Ja sam komunista

Ovoga puta sa Srđanom Dragojevićem ne razgovaramo povodom novog filma, nego povodom nove knjige. I to dve. U julu će mu, u izdanju Lagune, izaći knjiga Pre nego što crvima kažem zdravo, a u septembru i Krilata deca. Reditelj, scenarista, klinički psiholog po obrazovanju, poslednje dve godine narodni poslanik u Skupštini Srbije, već četiri uticajni član SPS-a, ovih se dana vratio svom prvom zanimanju – pisanju. Autor filmova Mi nismo anđeli (1992), Lepa sela lepo gore (1996), Rane (1998), Mi nismo anđeli 2 (2005), Sveti Georgije ubiva aždahu (2009), Parada (2011) i Atomski zdesna (2014), osamdesetih godina bio je uspešan pesnik i pisac. Objavio je tri knjige poezije, a za Knjigu akcione poezije dobio je 1986. veliku nagradu „Branko Radičević“ u konkurenciji pesnika ondašnje SFRJ. Njegove priče su objavljivane u književnim časopisima širom Jugoslavije i u knjizi Fantastični mehaničari, a SF priče u kultnom zagrebačkom časopisu „Sirius“.

U razgovoru za „Vreme“ Dragojević objašnjava kako se vratio pisanju: „Dejan Papić, direktor izdavačke kuće ‘Laguna’, moj školski drug, nagovara me već godinama da napišem roman. Dugo sam se opirao, ‘zaglavio’ sam kao scenarista i dobro se osećam u toj koži. Eto, na kraju smo se dogovorili da se tri scenarija, meni veoma važna, nađu u knjizi Pre nego što crvima kažem zdravo. Ali sam pre toga morao da nađem neki smisao za to. I, našao sam ga. Pomalo, doduše, turoban. Shvatio sam da bih bio relativno zadovoljan svojim profesionalnim životom ako uspem da, do smrti, snimim ta tri filma. Kako mi ide prilično usrano, možda je i to mnogo, preoptimistično. Ali, eto koncepta. Eto smisla. Krilata deca su knjiga za decu. Tokom decenija sam za svoju decu smišljao mnogo priča, ova je o jednoj planeti na kojoj deca do 12 godine imaju krila i mogu da lete, i kad uđu u pubertet krila počinju polako da otpadaju.“

VREME: Koja će se to tri scenarija pojaviti u knjizi Pre nego što crvima kažem zdravo?

Srđan Dragojević: Jedan je po motivima romana Bodljikavo prase Džulijana Barnsa, zove se Bilo jednom na istoku i bavi se prvom godinom tranzicije u istočnoj Evropi, nekom vrstom mentalne i moralne korupcije u politici. Drugi scenario je priča o jednoj noći tokom bombardovanja Beograda 1999. godine i zove se Škartovi. Napisao sam ga zajedno sa Dimitrijem Vojnovom i predstavlja završni deo trilogije sa Lepim selima i Ranama. Treći scenario je po motivima priča već zaboravljenog francuskog pisca Marsela Emea kojim sam u detinjstvu bio fasciniran. Zove se Nebesa i bavi se čudima u 21. veku, dobu lažnog prosperiteta, a zapravo dobu povratka u srednji vek na svim planovima, pa dakle i odličnom za – čuda. Tri čuda, tri priče koje se prepliću jesu šta bi bilo kada bi glavni junak, bivši podoficir JNA, od boga na poklon dobio oreol; zatim, šta bi bilo kad bi država Srbija donela zakon da godina traje 24 meseca kako bismo usporili plaćanje dugova, pa po sili zakona svi postaju duplo mlađi nego što jesu; treća je priča o slikaru koji počinje da slika hranljive slike – gledate u njih i siti ste. Javnost to proglašava „dobrim slikama“, a država želi da nacionalizuje i „korisnog“ umetnika i njegova „hranljiva“ dela. Simpatično promišljanje o svrsi umetnosti u današnjem svetu, rekao bih. Eto, to će biti ti filmovi, za sada, samo na papiru. Bio bih zadovoljan kad bih posle sedam snimljenih filmova i četrnaest nesnimljenih – propalih, koji su ostali samo na hartiji, snimljeni u mašti, posle tolikih uništenih projekata tokom godina punih frustracija, osujećenosti, desetina abortiranih karaktera – snimio bar ova tri filma.

U međuvremenu čekate konkurs za kinematografiju koji, kako rekoste, nikada toliko nije kasnio, ni za vreme Slobodana Miloševića, ratova i sankcija?

Poslednji put je raspisan decembra 2013. godine.

Nadate mu se mada znate da nemate mnogo sreće na konkursima?

Nije to stvar sreće, nema dobra od optuživanja i deprimirajućih priča, ali bio bih lud da nisam svestan kako su i zašto na poslednjih šest konkursa odbijena moja četiri scenarija. Nikada od kada postoji Filmski centar Srbije nisam dobio na konkursu za produkciju, evo ove godine se navršava decenija. U tim komisijama je prošlo sedamdeset posto ljudi koji se bave filmom u Srbiji. Zaključak se lako izvodi a ne mora da se izrekne. Ja se borim, volim da snimam filmove, uživam u tome. Nekad uspem da ih snimim i pored samopregornog rada mojih kolega da ne uspem, u većini slučajeva ne. Dva puta sam konkurisao sa prethodno više od pola budžeta nabavljenog od stranih koproducenata i distributera, očigledno je to bilo još veće zadovoljstvo mojim kolegama da odbiju te moje filmove jer znaju da je neophodno da se dobije novac od države da biste mogli da konkurišete na Euroimaž. Kad su videli da sam za Paradu dobio podršku od makedonskog, hrvatskog, crnogorskog i slovenačkog fonda, valjda ih je bilo sramota što su me i sa tim projektom odbili na konkursu, pa su mi dali novac, 15 miliona dinara, otprilike polovinu od onoga što su davali po izabranom filmu na konkursu. U Srbiji je Parada imala gledanost 330.000, država je na PDV-u od ulaznica, DVD-jeva, poreza na usluge i honorare zaradila 22 miliona. Hajde da čujem koja se to državna subvencija isplatila u ovom procentu. Od koje banke možeš da dobiješ ovoliku kamatu? Hvala ti državo, a nagrade u Berlinu evo ti – džabe. Lepo bi bilo da i moje kolege koje dobijaju redovno na konkursima izvuku i ponude ovakvu računicu. Bez zlobe, ali smatrajući to činom pravde, dosad sam na odjavnu špicu stavljao imena članova komisije koja je projekat odbila. U slučaju Parade to je bilo jako korisno, Parada je u Berlinu na „Panorami“ osvojila tri nagrade, imala pored ove tri još 20 međunarodnih nagrada, imala 600.000 gledalaca u regionu, prodata u 37 zemalja Evrope i sveta i pre nekoliko meseci je imala gledanost od 2,8 miliona gledalaca na TV kanalu Arte. I niko od novinara nije pozvao ove ljude i postavio im pitanje – kako to da niste uspeli da procenite potencijalno uspešni projekat? Jeste li neznalice ili korumpirani? Ili samo zlobni i zavidni?

No, sa 52 godine života nisam nezadovoljan. Živim od svog hobija, a snimanje filmova u Srbiji je baš to – hobi. I to me fascinira. Doduše, sve je teže, s kreditom za stan u švajcarcima. Šta da se radi. I pored preživljavanja od hobija, nisam više slobodan čovek.

Sada imate državni posao, platu narodnog poslanika.

Rata kredita mi je veća od plate, udvostručila se od 2007. godine. Za toliki kredit su korisnije reklame koje snimam kada me pozovu i, pravo da vam kažem, uživam i u tome. Zabavan i kreativan posao.

Spomenuli ste da je scenario Škartovi, koji će se pojaviti u knjizi, u stvari treći deo filmske trilogije vaših filmova ratnih devedesetih. S druge strane, Lepa sela, Rane, Parada i Atomski zdesna svojevrsna su tetralogija koja s hroničarskom preciznošću beleži događaje u tzv. regionu zapadnog Balkana poslednjih 25 godina. Atomski zdesna završna je priča o uništenim životima stotina hiljada ljudi u tranzicijskom divljem kapitalizmu koji u alegoričnom naslovu izjednačavate s onim što ostaje posle nuklearne eksplozije. To je i vaš najmračniji film, mučniji i od Lepih sela i od Rana. Znači li to da ste s Atomskim zdesna završili hroniku o konačnoj propasti regiona, veselog eks–Ju prostora?

Završio bih ja sa njom, ali neće ona sa mnom. Ove tri priče iz knjige Pre nego što crvima kažem zdravo bave se i dalje, svaka na svoj način,vremenom i prostorom u kojem trošimo naše bedne živote. Optužuju me da to vreme i taj prostor portretišem sa previše persiflaže i hiperbole. Te budale što me optužuju kao da, jamačno, žive u Skandinaviji.

Evo, možda te hiperbole neće biti jedino u Bilo jednom na istoku po romanu Džulijana Barnsa Bodljikavo prase, filmu koji se na jedan daleko dublji način bavi politikom i svim onim procesima koji su nas doveli dovde gde jesmo sada. Prva godina tranzicije, mladi državni tužilac pun ideala ne želi da osudi bivšeg predsednika na zatvorsku kaznu bez valjanih dokaza, iako ga nova demokratska vlast na to pritiska. Kada shvati da će nova vlast da ubije predsednika ako ga ne osudi na dovoljno veliku zatvorsku kaznu, on mora da donese veliku i dramatičnu odluku – da li da ostane veran ljudskosti, pravu, idealima, ili da postane ponovo konformista što je, uostalom, već bio u decenijama komunizma. Na početku filma, u sadašnjem vremenu, nekadašnji tužilac je premijer te zemlje koji čeka policiju koja će ga zbog korupcije odvesti u zatvor. To je priča o usudu politike na Balkanu, i u Istočnoj Evropi. Sva ta tri scenarija iz knjige govore o tom usudu politike. To su neke moje dileme vezane za moje i političko i umetničko biće.

Kada se sve sabere, u poslednjih 25 godina samo nekoliko godina sam aktivno stvarao, dve decenije sam se borio sa vetrenjačama, mediokritetima, sitnim, zlim i malim bednicima, doslovno sam protraćio decenije i nemam nimalo problem da to kažem i da živim u miru

Film Bilo jednom na istoku, koji možda i uspete da snimite, svakako korespondira sa događajima u Srbiji, hapšenjem i izručenjem Slobodana Miloševića Sudu u Hagu, što se sve događa bezmalo deceniju pošto je Barns objavio Bodljikavo prase. Naša haška drama se još nije završila, aktuelna je i ovih dana sa Vojislavom Šešeljem. Kako ste se vi snašli radeći na scenariju, opterećeni našom stvarnošću?

Dogodila mi se krajnje bizarna stvar, koju ja i dobrano zaslužujem baveći se političkim filmom. Naime, 2004. na Euroimažu film je odbačen, tako što su neki predstavnici regiona stavili veto tvrdeći da ja hoću da kroz ovaj film rehabilitujem Slobodana Miloševića kojem se u tom trenutku sudilo u Hagu. To je i tužno i tragikomično u isto vreme. Scenarijom sam umnogome nadogradio roman koji je Džulijan Barns objavio 1992. pošto je proveo u Bugarskoj nekoliko meseci prateći suđenje Todoru Živkovu. Moj scenario se bavi Istočnom Evropom, ali ima u sebi ugrađena iskustva i Srbije, i Hrvatske i Makedonije, Rumunije i Sovjetskog Saveza, a čini mi se da je s ovom distancom, 25 godina od pada komunizma i „gvozdene zavese“, još važnije i aktuelnije da ova priča bude ispričana nego što je to bilo kada je roman objavljen, 1992. ili kada sam prvi put pokušao da ga snimim, 2004. Godine 1992. to je bila dnevna politika, a 2004. neoliberalni kapitalizam bio je na vrhuncu i nije ni čudo da je neko možda posumnjao: Pa šta taj ovim hoće? Bavi se nekim komunizmom koji je davno nestao sa scene, šta sad hoće toliko godina kasnije kad svi živimo fantastično? Mora da podmeće neko „kukavičje jaje“ sa Miloševićem. Međutim, 2015, kad je čitav svet u krizi i kad ideje levice postaju ponovo aktualne i zanimljive, taj scenario ima veće pravo na postojanje nego što je to imao pre dvanaest godina.

Kao klinički psiholog po obrazovanju, i političar, mislite li da sadašnje političke elite u regionu, radikalno nacionalističke i desničarske provenijencije, mogu nešto konkretno da urade za bolju saradnju, nego one pre njih – izvorno demokratske? O tome govori i vaš film Parada, ali na nivou kriminalaca i ratnih profitera.

Toliko mi je ovo vaše pitanje, zapravo, nezanimljivo, nemam reči. Ali ću se potruditi, disciplinovano, da nekako odgovorim. Odlazim na jedan seminar, četiri puta godišnje, to je Evropska akademija za demokratiju, predsedavajući je Pjer Mirel, počasni predsednik Evropskog parlamenta, učestvuju mladi poslanici, funkcioneri državnih uprava iz svih zemalja u regionu uključujući i Kosovo i Albaniju. To su sve mladi političari između 25 i 40 godina. Ja jesam mlad po političkom stažu ali ne i po godinama. Pre tog iskustva sa mladim političarima da ste me pitali da li bih svojoj deci preporučio da beže odavde, ja bih vam potvrdno odgovorio. Ali, sada sam optimista pošto sam slušao ove mlade, obrazovane, tolerantne ljude i verujem da će oni preobraziti sliku regiona i celog Balkana na bolje.

Dakle, mogu li ovi „zdesna“ da naprave nešto stvarno u rešavanju nataloženih regionalnih pitanja ili mislite da treba da sačekamo te mlade snage da preuzmu kormila?

Ne preskačem vam ništa, samo, u principu, ne volim da pričam teoretski, pričam o svom iskustvu, i izvlačim zaključke iz istog. Kao poslanik se bavim temama koje imaju u društvima u tranziciji sekundarnu važnost, kultura, obrazovanje, ekologija, čijim unapređenjem može da se oseti mali, ali vidljiv boljitak. I ja se tu zaustavljam. To što me pitate, ne znači da sebe cenzurišem, da ne želim da vam odgovorim, nego mene te teme ne zanimaju. Bazično, ljudski me ne zanimaju.

A zanima vas…?

Mene zanima taj „minut za kulturu“, zanima me da ostvarim konsenzus svih činilaca, emitera, odbora za kulturu, RRA, tj REM-a, da je to važno i korisno da se jedan reklamni blok proširi za minut, tako da po satu umesto 6 minuta na javnom servisu bude 7 minuta, a umesto 12 minuta na TV sa nacionalnim frekvencijama bude 13 minuta, od čega bi u oba slučaja jedan minut bio za kulturu, i da tako dobijemo ogromno bogatstvo od stotinu i nešto minuta dnevno gde bismo promovisali nove knjige, nove pozorišne predstave, nove filmove, izložbe, kulturne manifestacije. Mene zanima taj praktični aspekt politike. Male, konkretne stvari. Izvodljive stvari. Zanima me to što poslanik Janko Veselinović kroz „Zelenu“ poslaničku grupu promoviše konkretne predloge za smanjenje broja plastičnih kesa, nekome je to možda smešno ali meni je važno.

Voleo bih da neko reši pitanje apsurdnih dugovanja samostalnih umetnika koje tereti poreska uprava jer su Grad i lokalne samouprave kasnile sa plaćanjem tih doprinosa, a kamate zbog tih kašnjenja su opteretile slobodne umetnike. Zbog toga mnogi dobijaju izvršenja za plenidbu, ne mogu da overe zdravstvene knjižice svojoj deci. Zanimaju me realni problemi konkretnih ljudi, a sve što se tiče velike politike nemam ni znanja ni interesovanja ni energije da se time bavim, verujte mi.

Kako vam iz poslaničke klupe deluju svi ti ljudi kojima ste okruženi u Skupštini koji režiraju našu svakodnevicu u direktnom prenosu, to je ipak najviše zakonodavno telo u zemlji?

Tako kad kažete zvuči dramatično, ali ipak moram da primetim da nažalost ono što je nedostatak koji se dâ ispraviti jeste da postoji disbalans između zakonodavne i izvršne vlasti. To je evolucija političkog života, emancipacija. Parlamentarna vlast ima mnogo manju ulogu nego što bi trebalo da je ima. A što se ljudi tiče, jedan iskusni poslanik me je pitao: „Jesi li bio u vojsci?“ Kažem da jesam. „E isto ti je u parlamentu“, veli on. Ima strašno puno raznih ljudi, i oni čine presek društva cele zemlje. To je takoreći Srbija u malom. I ne bi trebalo da bude drugačije. Ne bi bilo normalno da tu sede samo vrhunski intelektualci i retoričari, suština i jeste u tome da u parlamentu budu svi profili ljudi koji predstavljaju građane Srbije. Inače, bila bi to neka „virtuelna Srbija“, Srbija iz vizure Tadićevih marketnig eksperata. Pričam sa ljudima iz svih poslaničkih klubova, prosto me zanima šta misle. Pričam o problemima samostalnih umetnika, a jedan mi poslanik odgovori: „Baš bi bila šteta da oni fini svirači, muzičari iz Knez Mihailove nestanu.“ Taj poslanik je obrazovan čovek, dakle ne Megatrend obrazovan, ali misli da su samostalni umetnici oni koji sviraju i žongliraju u Knez Mihailovoj. To nisu ni manje inteligentni ni manje obrazovani ljudi, oni se samo bave drugim stvarima.

Kad ste spomenuli obrazovanje kao temu koja vas zanima, nedavno ste na Tviteru preneli otvoreno pismo zrenjaninskih gimnazijalaca upućeno korumpiranim profesorima uz komentar: Odlično pismo koje vraća volju za život. U zemlji s korupcionaškim aferama u obrazovanju kakve su lažna diploma predsednika države i doktorat–plagijat ministra policije, kakav ima efekat pobuna gimnazijalaca u Zrenjaninu protiv profesora koji protežiraju neke učenike za novac ili drugu vrstu koristi?

Kako je ko stekao svoju diplomu, to njemu na dušu. Mene to ne zanima. Niti mogu da shvatim šta je tu toliko važno biti magistar ili doktor nauka. Završio sam studije na dva državna fakulteta i nikad mi nije padalo na pamet da doktoriram. To mi je bilo gubljenje vremena. Predavao sam neko vreme na FDU, počeli su da mi objašnjavaju da mi treba magistratura, doktorat… Šta ja sa svojim filmovima ima da magistriram, koga to zanima? Od svoje desete godine čitam jednu knjigu nedeljno i evo 40 godina nisam imao želju da doktoriram, ne znam šta bih s tom titulom. Nisam neki genijalan sagovornik na tu temu, ali što se obrazovanja tiče, dvoje moje najstarije dece su završili studije, jedno je pri kraju osnovne, a voleo bih da ovo dvoje najmlađih kad krenu u školu dočekaju normalne udžbenike. Pričam vam o dvodecenijskoj frustraciji mene kao roditelja zbog skandaloznih udžbenika. U skupštini sam govorio o tome da bi bilo jako dobro da afirmisani likovni, dramski, filmski umetnici budu članovi tih ocenjivačkih komisija. Zašto ne bi jedan Uroš Đurić, Mrđan Bajić, Vladimir Kecmanović, Dejan Stojiljković, Basara, ocenjivali te udžbenike? Ovde niko nema ideju da udžbenici mogu da budu kreativni i zanimljivi, da deca mogu da uče iz nečeg zabavnog.

Ima toliko tema, postavio sam nekoliko poslaničkih pitanja u vezi sa Avala filmom. Frustrirajuće je kada postavite jedno pitanje, pa drugo, pa vam kažu da nisu nadležni. Onda treba da pronađete instituciju koja je nadležna. Onda mi Tužilaštvo, Agencija za borbu protiv korupcije i Agencija za sprečavanje pranja novca daju odgovor da će „ispitati navode“ u vezi sa prodajom Avala filma. To je porazno i frustrirajuće. Jedino su oni, moguće, nadležni.

Može li se postavljanjem pitanja nadležnim institucijama nešto učiniti? Privredno društvo Filmway (Filmski put) d.o.o. iz Beograda je i zvanično postalo vlasnik Avala filma, uplativši pre neki dan i preostali iznos kupoprodajne cene, a u Agenciji za privatizaciju je novinarima „Danasa“ rečeno da nije bilo zvaničnih prigovora na privatizaciju, i pored velike buke u javnosti?

Uvek može nešto. Najgore je dići ruke, a to je već i pitanje mentaliteta. Neka je ta prodaja nepovoljna za kulturu Srbije i javni interes jer da je država izvršila konverziju tog zemljišta u građevinsko i na tenderu ga prodala, dobili bismo mnogo više sredstava za kulturu Srbije od kojih bi se stvarno mogla napraviti Opera, prirodnjački muzej, obnoviti domovi kulture. Zemljište koje ima komercijalnu vrednost od 100 miliona neka se proda za 30 miliona, i to je bolje od ovih osam miliona. Ali hajde da vidimo šta sa tih osam? Kada se vrate dugovi poveriocima, ostaće pet ili četiri i po miliona. Neka kulturi pripadne tih četiri i po miliona, hajde da otkupimo bioskop „Zvezda“ koji je prodat u još jednoj kriminalnoj privatizaciji Beograd filma. Hajde da otkupimo još jedan bioskop, pa da imamo makar dva arthaus bioskopa u Beogradu. Hajde da par miliona uložimo u digitalizaciju bioskopa i domova kulture po Srbiji. Ako nismo dobili 50, 40, 30 miliona, hajde da se borimo za ovih pet!

Spominjete otkup bioskopa, govorili ste da je moguće da se poništi privatizacija Beograd filma?

Naravno, postoje brojni dokumenti i dokazi da novi vlasnik nije ispunio čak ni uslov da dve godine održava delatnost, nego je prosto na knjigovodstven način dokazivao da je to radio. Neko mora time da se bavi. U Odboru za kulturu doneli smo zaključak da se formira radna grupa u kojoj će biti i Ministarstvo privrede, i Tužilaštvo i Filmski centar i Agencija za privatizaciju. Prošlo je toliko meseci, nema radne grupe, nema nikog ko je zaista motivisan da nešto pogura.

Vaša stranka SPS je u izvršnoj vlasti, deo je vladajuće koalicije, jeste li razgovarali sa Ivicom Dačićem o tome, imate li razgovore unutar stranke o tome?

U SPS-u podržavaju sve akcije koje sam pokrenuo i sve što radim. Mislim da su prava adresa ministarstva koja bi ova tema trebalo da zanima.

Ministra kulture ne zanima?

Uputio sam nekoliko inicijativa Ministarstvu kulture. I u vezi sa Beograd filmom i Avala filmom, i položajem samostalnih umetnika. Suočio sam se sa njihovim viđenjem stvari da za te teme nisu nadležni. Nisu našli interes da se bave ovim temama.

Ko vam je to rekao, ministar kulture?

Dobio sam zvaničan odgovor na poslaničko pitanje. Za moju ideju vezanu za obnovu mreže domova kulture u Srbiji u Ministarstvu su kazali da je to stvar lokalne samouprave. Svako ima svoju viziju i koncepciju kako bi rešavao određene stvari. Ja ne mogu nikome da zameram na toj viziji. Mogu da shvatim da zbog potrebe da se vlast decentralizuje to treba da bude u nadležnosti lokalnih samouprava. Samo što, s druge strane, ta koncepcija dovodi do toga da imate dom kulture u Srbiji sa 58 zaposlenih. Kako da razmišljate o programima i stvaralaštvu kad 58 ljudi treba da primi platu, a primljeni su tu od 2000. naovamo, dakle u poslednjih 15 godina i – šta da radite? Voleo bih da se pojavi neka tema gde bih u saradnji sa Ministarstvom kulture mogao da budem koristan. Ove teme nisu naišle na interesovanje.

Dakle vi niste razgovarali s ministrom Tasovcem? Ne mislim na pitanja iz poslaničke klupe, mislim da vi, Srđan Dragojević razgovarate sa Ivanom Tasovcem o položaju slobodnih umetnika i smislite nešto?

Ja to vidim drugačije. Ako sam već poslanik, onda je to pitanje i političke i one bazične kulture, ne preskakati to i zadržati komunikaciju na tom, po meni, sasvim dovoljnom, formalnom nivou. Nisam nikad bio sklon tome da bilo šta dogovaram lično i svodim na privatni odnos. U parlamentu predstavljam ljude iz kulture u Srbiji i treba da komuniciram kao poslanik. I to i činim.

Meša li se ministar kulture u svoj posao?

Očigledno se neke stvari pomeraju: posle toliko godina je izvršen otkup dela likovnih umetnika za muzeje, to je nešto što godinama nismo imali. Ministar kulture ima koncept baziran na njegovoj ličnosti i svetonazoru. Ja se s tim konceptom nekad slažem, nekad ne slažem. Moje mišljenje je da ni vrhunska umetnost nema mnogo smisla ukoliko nije masovna. Umetnost jeste za svakoga, a ako nije, to više govori o stvaraocu i njegovom delu nego o potencijalnim korisnicima. Ja sam komunista, verujem da pijanisti i simfonijski orkestri treba da sviraju u fabrikama, da umetnost mora da bude dostupna svima. Verujem u to da nije poenta da se razgraniči umetnost i estrada i kič, nego da se od estrade uči kako se promoviše vrhunska umetnost. Zato i insistiram na neophodnosti reklamiranja kulture, dela savremenog stvaralaštva i kulturnih manifestacija, kao i na obnovi domova kulture. No, mogu i da razumem nečiji stav da je umetnost ekskluzivna, da pripada manjini. To je drugi koncept.

Da li je za stanje u kulturi odgovornija nemaština ili javašluk?

Nije lako dati odgovor na to pitanje. Suočeni sa burazerskim kapitalizmom, pokušavamo, još uvek, posebno u kulturi, da živimo u socijalizmu. Za to nedostaju dva elementa – materijalni resursi, kojih više gotovo da nema, i vrhunski radnici u kulturi kakvi su bili, recimo, Bojan Stupica, Mira Trailović, Ratko Dražević, koji su proizvod višedecenijske kulturne strategije jedne ozbiljne države. Pare su potrošene a rukovodeći ljudi u kulturi su takvi kakvi su, nakon dve decenije mutacija i negativne selekcije. No, kriviti samo državu i bilo koju vlast, zavaravanje je i neproduktivno. Odgovornost je tu i na nama stvaraocima. U pozorištima, recimo, ima glumaca koji primaju platu deset, petnaest, dvadeset godina a ne igraju predstave. Meni je jako žao što niko nema hrabrosti da to kaže. Onaj ko ima hrabrosti prođe kao Kokan Mladenović. Posle par takvih primera, teško da se nađe neko ko ima žarku želju da mu kulturna čaršija prospe kofu govana po glavi na dnevnoj bazi. No, i vlast ne poseže sa logičnim i korisnim zakonima vezanim za kulturu. Privremeni zakon o zabrani zapošljavanja ne može se primeniti na institucije kulture, posebno ne na pozorišta. Jer proizvodnja jednostavno staje. Imao sam razgovor o tome sa ministrom Krstićem i on mi je na upozorenje da će ovaj zakon ugroziti stvaralaštvo rekao da se ne brinem, oni će to rešiti kao u slučaju „sezonski“ zaposlenih radnika na Kopaoniku. „Ali, gospodine ministre, umetnost i grudvanje nisu isto“, odgovorio sam mu. No, šta da se radi, dobili smo to „grudvanje“. Ali, ponavljam, pošteno je da stvari pogledamo i sa „naše strane“.

A to je?

Samostalni umetnici imaju očigledan problem zbog toga što su davanja smanjena na minimalac, mnogo ljudi će biti socijalni slučajevi kad odu u penziju, ako uopšte odu u penziju, ali, s druge strane, imamo udruženja sa stotinama članova od kojih se mnogi i ne bave umetničkom profesijom. Kriterijum za prijem u status samostalnih umetnika spušten je do apsurda. I, kako da se tu postavite? Ketmanstvo, nezameranje, borba za sitne privilegije, šićardžijski duh, sujeta doveli su do toga da su ljudi u kulturi sami sebi najveći neprijatelji. Poneki loš zakon gore-dole neće im učiniti ništa nažao koliko oni čine sami sebi. No, nije to razlog da ne pokušamo da stvari popravimo. Dugujemo to novim generacijama, novoj kulturnoj eliti. Uprkos inerciji, uprkos podmuklostima i lukavstvima vladajućih mediokriteta. Evo kako ta lukavstva izgledaju.

Na inicijativu nas nekoliko koji se bavimo kulturnom politikom napravili smo inicijativu koja je i usvojena u Filmskom centru Srbije da se stimulišu i nagrađuju uspešni filmovi i autori. Da se nagrađuje gledanost, jer to pomaže i bioskopima i državi kojoj se vraća PDV od ulaznica. A kao protivtežu tome da se stimulišu i filmovi koji nisu komercijalni ali učestvuju i osvajaju nagrade na velikim festivalima. Svi se slože da je to fantastičan koncept, balans između arthaus i komercijalnog pristupa i napokon se nagrađuje uspeh. I, šta se dogodi? Spuste se svi kriterijumi za broj gledalaca, spuste se svi kriterijumi za nivo festivala, tako se uzmu u obzir neki potpuno nebitni festivali. I, sve se ujednači, sve se uproseči, svako dobije pomalo para za neke tobožnje uspehe, mediokriteti ponovo trijumfuju. Mediokriteti u ovoj zemlji su neuništivi. Tako da, opet, kada ste zaista uspešni, bilo bioskopski bilo na prestižnim festivalima, vi s dobijenim novcem ne možete da uradite ništa; svi su dobili pomalo i čitava ideja se pretvori u nakaradu, ruglo, sopstvenu suprotnost.

U intervjuu „Vremenu“ 2005. kazali ste da vam je žao što niste bili član JUL–a, jer da jeste, lično biste se pozabavili time da se Avala film obnovi. „Svi bi ko bele lale učestvovali u obnovi„, rekli ste. Da li i sada, s političkim iskustvom u SPS–u, verujete da ste devedesetih, s članskom JUL–a, mogli da obnovite Avala film?

Nije tu samo reč o Avala filmu. Mi smo devedesetih imali jednu bolju poziciju nego što je imamo sad. Imali smo kulturnu infrastrukturu, više od 400 bioskopa, više od 400 domova kulture u Srbiji. Tokom dvehiljaditih sve je to svedeno na dvocifreni broj. Tokom dvehiljaditih ti retki preostali domovi kulture postali su baza gde se zapošljavaju manje sposobni partijski kadrovi – onaj što nije dobar za gradsku čistoću, za elektrodistribuciju, dobije posao u domu kulture. Najteže je sada obnoviti tu infrastrukturu. To je najteže uraditi i u industrijskoj infrastrukturi – obnoviti. Dakle,, teže je napraviti reindustrijalizaciju nego industrijalizaciju. Isto je i sa kulturom.

Da li sam mogao da obnovim Avala film? Pa teško je to tako odgovoriti, potrebno je biti u izvršnoj vlasti za tako nešto. Ne znam da li bih se tu snašao. Političar u izvršnoj vlasti mora imati jak ego, kompleks superiornosti. I morate imati izraženu socijalnu inteligenciju. Ja nemam ništa od toga. Osim toga, morate imati i potpunu autonomiju. Da kada neko kaže „hoću svog partijskog druga, kuma, pašenoga za direktora tog i tog pozorišta“, imaš pravo da kažeš: „Prošetajte, i ti i pašenog.“

Nedavno se odnekud „iz diplomatskih krugova“ pojavila informacija da ste potencijalni kandidat za neku diplomatsku poziciju, ambasadora?

Diplomatski krugovi su poznati po taktu i diskreciji, zar ne? Slutim da su ovo nekakvi drugi krugovi, prepostavljam, koncentrični. Moji su filmovi već bili „ambasadori“ u regionu. Lepa sela – prvi film u Sloveniji nakon ratova, Rane u Hrvatskoj. Istina, sa hrvatskim titlom. U regionu me više cene nego ovde. Možda bih mogao i lično da pomognem da više ne titlujemo jedni druge.

Rehabilitovan je general Mihailović ove godine, prošle godine su ulice u Beogradu dobili Koča Popović i Peko Dapčević, jesu li to sve populistički potezi ove vlasti da se svi Srbi konačno zadovolje, kako vi volite da kažete mediokritetski, za svakog pomalo?

Volim da kažem, ali ne u ovom kontekstu. Što se mene tiče, najbolje bi bilo da se vrati ime Bulevaru maršala Tita i doda se – i generala Draže Mihailovića. Ako to nekom više može da bude bitno. Skoro sam rekao: „Ako ste za rehabilitaciju četničkog generala žrtvovali posao, sigurnost, besplatno lečenje, školovanje i letovanje – srdačno vam na toj rehabilitaciji čestitam.“ Šta tu drugo može da se kaže. Privreda devastirana, polovina mladih bez posla, a postoje ljudi koji ne samo da „jariće krste“ nego im „onduliraju“ krzno, prave „trajnu“ na repiću i lakiraju im papke. Čitava socijalna dinamika se najbolje može videti na deci iz vrtića. Kao kada bi neko nagovorio decu iz vrtića da se izjašnjavaju oko krivice Mikija i Šilje, umesto da se raduju što će dobiti kofice i lopatice i što će im bazeni za igru biti napunjeni peskom, a ljuljaške popravljene. Ili, pak, da se izjašnjavaju oko rehabilitacije Sunđer Boba, a gladuju i moraju da se igraju u krhotinama stakla…

Isto, u vezi sa poretkom u kome živimo: niko nas još nije pitao jesmo li za socijalizam ili za kapitalizam. Kapitalizam smo dobili na isti način na koji bi decu u vrtiću pitali hoće li svaki dan da dobiju sto grama čokolade. I svi bi rekli: daaaaa! Niko ih, međutim, nije upozorio da će tu čokoladu moći da raspodeljuju samo najjača deca i to uz pomoć nekolicine agresivnih roditelja koji rade za tajnu službu vrtića.