ilustracija: iaea
Među domaćim elitama sve popularnija priča o modularnim nuklearnim reaktorima kao deux ex machina rešenju za energetsku budućnost Srbije zvuči zgodno i moderno, ali ima jednu neugodnu manu – još uvek je praktično niko ne koristi. Možda će vas iznenaditi, ali dok u svetu danas aktivno radi oko 450 konvencionalnih reaktora, broj modularnih koji trenutno daju struju je tačno – jedan
Bio je to vrlo neprijatan trenutak, zavejan u vlažan i težak sneg. Palata Srbija, pozni decembar prošle godine. Dok je cela zemlja u stanju šoka nakon što se pokvarila najveća srpska termoelektrana, srce energetskog i ekonomskog sistema, u toku je vanredna sednica Vlade Republike Srbije. Specijalni gosti sumornog sastanka su vodeći ljudi domaće energetike i među njima predsednik Republike. Vršilac dužnosti direktora Elektroprivrede Srbije Milorad Grčić, pognute glave, ćuti. Kad dobije reč, prenosi pozdrave radnika izbegavajući bilo kakve odgovore. Na nova pitanja i dalje ne objašnjava kako je moguće da su blokovi najmoćnije balkanske termoelektrane ispali sa mreže, već najednom otvara priču o – modularnim nuklearnim elektranama. Predsednik najzad prekida Grčićev bizarni elaborat i diskusija odlazi dalje, na pitanje nabavke mazuta i problem oštećenih dalekovoda. Drama sa loženjem blata u blokovima Termoelektrane “Nikola Tesla” (TENT) će se nastaviti, a potom, u narednim mesecima utihnuti ostavljajući iza sebe nelagodne misli o kvalitetu i količini lignita iz basena Kolubare i budućnosti energetike u Srbiji.
Međutim, priča o modularnim reaktorima, čija je klica posejana te noći, proklijaće sa dolaskom proleća, da bi potom, kad snage Ruske Federacije budu krenule u pohod na Ukrajinu, prolazeći pritom pored Černobilja, i na jugu, kraj Zaporožja, a cena energenata počela nezadrživo da raste, priča ponovo izbila u javnost. I kao što i najviše drvo može da nikne iz blata sa balegom, i najbolje ideje ponekad dođu iz neubedljivih izvora. Njen prvi zagovornik, koji će kasnije biti smenjen sa mesta v.d. direktora EPS-a (mada će se ispostaviti da to čak nije ni bio formalno) biće zaboravljen samo nekoliko meseci kasnije, a modularne elektrane će postati redovna tema kafanskih razgovora u Srbiji, i to ona druga tema – koja se tiče cene goriva i potrošnje struje.
Ova će zgodna i moderna priča o deux ex machina rešenju za energetsku budućnost Srbije steći izvesnu popularnost i kod srpskih elita (nezavisno na kojoj su političkoj strani), da bi, kao i mnoge druge priče, zatvorila krug i stigla do kabineta predsednika Republike. “Moramo da donesemo odluku da li ćemo da gradimo male modularne reaktore. Ako mene pitate, ja sam za”, reći će najzad Vučić u petak 6. maja, tokom obraćanja građanima zbog aktuelne krize sa uvođenjem sankcija Rusiji. Istini za volju, u predsednikovom okruženju se ne govori prvi put o ovoj temi – male reaktore predsednik je već pominjao i tokom posete Obrenovcu u novembru prošle godine (što je Grčiću možda i dalo ideju za potonji govor).
PASIVNI SISTEM
Modularni nuklearni reaktori (eng, skraćeno: SMR) manji su od konvencionalnih i po definiciji Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), reč je o reaktorima čija je snaga manja od 300MW. Konvencionalni rektori obično su veće snage od 700MW i mada se danas u Francuskoj i Kini grade zaista gigantski reaktori, konvencionalni reaktor je najčešće mašina koja je po snazi uporediva sa blokovima elektrane TENT B. Dok su modularni reaktori srazmerni manjim blokovima u drugim našim elektranama, oni teorijski mogu biti i sasvim mali, od svega 10MW, poput kakve solarne elektrane ili vetrogeneratora. Prema podacima iz studije “Small Nuclear Power Reactors”, koju je u decembru 2021. objavila World Nuclear Association, trenutno se u svetu razvija oko 70 različitih konstruktivnih ideja za ove reaktore i čini se da je njihova popularnost zapravo globalna.
Dok nema incidenata, nuklearna energija omogućuje brojne blagodeti, pre svega zbog zapanjujuće količine energije koja se oslobađa u reaktoru. Tako se, na primer, u PWR reaktoru sa vodom pod pritiskom, kakav je u NE Krško u Sloveniji, kao gorivo koristi uranijumov dioksid u prahu, sabijen u tablete od 8×9 milimetara. Samo jedna ovakva minijaturna tableta uranijumskog goriva oslobađa energije koliko i jedna tona uglja, 2,5 tone ogrevnog drveta, tri bureta od 200 litara nafte ili 500 kubnih metara zemnog gasa. Zato se početkom 21. veka znatan broj zemalja vratio nuklearnoj energiji, što je nazivano nuklearnom renesansom. Slične ideje su se i u Srbiji javljale 2007. i 2010. godine, ali su reaktori ponovo izgubili na popularnosti nakon što je 11. marta 2011. čudovišni cunami pogodio japansku nuklearnu elektranu Fukušima 1. Sa ratom u Ukrajini, tema je ponovo otvorena.
Zagovornici modularnih reaktora, naime, ističu kako zbog malih dimenzija oni imaju brojne prednosti nad klasičnom tehnologijom – zauzimaju desetostruko manju površinu, zahtevaju manje osoblja i znatno su jeftiniji za izgradnju. Jednostavnijeg dizajna, oslanjaju se na takozvane pasivne sisteme i sami po sebi su, stoga, bezbedniji. To teorijski znači i da im za gašenje nije nužna ljudska intervencija ili spoljni izvor energije, jer se pasivni sistemi oslanjaju na samu fiziku procesa. Kako to biva, nažalost, priča je ipak malo složenija.
Možda će vas iznenaditi, ali mali modularni reaktor trenutno ima jednu neugodnu manu – još uvek ga praktično niko ne koristi. Dok je u svetu danas operativno oko 450 konvencionalnih reaktora, broj modularnih nuklearnih reaktora koji daju struju je tačno: jedan. Reč je o reaktoru KLT-40, snage na pragu od 70MW, koji su Rusi ugradili u postrojenje pod nazivom “Akademik Lomonosov”, plutajuću nuklearnu elektranu koja predstavlja ponos ruskog inženjerskog znanja i koja je ukotvljena na barži u arktičkoj luci Pevek. Ovaj reaktor je kao prvi aktivni SMR priključen na električnu mrežu u maju 2020. godine.
U izgradnji ih je pet: još jedan u Rusiji, jedan u Argenitini i tri u Kini. Jedan od kineskih HTR reaktora snage od 210MW, demonstracije radi, u decembru je bio priključen na električnu mrežu. Ovi poduhvati svakako ukazuju da se tehnologija SMR razvija, ali treba imati na umu da se pored postojećih konvencionalnih reaktora, ukupne snage od 393GW na svetu danas, uprkos Černobilju i Fukušimi, širom planete trenutno grade čak 53 konvencionalna reaktora, a planira se gradnja još 93, sa snagom koja je u proseku po 1000MW.
ŠEST NUKLEARNIH PITANJA
Ako se Republika Srbija odluči na tako dramatičan zaokret i ugalj jednom zaista zameni nuklearnom energijom, zašto bi baš odmah počela sa nečim što jeste modularno, ali sa čim su se drugi jedva okušali? Da li je mudrije izabrati tehnologiju koja mnogo obećava, ali koja je isprobana na samo par lokacija ili pak, tehnologiju koja je moćna i istovremeno rizična, ali se koristi sedam decenija na stotinama i stotinama lokacija?
Drugo je pitanje strateško – da li je nuklearni rizik, ma koliko bio mali, zaista vredan izgradnje mašine koja nam uopšte neće rešiti problem? Sa snagom od svega desetak ili stotinak megavata, SMR će biti resurs uporediv sa vetroparkovima i nikako ne može da odmeni više hiljada megavata snažan TENT. Poređenja radi, trenutna snaga kojom EPS raspolaže i koju dominantno obezbeđuju termoelektrane iznosi oko 8400 MW. To se, kad nema havarija, u praksi pokazuje sasvim dovoljnim da Srbija ima viška struje, da pokreće domaću privredu i još uvek obezbeđuje dodatnu vrednost kao nijedan drugi naš resurs. Kako nijedan novi kapacitet četiri decenije nije izgrađen, a rizici rastu, očigledno je potrebno instalirati bar još 1000MW kako bi sistem na srednji rok bio manje zavistan od lošeg kvaliteta lignita. Dugoročno, kad uglja više ne bude, mora se pronaći neki sasvim nov izvor energije, bio on nuklearan ili ne, ali svakako višestruko snažniji.
Treće pitanje je povezano sa prirodom SMR tehnologije. Čemu su ovi reaktori namenjeni? To što su modularni zapravo znači da se ne podižu na način na koji se sada grade nuklearne elektrane – kao prioritetni nacionalni graditeljski i tehnološki poduhvati koji angažuju čitave segmente industrije i društva. Zamisao je da se SMR proizvode u fabrici, a potom transportuju na lokaciju. To obezbeđuje na dužoj skali njihovu nižu cenu, ali i fizičku dostupnost. Kako u članku o SMR, objavljenom na sajtu IAEA, ističe Joanne Liou, modularni reaktori su u suštini namenjeni za ona mesta gde se klasična nuklearka uopšte ne može napraviti – na nedostupnim planinama, pustinjama, polarnim područjima ili kao što su Rusi demonstrirali, na vodi. Srbija nije džungla ili krševito pribalje, već pitom predeo premrežen putevima, prugama i što je najvažnije, velikim rekama.
Četvrto ste pitanje možda već i sami sebi postavili – slušate već pola godine o modularnim reaktorima, ali kako do sada sve ovo niste čuli? Ili, kako za to nisu čuli donosioci odluka? Kako nijedan domaći nuklearni inženjer nije do sada ukazao na to da SMR možda obećava, ali je samo tehnologija u povoju? Odgovor je jednostavan i leži u broju naših aktivnih nuklearnih inženjera (koji nisu penzionisani ili nažalost, preminuli). Ima ih, naime: nula. Mada je bivša Jugoslavija razvijala zavidan nuklearni program, zbog državnog opredeljenja od pre tri decenije da ne gradi nuklearna postrojenja, cela oblast nuklearne energetike u Srbiji, a sa njom, nažalost, u značajnoj meri i nuklerne fizike, gotovo je nestala. Mada delikatna zbog saradnje sa ruskim Rosatomom, nedavna inicijativa koju su promovisali ministar Nenad Popović i njegovi saradnici da se u Srbiji osnuje i izgradi obrazovni Centar za nuklearnu energiju, tehnologiju i inovacije, jedini je logičan i dugoročno presudan korak – pre bilo kakve odluke o pitanjima o vrsti reaktora, apsolutno je neophodno razviti domaće eksperte u ovoj oblasti.
Peto pitanje je pravno, a zapravo političko. Još od 1989. godine, u našoj zemlji je na snazi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznat i kao Moratorijum. Zakon zabranjuje ne samo izgradnju, nego i planiranje i projektovanje nuklearnih objekata. Mada ovaj zakon ima samo četiri člana, biće da ga u Srbiji nije nimalo jednostavno promeniti. Ako se setite Rio Tinta ili malih hidroelektrana, zamislite političku opciju, bila na vlasti ili ne, koja bi pokušala da brani ukidanje Moratorijuma i bila spremna da zbog nuklearke snosi političku štetu pred gnevom stanovništva. Izgradnja nuklearne elektrane obično podrazumeva tajnost lokacije tokom projektovanja (kako se deo populacije ne bi podigao na oružani ustanak), ali i veliku nacionalnu kampanju, kao i referendum kojim stanovništvo odlučuje da li je spremno da prihvati rizik koji ipak dolazi uz ogromne blagodeti nuklearne energije.
Da li su sve ove političke prepreke zaista manje kad su reaktori modularni? I zar ih vredi preskakati samo zbog šake megavata?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
