Između dve vatre

„Sa Makedonijom, koja se suočava s potencijalnom implozijom, sa bosanskim jedinstvom najslabijim od rata, sa masovnim egzodusom građana Kosova koji beže od svoje korumpirane, podeljene vlasti, tri najugroženije zemlje u regionu stoje iznad provalije… A ako se to dogodi, američke i evropske diplomate će biti primorane da konačno odgovore na pitanje: ko je izgubio na Balkanu?“, pisao je 10. maja Edvard P. Džozef u listu „Forin afers“.

Nedelju dana ranije Hojt Ji, pomoćnik sekretara u birou za evropske i evroazijske poslove, pred kongresnim potkomitetom za Evropu, krajem aprila 2015. skretao je pažnju na geostrateški značaj zapadnog Balkana zbog, kako kaže, napetosti, najveće nakon kraja hladnog rata, ruske agresije u Ukrajini, vladavine terora Islamske države u Iraku i Siriji.

SAD, EU, SFOR i KFOR: Nakon raspoređivanja trupa na Kosovu 1999. zvaničnici SAD su ponavljali da su na Balkan došli zajedno sa Evropljanima i da će s njima zajedno otići. Američki kongres je nastojao da ograniči angažman SAD zalažući se za veću podelu tereta sa Evropljanima, što je za rezultat imalo da broj vojnika SAD u Bosni i na Kosovu bude ograničen na ne više od 15 odsto ukupnog kontinenta svih angažovanih zemalja.

Mirovne snage u Bosni i na Kosovu, SFOR i KFOR, koje predvodi NATO su vremenom smanjivane, pa je u decembru 2004. godine, misija SFOR-a završena, a trupe EU preuzele su mirovnu misiju u BiH. Tada je na Kosovu bilo još oko 15.500 vojnika KFOR-a, uključujući 1500 vojnika SAD. Sada KFOR ima ukupno 4000 vojnika – i EULEKS, potkopan aferom.

TUGA POBEDNIKA: Kad je reč o dugoročnim rezultatima balkanske misije, u američkom mnjenju čuli su se ranije skeptičniji glasovi, koji nisu prevladali. Džejms R. Balington, tada direktor Centra za globalni biznis na univerzitetu Old Dominion i nekadašnji diplomata od karijere, svojevremeno je pisao: „NATO je izvojevao pobedu u Jugoslaviji u vojnom smislu i primorao neprijatelja da povuče svoje snage iz zone sukoba. Kosovari se vraćaju u svoje domove, ili ono što je ostalo od njih. Pobeda je ostvarena po ceni od nula žrtava među snagama NATO-a. Ali, da li je ovo zaista pobeda bilo kojih američkih interesa, ili američkih vrednosti? U čemu smo stvarno pobedili?

Osvojili smo vlasništvo nad problemima na Balkanu, verovatno za jednu generaciju. Osvojili smo pravo da upravljamo odnosima između Albanaca i Srba, kao što smo već radili kod Hrvata, Muslimana i Srba u Bosni. Osvojili smo drugi međunarodni protektorat, Kosovo, dodavši ga Bosni. Osvojili smo obavezu da se bavimo masovnom humanitarnom katastrofom i obnovom ekonomski devastiranog, turbulentnog regiona. Osvojili smo mogućnost za one koji su nas odveli u ovaj rat da se osećaju pravednima. A za ove plodove pobede, platili smo visoku cenu – ugrožavanje vrednosti odvraćanja NATO-a i naših odnosa sa Rusijom i Kinom. U cenu je uključeno ubrzanje i intenziviranje etničkog čišćenja, zločina za čije je sprečavanje rat bio preduzet…“

Takve opomene nisu promenile ništa – neki od američkih političara su zaista uživali u popularnosti na Kosovu i Albaniji, nakon „malog čistog rata“ u kome su Klintonovi i Medlin Olbrajt sebi pribavili oreol pravednika. Hilari Klinton, koju je Slobodan Antonić nazvao „ženom s vučjim očima“ kad je 2009. posetila Beograd, u Prištini se slikala pred spomenikom svom živom mužu, a i Džordž Buš mlađi je među Albancima dočekan s takvom euforijom da je u gužvi ostao bez sata. A i neki od američkih političara i generala angažovanih u ratu na Kosovu 1999. su se pojavili i kao savetnici raznih korporacija koje su tamo radile.

Od 1990. SAD su obezbedile oko sedam milijardi dolara za podršku demokratskim reformama na zapadnom Balkanu, vladavini prava, borbi protiv korupcije i protiv organizovanog kriminala, postkonfliktnom pomirenju, tranziciji ka tržišnim ekonomijama i evroatlantskim institucijama, uz zamerku Evropljanima da su uložili manje sredstava nego što je 2003. najavljeno takozvanom Solunskom agendom. Amerikanci su donekle savetovali i da se Grčka ne dovede do bankrota.

U Bosni i na Kosovu, međunarodni zvaničnici su često nametali politiku odozgo, što je možda negovalo kulturu zavisnosti i političku neodgovornost lokalnih elita, čiji su pripadnici u prethodnom periodu pokazivali ili neodmerenu prpošnost, ili se klanjali do zemlje – u nekoliko slučajeva obe uloge su igrale iste ličnosti.

Vešti u izbegavanju tema koje im ne odgovaraju, Amerikanci uglavnom ne pominju da je podrška nezavisnosti Kosova u prisustvu KFOR-a možda poslužila kao presedan za referendum na Krimu u prisustvu Crnomorske flote, zbog čega su se konfrontirali s Rusijom, pa sad koriste nekadašnju srpsku retoriku o međunarodnom pravu i suverenitetu država… U američkim brifinzima stoji i da Srbija predsedava OEBS-u, što je važno u kontekstu ukrajinske krize, u kome Amerikanci od Srbije, čiju celovitost nisu poštovali, traže da brani celovitost Ukrajine.

NATO REGRUTI: Amerikanci konstatuju da Srbija jača partnerstvo sa EU i SAD, da sarađuje u međunarodnoj zajednici u vezi transnacionalnih pretnji i da je primljena u Partnerstvo za mir NATO-a 2006 (kako kažu neki od američkih političara u okviru umirivanja Srbije pre nego što je došla na red realizacija odluke o nezavisnosti Kosova). Srbija je u januaru 2015. potpisala svoj prvi Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP), prilagođeni skup programa za saradnju Srbije i NATO-a, što otvara novo poglavlje u političkim odnosima Srbije sa Alijansom.

U svim zapadnobalkanskim zemljama Amerikanci su finansirali programe obuke, opremanja i obezbeđivanja takozvane vojne interoperatibilnosti s NATO i regrutovali saveznike. Pomoćnik sekretara Hojt Ji je tokom saslušanja u Kongresu izneo ocenu da se u pogledu evroatlantske budućnosti na Balkanu događa napredak; Albanija i Hrvatska (čiji se napredak hvali) pridružile su se NATO-u 2009; Hrvatska je postala 28. članica EU 2013. Predsednik Buš pozdravio je Jadransku inicijativu koja obuhvata uključenje Albanije, Hrvatske uz punopravnu integraciju Makedonije i otvorena vrata za Crnu Goru i BiH.

Crna Gora, po američkim ocenama, ostvaruje stalan napredak u pregovorima o pristupanju EU i kvalifikuje se za članstvo u NATO, a neki izvori govore o američkoj zabrinutosti zbog relativno niskog nivoa podrške crnogorske javnosti za članstvo u NATO-u – trenutno oko 38 odsto (o stavovima evroatlantskih skeptika u Crnoj Gori, videti tekst u okviru „Za i protiv NATO“).

Prošlog septembra, ruski ministar spoljnih poslova Lavrov je rekao da će širenje NATO-a na zapadnom Balkanu za Rusiju predstavljati provokativan čin, a funkcioneri NATO-a su ponavljali da je to odbrambeni savez koji ne predstavlja pretnju za Rusiju na bilo koji način, da su zemlje u regionu slobodne da odrede s kim će se udruživati, te da Rusija nema pravo veta…

GAS U MAGLI: U najnovije vreme, u magli mini hladnog rata s Rusijom kao važna spoljnopolitička tema pojavljuje se i energija.

Administracija SAD daje na znanje da radi sa zapadnobalkanskim liderima i sa EU da se diversifikuju izvori, putevi snabdevanja i vrste energije, tako da Rusija ne može da iskoristi svoje energetske zalihe kao političko oružje, što se videlo nakon posete neokonzervativca Mekejna Bugarskoj koja je prethodila „smrti Južnog toka“.

Amerikanci su govorili o suzbijanju ruskog, kako kažu, „malignog uticaja“ i gurali azerbejdžanski gasovod (vidi tekst „Gasno blefiranje“), koji treba da ide preko Jermenije (koja je s Azerbejdžanom u dugom ratnom konfliktu zbog Nagorno Karabaha, čiji je rezultat 230.000 proteranih Jermena iz Azerbejdžana i 800.000 Azera iz Jermenije i Karabaha).

Posle jedne izjave srpskog premijera Vučića da prihvata politiku diversifikacije i azerski gas, Boris Tadić je poručio da mu je Vučić ukrao ideju (jer u njegovo vreme je na Tašmajdanu podignut spomenik nekadašnjem predsedniku Azerbejdžana Hajdaru Alijevu). Neki zapadni mediji su javljali o spoljnopolitičkom zaokretu Srbije, što je u Beogradu negirano. S druge strane, generalni direktor Ruskog instituta za strateške studije (RISI) Leonid Rešetnjikov je baš tih dana rekao da se sa „sigurnošću može govoriti da se vlast u Srbiji nalazi pod kontrolom SAD“…

JAKA PODRŠKA KOSOVU: U Američkim izvorima se uglavnom kaže da Srbija nastavlja da poboljšava odnose sa susedima, da pregovara s Kosovom, da je februara 2015. postigla sporazume o integrisanju pravosudnog sistema Kosova i integrisanju srpskih policajaca u kosovske snage bezbednosti. Amerikanci, međutim, zameraju što Srbija i dalje odbija da učestvuje u regionalnim događajima u kojima Kosovo učestvuje kao Republika Kosovo, što po njihovoj oceni otežava dijalog i regionalnu saradnju, i doprinosi negativnom imidžu regiona, između ostalog, i među potencijalnim poslovnim investitorima…

U Beogradu, čini se, u najvećem delu političkog spektra preovlađuje nemoćno mišljenje da su američki faktori previše popustljivi prema albanskom korpusu na Balkanu, čak i kad je Beograd fleksibilan. U izjavama američkih političara se vidi težnja da se završi započeto, po formuli „slažemo se da se ne slažemo“ i uz ponavljanje da ni SAD ni EU ne očekuju da Srbija prizna Kosovo – u ovom trenutku. U svakoj prilici, međutim, stavlja se na znanje će Srbija morati da normalizuje svoje odnose sa Kosovom (koje se uvek naziva demokratskim, suverenim, nezavisnim i multietničkim) u okviru njegovih sadašnjih granica – jer podela nije opcija (izgleda da su sumnjičili Borisa Tadića da se za to zalagao).

ISLAMISTIČKA RADIKALIZACIJA: Kao ustupak Srbiji, SAD podržavaju osnivanje Specijalnog suda da se bavi navodima iz izveštaja Saveta Evrope od strane švajcarskog senatora Dika Martija.

U novije vreme može se ipak naići i na američka zapažanja da bi radikalne opcije za ujedinjenje Kosova sa Albanijom mogle ponovo da otvore sukob sa Srbima, a i da su na Kosovu vidljivi uznemirujući znaci regrutovanja islamskih radikala – koji raspiruju strah u srcima Srba i umerenih Albanaca muslimana podjednako, kao i da postoji rizik da islamisti nađu zajednički cilj sa radikalnim albanskim nacionalistima.

I pre 11. septembra, beleženo je da su pristalice Al kaide regrutovane i iz Bosne i Albanije. Bušova administracija je tvrdila da te zemlje i ostali u regionu aktivno podržavaju rat protiv terorizma, zatvaraju terorističke organizacije i prete oduzimanjem njihove imovine, mada su njihovi napori otežani zbog slabosti lokalnih institucija. Tvrdilo se da zemlje Zapadnog Balkana uzimaju ovu pretnju veoma ozbiljno – da su Albanija, BiH, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i Srbija donele zakone koji kriminalizuju odlazak boraca na strana ratišta i podršku za njih, da su Albanija, BiH, Kosovo i Srbija uhapsile neke osumnjičene strane islamističke borce.

SAD su pružale značajnu tehničku pomoć u obuci, vojnim i obaveštajnim sredstvima, izgradnji kapaciteta za borbu protiv terorizma i jačanja zakonodavne vlasti. Postavile su i tužioca u svojoj ambasadi u Tirani kao stalnog pravnog savetnika sa regionalnim odgovornostima za borbu protiv terorizma. SAD pružaju pomoć istražiteljima u Albaniji, BiH i na Kosovu. Ipak BiH, Kosovo, Makedonija i Albanija su vremenom postajali sve uočljiviji regrutni izvor stranih terorističkih boraca koji idu u Siriju i Irak.

U prisustvu međunarodnih čuvara mira naoružane grupe se lako prebacuju iz jednog međunarodnog protektorata u drugi, s Kosova u Makedoniju, što pokazuju majski oružani sukob u Kumanovu i posedanje karaule u Gošincima. Prebacivale su se i 2001. kada je nakratko izbio rat u zapadnoj Makedoniji i kada je pod Šarom i Prokletijama bilo mnogo više međunarodnih snaga.

U nekim novijim američkim analizama se kaže da brojni faktori utiču na to da se pojedinci s Balkana radikalizuju i motivišu da se bore u Siriji i Iraku: ekonomska stagnacija, nedostatak mogućnosti za zapošljavanje, skepticizam građana o njihovim vladama, neostvarene evroatlantske aspiracije… U igri međusobnog optuživanja Rusi u makedonskom kontekstu javno sumnjiče Amerikance da destabilizuju Makedoniju zbog Turskog toka po principu „ko je s nama tome vlast – ko je protiv nas – taj je vrag, dakle ostavka“. Sumnje da može biti priređeno neko događanje naroda izražavaju i pojedini analitičari iz Republike Srpske.

Da li se Amerikanci pribojavaju da se na Balkanu stvari ponovo ne zakomplikuju, više nego što su zainteresovani za nove smene režima? Američki političari su bili uzdržani posle oružanog sukoba u Kumanovu, mada bi posle sličnog događaja kod kuće verovatno proglasili novu ofanzivu protiv terorizma. U nekim od američkih medija je bilo i kritika što američki ambasador u Skoplju nije, kao nemački, tražio ostavku makedonskog premijera Gruevskog, već se samo pridružio apelu grupe evropskih diplomata da vlast i opozicija sednu za pregovarački sto.

Edvard P. Džozef u listu „Forin afers“ piše kako u BiH, jednoj od najsiromašnijih zemalja u Evropi, koja daleko zaostaje za ostatkom regiona u reformama potrebnim za članstvo u EU i NATO, radikalni islam i ruski uticaj podgrevaju vazda prisutne etničke sumnje. Piše i da neki od političara u toj zemlji pokazuju posvećenost tanko prikrivenoj separatističkoj agendi – na primer, parlament Republike Srpske kada je usvojio rezoluciju o separatističkom referendumu u kojoj je, prvi put, uključen i konkretan datum (2018), što po njegovoj oceni garantuje da će se ponoviti neprijateljstva.

Hilari Klinton, tada državna sekretarka, tokom svojevremene posete Sarajevu rekla je da SAD snažno podržavaju Dejtonski okvir – jedna država, dva entiteta i tri konstitutivna naroda, što znači da Republika Srpska mora ostati sastavni deo Bosne i Hercegovine, ali i da je isključena unitarizacija Bosne. Pojedini analitičari sada poručuju da veće diplomatsko angažovanje za ustavne reforme u Bosni, koje čame od 2006, u regionu može da ima veći strateški uticaj od uticaja vojnih baza SAD u Rumuniji i Bugarskoj…

Zašto je Balkan i dalje važan Amerikancima? Intervencije na Balkanu sve američke administracije su u poslednjoj deceniji hvalile kao uspeh američke politike, rado citirajući istraživanja i ocene posmatrača o tome da SAD imaju politički kredibilitet u regionu, posebno među Bošnjacima i Albancima, koji Evropljanima nedostaje. U osnovi, Kosovo i Bosna su Amerikancima služili za neku vrstu lekcije Evropljanima koje su kritikovali zbog nedostatka vizije u politici prema regionu.

Američki političari su često potcrtavali uspeh svoje balkanske misije i kao pozitivan signal islamskom svetu, mada to očito nije imalo željeni efekat na Bliskom istoku i u severnoj Africi, gde su se bilo upotrebom grube sile, bilo upotrebom meke sile i podrškom baršunastim revolucijama, zaglibili stvorivši veći haos nego u Vijetnamu šezdesetih godina 20. veka, jer za vladanje svetom nije dovoljno imati samo vojsku. Potrebna je geografska karta.

Amerikanci u Makedoniji

Sindrom zavisnosti

Kada u roku od samo nekoliko dana dva premijera (Gruevski i Vučić) daju skoro identične i veoma eksplicitne izjave, kojima otklanjaju svaku sumnju u lojalnost zapadnim saveznicima (u ovom slučaju po pitanju energetske sigurnosti), onda to nikako ne može biti slučajnost. Ovo je deja vu u odnosu na sinhronizirano priznavanje Kosova od strane Crne Gore i Makedonije, koje je bilo orkestrirano iz Vašingtona. Ovi potezi, ali i mnogo drugih, ukazuju da male zemlje jedva i da mogu da vode samostalnu spoljnu politiku.

Izjava Gruevskog je više izazvana unutrašnjom političkom krizom, nego što je nekakvo okretanje leđa Putinu. Kako se politički sukob počeo prikazivati hladnoratovskom retorikom u kojoj je zemlja navodno podeljena na dva tabora – proruski i prozapadni – on je po ko zna koji put morao ponoviti da Makedonija nema drugu alternativu osim zapadnu. Do sada nije postojala niti jedna jasna indikacija da je Makedonija skrenula s puta; naprotiv, Gruevskom su u Briselu i Vašingtonu gledali kroz prste za sve deformacije, jer je mogao osigurati koalicionu vladu sa najvećom albanskom strankom (DUI na čelu sa Ahmetijem, bivšeg komandanta UČK), a time i stabilnost.

Mada su Makedonci razočarani toleriranjem grčke blokade zbog problema s imenom, ipak je podrška za zapadne integracije i dalje velika. U albanskoj zajednici ona dostiže fantastičnih 95 odsto. Po nekim analitičarima, članstvo u NATO i EU je možda jedini „lepak“ koji stvara unutrašnju koheziju među etničkim zajednicama, i jedina stvar po kojoj postoji nesumnjivi politički konsenzus. Da bi udovoljila SAD i obezbedila podršku za NATO, Makedonija je učestvovala u svim vojnim avanturama poslednjih 14 godina, i to s naporima koji prevazilaze njene mogućnosti. S druge strane, američka administracija je uvek reagovala kada je smatrala da se kriza može „rešiti“ samo uz snažan pritisak: od nametanja reference BJRM, do izbegličke krize 1999, tokom donošenja Ohridskog sporazuma 2001, i 2004. tokom referenduma o opštinskim granicama (zacrtane po etničkom principu).

Sindrom zavisnosti je tako snažan, da čak i sada deo javnosti blizak opoziciji traži da SAD upotrebe „buldožer diplomatiju“ da bi Gruevski sišao sa vlasti. Mada je jasno da je Amerikancima preko glave jedne tvrdoglave vlade koja nije spremna da trampi ime za NATO, teško je verovati da bi se involvirali na takav direktan način u regime change. Za sada je njihovo prisustvo vidljivo, ali i dalje u senci, kao podrška naporima EU. Ipak, ovih meseci ne prestaje da odzvanja izjava Džona Kerija da je Makedonija na „liniji vatre“, što stvara veću konfuziju i strah od geopolitičkih šahovskih partija.

Biljana Vankovska, prof. političkih nauka, Filozofski fakultet, Skoplje

Amerikanci u Crnoj Gori

Za NATO i protiv njega

Teško da, po jedan narod, ima ubitačnije kombinacije od palanačkog pristupa politici (i životu) i besprizorne servilnosti moći. To je Crna Gora Mila Đukanovića i njegovih: dok im se na unutrašnjem planu sva filozofija političkog djelanja svodi na filozofiju grabeži (afera Snimak, recimo), dotle su, na spoljnjem planu, pronašli sigurno skrovište, kao savremeni prokonzuli interesa Vašingtona (afera Depeša, recimo).

Đukanović je savršena marioneta Zapada, idealan tip poslušnog lokalnog autokrate, negdje na periferiji. Sve zadatke je odradio ili odrađuje kako se očekivalo tamo: od svrgavanja Slobodana Miloševića, preko priznavanja Kosova, uvođenja sankcija Rusiji oko Krima, guranja zemlje u NATO… Vašington takav „stav“ cijeni – dok je rok trajanja na snazi – pa kada, prije tri godine, u Crnu Goru stigne tadašnji zamjenik pomoćnika državnog sekretara SAD Filip Riker, onda odjeknu njegove riječi: „Mila Đukanovića dobro poznajemo, sreo sam ga mnogo puta i smatram ga prijateljem jer on dobro razumije cijeli region. On strateški razmišlja i jasno je da su mu ljudi, glasajući za njega, dali povjerenje da formira novu vladu. I kao što sam rekao Đukanoviću i ministrima, radujemo se nastavku jake saradnje.“ Ne smeta Rikeru, ne živi on u Crnoj Gori, zemlji gdje se vlast nikada nije promijenila na izborima. Njima je bitno strateško razmišljanje.

Kada se, ipak, pogleda bolje kuda Đukanović preovladavajuće putuje, onda je, na osnovu te mape, jasnije: Vašington ga drži. Recimo, najvažnije: od osamostaljenja Crne Gore pa do početka ovog maja Đukanović nije bio u državnoj posjeti Njemačkoj. Pa ni sada, iako je učinio sve, sedmostruki crnogorski premijer nije uspio da se na državnom nivou sastane sa njemačkom kancelarkom. Čitavo to vrijeme, od nezavisnosti pa do danas, na čelu najmoćnije evropske države je Angela Merkel.

Da je riječ o personalnom razlogu, govori i činjenica da je sadašnji ministar vanjskih poslova Igor Lukšić dobio poziv za zvaničnu, službenu posjetu Berlinu, samo nekoliko mjeseci pošto je zauzeo premijersko mjesto, decembra 2010. godine (u Njemačkoj je boravio od 30. marta do 1. aprila 2011. godine). No, nije to svojstveno samo za Berlin. Slično je i u Madridu, Londonu… Zbog toga i ne treba da čudi što se Đukanović – izuzimajući brifinge u Vašingtonu – okrenuo prijateljima autokratama na Istoku. Redovan je gost u Azerbejdžanu, kod svog političkog blizanca Alijeva. Tamo ga primaju na najvišem, prijateljskom nivou, sa svim državnim počastima.

Marko Milačić, crnogorski novinar, izvršni direktor Pokreta za neutralnost

Amerikanci u Bosni i Hercegovini

Čekajući Republiku Srpsku

SAD su odigrale ključnu ulogu u reformi sektora odbrane u BiH i formiranju jedinstvenih Oružanih snaga BiH (OSBiH) od nekadašnje tri vojske – Armije RBiH i Hrvatskog vijeća obrane, nakon rata formalno ujedinjenih u Vojsku Federacije BiH, i Vojske Republike Srpske.

Koristeći bonske ovlasti, u maju 2003. tadašnji visoki predstavnik Pedi Ešdaun je uspostavio Komisiju za reformu odbrane, koja je dobila mandat da sačini preporuke i prateću legislativu za uspostavu državnog nivoa komande i kontrole na OSBiH. Komisiji je predsjedavao Džejms R. Loher, bivši pomoćnik ministra odbrane SAD. Sekretarijat Komisije su finansirale SAD, a imao je i pomoć osoblja Ureda visokog predstavnika i Organizacije za evropsku sigurnost i saradnju.

Nakon formiranja Ministarstva odbrane BiH krajem 2004, NATO štab u Sarajevu preuzeo je vodeću ulogu u pružanju međunarodne pomoći BiH u reformi odbrane i odredio svog političkog savjetnika Rafija Gregorijana iz Stejt departmenta da kopredsjedava Komisiji za reformu odbrane u 2005, zajedno sa tadašnjim ministrom odbrane BiH Nikolom Radovanovićem. Američki diplomata Gregorijan je dobio neuobičajeno široke ovlasti od Sjevernoatlantskog vijeća, kao najvišeg tijela NATO a, što mu je dalo dodatnu težinu kao pregovaraču.

Rezultat njihovog rada bila je najuspješnija poslijeratna reforma u BiH, a zemlja je dobila Zakon o odbrani, čiji jedan od članova govori i o obavezi ulaska BiH u NATO. Jedinstvene Oružane snage, sa 10.000 profesionalnih vojnika, dokazale su se i na međunarodnom planu učestvujući u misijama u Iraku i Afganistanu, ali i pomažući domaćem stanovništvu tokom prošlogodišnjih katastrofalnih poplava. To bi bilo skoro nemoguće postići bez snažnog angažovanja SAD.

O čvrstim vezama SAD i BiH govori i potpisivanje Sporazuma o nabavkama i uzajamnom pružanju usluga između Ministarstva odbrane BiH i Ministarstva odbrane SAD, kojeg su u ponedjeljak, 1. juna, u Sarajevu potpisali ministrica odbrane BiH Marina Pendeš, i vojni ataše SAD u BiH brigadir Skot Miler. Ovim se osigurava recipročna logistička podrška strana u Sporazumu, a koja se primarno koristi u kombiniranim vježbama, obuci, raspoređivanju, operacijama i drugim zajedničkim aktivnostima. Potpisivanje Sporazuma predstavlja direktan doprinos saradnji BiH i SAD u sigurnosti na polju održavanja i nabavke, kao i interoperabilnosti oružanih snaga dvije zemlje.

Iz ugla BiH, posjeta premijera Srbije Aleksandra Vučića SAD važna je i zbog nastavka puta BiH ka članstvu u NATO u. Pozitivni signali koji bi nakon nje mogli doći iz Srbije, otkočili bi proces pristupanja BiH tom savezu, jer politički predstavnici iz Republike Srpske u tijelima BiH odluku o članstvu u NATO u vežu za stav Srbije, koji je u ovom trenutku vojna neutralnost.

Daniel Omeragić, novinar „Oslobođenja“
foto: reuters