast da prekine sa hapšenjem studenata, profesora, aktivista i srednjoškolaca na ulici, da pusti uhapšene i da povuče militarizovanu policiju sa ulice”, navodi predsednik stranke SRCE i bivši načelnik generalštaba Vojske Srbije.

Ponoš smatra da je celo društvo u previranju.

“Na primer, u nedelju se u Užicu ceo grad digao. Ovde se ne radi samo o studentima. I opozicija ima ulogu da mnogo ozbiljnije sagledava stvari. U situaciji kada se traže prevremeni izbori, opozicija, kao neko ko ima političko iskustvo, treba da zapne i da vrši maksimalan pritisak da se poprave izborni uslovi, koliko god je to moguće”, naglašava.

U svemu tome, vrlo je važna borba za Regulatorno telo za elektronske medije (REM), dodaje Ponoš.

“Ja sam, inače, mislio da je mnogo bolje da imamo prelaznu vladu u kojoj posao REM radi Ministarstvo informisanja, ali ako se već ide na ovaj način, itekako je važno ko sedi u tom REM. Nije isto da li ima šest prorežimskih aktera ili ipak četiri-pet ljudi koje režim ne može da lomi kako hoće i da manipuliše medijskim zakonom, koji je solidan”, ističe.

Na pitanje koji su u ovom trenutku mogući načini vršenja pritiska na vlast, predsednik stranke Srbija Centar navodi nekoliko primera.

“Jedan od načina je i ovo što mi radimo kao opoziciona stranka, kao i većina kolega iz opozicije – to što smo sa građanima na ulici i sa roditeljima ispred policijskih stanica kada im zatvaraju decu. Koristimo diplomatske kanale koji su nam na raspolaganju – i prema Briselu i prema evropskim i drugim metropolama, kao i prema duplomatskom koru u Beogradu. Prezentujemo kako stvar izgleda sa ove strane. Sve su to načini delovanja”, ističe Ponoš i dodaje:

“Na kraju, način delovanja u ovoj situaciji jeste i to da opozicija proba da zanemari sukobe sitnih razlika i da se posveti zajedničkom delovanju. Ovo protiv čega se borimo mnogo je važnije od naših razlika. Mislim da ima dovoljno razloga i da je situacija dovoljno dramatična da koordiniramo naše delovanje. Mada, na temu bojkota rada Skupštine, sa različitim motivima, obrazloženjima i tajmingom, čini mi se da je većina opozicionih stranaka postupila slično”, zaključuje sagovornik “Vremena”.

MILOŠ JOVANOVIĆ (NDSS)
OVAKVI REŽIMI SE NE RUŠE ŠETNJAMA

“Mi smo od početka ove duboke društvene i političke krize iznosili naše viđenje o tome šta bi trebalo raditi i svojim akcijama pokušali da primerom pokažemo kuda i kako treba ići”, navodi za “Vreme” predsednik Nove Demokratske stranke Srbije (NDSS) Miloš Jovanović.

Kako kaže, ova stranka je neprestano ponavljala četiri stvari.

“Prvo, studenti su uradili sjajne stvari, ali ne mogu ovu situaciju da reše sami i bilo je pogrešno to od njih očekivati. Drugo, borba protiv Vučića zahteva zajedništvo celokupne opozicione, normalne, pristojne, ne-SNS Srbije, dakle svih političkih stranaka, akademske zajednice, građana, studenata, raznih pokreta… Treće, rešenje za izlaz iz krize predstavljaju izbori, ali samo ako su slobodni i demokratski. Zato je bila važna ideja o prelaznoj vladi čiji bi zadatak bio da stvori uslove za takve izbore. Konačno, borba za takve, poštene izbore, podrazumevala je ozbiljne oblike građanske neposlušnosti jer se ovakvi režimi – i to je takođe nešto što smo neprestano isticali – ne ruše šetnjama”, dodaje Jovanović.

Sagovornik “Vremena” smatra da “očigledno, nije bilo sluha svih ovih meseci za ovakve naše stavove”.

“Naravno, ne mora ni danas da bude kasno za ovakvu vrstu delovanja, mada neretko, kao i za sve drugo u životu pa tako i ovde, postoji pravi trenutak koji treba znati osetiti i ne propuštati”, ističe Jovanović.

MIROSLAV ALEKSIĆ (NPS)
NEOPHODAN JE JEDINSTVEN FRONT

Predsednik Narodnog pokreta Srbije (NPS) Miroslav Aleksić kaže da je stav ove stranke jasan.

“Vanredne parlamentarne izbore vidimo kao trenutno jedino rešenje krize u kojoj se nalazimo. Svima je jasno da vlast koja se temelji na goloj sili i nasilju kako bi opstala, nema ni legitimitet ni legalitet da upravlja društvom i da je reč o uzurpatorskoj vlasti sa autoritarnim potezima koji vode u dalju represiju i diktaturu”, kaže Aleksić. Kako dodaje, upravo je iz tog razloga njihova poslanička grupa podnela zvaničan zahtev predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću za hitno raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i raspuštanje Narodne skupštine.

“Na taj zahtev i dalje nismo dobili odgovor, iako je sam Vučić u više navrata pozivao da mu se zahtev uputi formalno. Što više odlaže, veća je kukavica, krije se od sopstvenog naroda iza oklopnih vozila”, dodaje predsednik Narodnog pokreta Srbije.

I Aleksić ima sličan stav kao i drugi sagovornici “Vremena” – otpor režimu se ovih dana pruža na ulicama.

“Pozvali smo i sve naše članove i simpatizere da stanu uz studente i građane na blokadama i izađu na ulice kako bismo učinili sve što je do nas da ih zaštitimo od progona režima. Naši poslanici takođe su na ulici sa narodom”, navodi Aleksić.

On dodaje da pravni tim ove stranke stoji “dvadeset četiri časa dnevno na raspolaganju svima koji učestvuju u ovoj borbi, a koji budu trpeli bilo kakav vid pritiska ili zastrašivanja ili u slučaju da budu privedeni”.

Kako smatra Aleksić, za pobedu protiv Srpske napredne stranke neophodan je jedinstven front.

“Zato i pozivamo na razgovor sve društveno-političke aktere i studente u blokadi, kako bismo odluke donosili zajednički i koordinisano, jer samo udruženi u zajedničkom frontu otpora, predstavljamo realnu pretnju po uzurpatorski režim koji je spreman na sve kako bi opstao na vlasti”, dodaje.

Kao i Ponoš, i Aleksić ističe da je najvažnije da opozicione stranke uspostave saradnju oko ključnih stvari za društvo i međusobno poverenje.

OVO NIJE VREME ZA PODELE

Deluje da je preovlađujući stav među članovima opozicije da situacija u kojoj se društvo nalazi ne dozvoljava podele. Kako među opozicijom, tako ni među građanima. Ipak, zajedničkih inicijativa koje su više od međusobne koordinacije za sada – nema.

I nekim dosadašnjim protestima bilo je zajedničko to da privlače ideološke i političke neistomišljenike. Primera radi, na proteste protiv iskopavanja litijuma ne samo da su išli i levo i desno orijentisani birači, već i neki glasači Srpske napredne stranke. Ipak, studentski pokret je ove razlike, prvi put, u potpunosti stavio u drugi plan.

Uz to, odgovor režima na jedinstveni građanski bunt i blokade saobraćajnica sve je represivniji. Zbog toga više nema smisla ni ograđivanje od bilo koga ko se na pošten i nenasilan način bori protiv ovog režima. Poručili su to nedavno i studenti Fakulteta političkih nauka u blokadi na svojim društvenim mrežama.

“Hapse, tuku i razvlače nas po ulicama! Kidnapuju nas, stavljaju nanogice i raspisuju poternice! Ovo nije vreme za podele!”, napisali su studenti i dodali:

“Na ulici i ispred kordona svi moramo biti jednaki!”

Dušan Milenković: Različiti scenariji u slučaju vanrednih izbora

Koja je, za opoziciju, optimalna strategija u kojoj može da učestvuje u vršenju pritiska na vlast, ali da se istovremeno ne utopi u širi građanski bunt i izgubi sopstveno biračko telo?

“Kada su studenti objavili da će praviti listu i tražiti izbore, nisu rekli da očekuju od opozicije da ne učestvuje, ali su ljudi sa strane i mediji to tako protumačili. Videli smo dosta jaku reakciju od strane većine opozicije, što može da govori da bi oni učestvovali na tim hipotetičkim izborima”, navodi Milenković.

On dodaje da bi, kada bi to bio slučaj, za opoziciju bilo mnogo bolje da ide u jednoj koloni.

“Postoji šansa da studentska lista pokupi skoro sve opozicione glasove i da rizikuju da plešu oko cenzusa. Mislim da bi to bio problem i za njih, ukoliko gledaju svoj interes, kao i za celu borbu protiv režima”, dodaje on.

Ističe da je, prema nekim strategijama, korisno da bude više opozicionih kolona – na primer, jedna studentska lista, a druga lista opozicionih stranaka.

“Ako svi pređu cenzus i studentska lista bude tako ogromna kako se predviđa, što znači da će i ona preuzimati neke prosute glasove, to može matematički biti pozitivno za obaranje režima. To nije nužno nešto što je loše, pogotovo zato što zaista postoji određen broj ljudi koji su opozicono nastrojeni, a koji gaje skepsu prema studentskoj listi, prosto zbog toga što inkliniraju da glasaju za političke stranke, a ne za neke grupe ili pokrete”, dodaje sagovornik “Vremena”.

On kaže da je skeptičan prema ideji da se opozicione stranke svojevoljno u potpunosti povuku iz izbornog procesa.

“U slučaju da vi kao opoziciona stranka odlučite da ne izlazite na izbore, to za vaše članove znači da vaša stranka gotovo sigurno prestaje da postoji. Vi tako komunicirate svom članstvu da vaša stranka prestaje da se bavi politikom na nacionalnom nivou neko vreme. To je apsolutno demotivišuće za ljude koji su u tim strankama. Meni je teško zamislivo da to može da se desi, a da previše doprinese studentskoj borbi. Deluje mi utopistički”, zaključuje Milenković.