Nema vlasti koja je u stanju da uspešno prikrije strah od osporavanja. Začudo, taj strah raste uporedo sa rastom političke snage. Mala premoć održava kondiciju stvarne ili prisilne tolerancije, a njeni dobitnici, još uvek srođeni s rizicima konkurencije, nose naviku i potrebu da u duelima i polemičkim nadmetanjima prošire svoj uticaj. Velika premoć, koja je po pravilu stvorena na kolektivnom zanosu, povodljivosti, pohlepi, korupciji ili naprosto uvreženoj spremnosti na podaništvo, i čije poltronsko i koristoljubivo jezgro se širi lako i naglo, jednako bi lako i naglo, s eskalacijom nezadovoljstva ili odlaskom vođe, mogla da se istopi.
Razum sporo deluje, pisao je Paskal, jer ima previše rukavaca, previše se osvrće i vodi računa o brojnim načelima, za razliku od osećanja koja deluju spremno i namah, pa zato najbolje sredstvo za ubeđivanje nisu dokazi, već su to daleko pre navika i strast. U tome bi, dakle, trebalo tražiti razloge zbog kojih veliki pobednici žure da zatru sve što im je stajalo na putu. Pre svega u medijima, ma koliko da su izrazi osporavanja u njima bili obazrivi i neznatni.
Slučaj Radio-televizije Vojvodine (RTV) rečit je primer. Ostavljajući po strani povrede propisa i prava smenjenih urednika i novinara, vredno je truda izdvojiti i povezati nekoliko karakterističnih činjenica.
U programu RTV-a bilo je kritike određenih poteza vlasti. Kritika je, po pravilu, bila odmerena, opravdana i za demokratsko društvo korisna. Uređivačka politika koja je to dopuštala izazivala je u vladajućoj stranci neskriveno nezadovoljstvo. Do naglih kadrovskih promena u RTV-u došlo je odmah posle izbora koji su omogućili da vlast u Vojvodini formira i vodi stranka koja je na vlasti i u Republici. Kadrovske promene prouzrokovale su i promenu u programu RTV-a, čija osnovna odlika je redukcija kritičkih tonova, sa tendencijom njihovog iščezavanja. Na prve primedbe reagovao je premijer Vučić ocenom da je sve bilo čisto i u skladu sa zakonom, bez upliva politike, da je Upravni odbor radio kako treba i da oni koje su postavljali Pajtić i Kostreš ne mogu tu ostati do kraja života.
Tajming, redosled i kauzalnost ovih zbivanja na najbolji način demantuju tvrdnju premijera da nije bilo „upliva politike“. Naprotiv, sve skupa, da parafraziram Džona Kina, izrazit je simptom ćiftinske političke bezočnosti usmerene na upravljanje medijima.
Uostalom, šta nam sve u svojoj izjavi poručuje sâm premijer?
Ako zna da je sve bilo zakonito u postupku u kome nije učestvovao, niti je smeo da učestvuje, priznaje da je o svemu podrobno obavešten ako ne i pitan, tj. da se ipak u čitav slučaj mimo svojih ovlašćenja upleo.
Ako afirmativno ocenjuje zakonitost odluka i postupaka koji mogu biti i verovatno će biti predmet sporova pred sudom, jasno manifestuje volju da izvršna vlast preventivno utiče na sudsku i da nad njom stekne ili zadrži primat. Time se upadljivo remeti prvo od pet ključnih načela iz Nacionalne strategije reforme pravosuđa koje govori o potrebi da se nosioci pravosudnih funkcija oslobode svakog neprimerenog i nedozvoljenog uticaja koji bi ometao ostvarivanje pravde, bez obzira na njegov izvor. U ovom slučaju, baš s obzirom na izvor i na ukorenjenu podložnost pravosuđa ne samo eksplicitnim već i tek naslućenim porukama političkih korifeja, ovo remećenje deluje preteće i obeshrabrujuće. Njime se daje za pravo Saveta za borbu protiv korupcije u osudi izjava predsednika vlade i pojedinih ministara u kojima se, bilo da se radi o kršenju pretpostavke nevinosti ili o anticipaciji pravnih pitanja, daje „uputstvo i upozorenje šta i kako tužioci i sudije moraju da rade da bi zadovoljili one iz izvršne vlasti od kojih im zavisi egzistencija“.
Ako urednike javnog medijskog servisa u pežorativnom smislu poistovećuje sa imenima političkih protivnika, saopštava volju da se kritičnosti tih medija, a u krajnjoj liniji svakoj kritičnosti prema vlasti, mora stati na put, kao pojavi neprijateljskoj, suvišnoj i štetnoj.
Ako pouzdano zna da su dosadašnji urednici bili „Pajtićevi ili Kostreševi“, a isto tako zna da je novi Upravni odbor radio „kako treba“, daje osnova za sumnju da su i novi kadrovi, da bi sve bilo „kako treba“, odabrani uz njegov blagoslov, tj. da su „njegovi“ i da će ih jednog dana, po istom obrascu diskvalifikacije, zvati „Vučićevi“.
Prigovor da je i prethodna politička garnitura pribegavala sličnim zahvatima ne može biti opravdanje da se ustoliči praksa po kojoj će javni medijski servis biti tretiran kao večita politička posluga.
Otuda, čak i da je sve bilo „po zakonu“ i „kako treba“, posle ovakve izjave premijera više teško da išta može biti i po zakonu i kako treba.
Uz bilo kakvo dovijanje ne može se izbeći zaključak da je atakom na RTV i arbitriranjem premijera grubo povređen Zakon o javnim medijskim servisima, zakon kojim se RTV označava kao nezavisan i samostalan pravni subjekt, kojim se garantuju nezavisnost uređivačke politike i zabrana svakog oblika nezakonitog uticaja na rad redakcije i novinara, a od RTV-a traži da u ostvarivanju javnog interesa omogući razmenu ideja i mišljenja, negovanje vrednosti demokratskog društva i poštovanje profesionalnih standarda. Već prvi učinjeni koraci pokazuju da od ovih prerogativa i ovakve misije neće ostati ni kamen na kamenu.
Vlast iza koje ne stoje rezultati, ali je još uvek u stanju da se kloni kompromacije primenom otvorene prinude, održava se na manipulaciji. Tako se televizija, kao najpogodnije sredstvo, od javnog preobražava u politički medijski servis. Ironija ove konverzije, bar tako kažu neki tumači usavršenih oblika političkog nasilja, u tome je što robovi manipulacije nisu samo njene žrtve, već i oni koji u nju polažu svoje nade.
Autor je advokat iz Novog Sada
