Izgleda da ćemo u Strazbur

Za sada sve ide kako treba za Andreja Vučića. Usred „afere Jovanjica“ u kojoj je on označen kao osoba povezana sa vlasnikom najveće otkrivene plantaže marihuane na Balkanu, jedan veliki slučaj u koji je brat Aleksandra Vučića bio uključen okončan je u srpskom sudu.

Presudom od 19. decembra 2019. godine završen je postupak u kome su osuđeni pripadnici MUP-a Srbije, tačnije, žandarmi iz niške brigade – Predrag Mitrović, Slavko Stojanović, Dragan Savić, Dalibor Đorđević, Zlatko Gigić, Boban Lekić i Mitar Milosavljević – za krivično delo napad na vojno lice u vršenju vojne službe i zlostavljanje i mučenje u saizvršilaštvu. Tako je stavljena tačka na „aferu prebijanja na Paradi ponosa“, koja je trajala još od septembra 2014. godine i koja je na scenu prvi put izvela mlađeg brata iz porodice Vučić.

Žandarmi, svi odreda dugogodišnji nagrađivani policajci, osuđeni su na osam meseci zatvora uslovno: kazna neće biti izvršena ako delo ne bude ponovljeno u naredne tri godine.

Dok zaposleni u Apelacionom sudu u Beogradu pakuju dokumentaciju ovog slučaja u arhivu, žandarmima ostaje da pokriju troškove suđenja i da vide na koji način mogu dalje da se bore jer ih ovakva presuda izbacuje sa posla i smanjuje mogućnost da rade na nekom drugom mestu za koje su osposobljeni. Njima je ostalo da pravdu zatraže pred sudom u Strazburu jer bi iz odluke ovdašnjeg suda moglo da se zaključi da im pravosuđe u Srbiji nije omogućilo fer postupak i nije na pravi način utvrdilo sve činjenice u postupku.

Žandarmi nisu zadovoljni presudom donetom pet godina nakon incidenta koji su svi mogli da vide na televiziji više puta i u kome je sve izgledalo potpuno jasno. Postupak je pokazao da je pravda ponekad nedostupna. Kada se uporede prva i druga odluka Apelacionog suda, čini se kao da dva sudska veća nisu gledala isti predmet. Sudija koji potpisuje konačnu odluku, tužilac u postupku i veštak medicinske struke – jesu osobe za koje se vezuju neke kontroverzne odluke, što dalje budi sumnju u ispravnost finalne presude.

Na kraju, ispada da je jedino bio u pravu Aleksandar Vučić, koji je istog dana kad se incident dogodio pričao kako je njegov brat napadnut i prebijen samo zato što je njegov brat. Policajci koji su bili angažovani da štite prilaze centru grada dok se dešavala Parada ponosa nisu taj posao radili kako treba, nego su sprečavali vojna lica u obavljanju posla.

KO SE TOGA JOŠ SEĆA

Da nije bilo ovog postupka u Višem sudu u Beogradu, teško da bi se iko u Srbiji setio šta se dešavalo krajem septembra 2014. godine u Beogradu. U to vreme, predsednik vlade je Aleksandar Vučić, Srbija je „izlazila“ iz prolećnih poplava i spremala se za „fiskalnu konsolidaciju“ koja je podrazumevala oštre mere štednje.

Vučiću je bilo neobično važno da partnerima sa zapada dokaže da je demokrata, da je čovek koji ceni različitost i koji brani slobode, pa je učinio sve što je mogao da spreči nerede huliganskih i desničarskih grupa tokom Parade ponosa. Nje nije bilo u Beogradu od 2010. godine kada su huligani i desničarske organizacije izazvale seriju nasilnih incidenata, a policija je na jedvite jade uspela da spreči „pokolj“.

U dokumentu policije koji se bavi bezbednosnom procenom pobrojane su grupe (posebno navijačke grupe koje podržavaju Crvenu zvezdu, Partizan, Rad i Voždovac) i njihov potencijalni dolazak u centar grada sa idejom da onemoguće održavanje ovog skupa.

Sve u vezi sa tim događajem bilo bi u redu i to bi ostao samo jedan veliki plus za Vučića da se nije dogodio incident na uglu ulica Birčaninove i Svetozara Markovića i, još gore čini se, što je taj incident snimila ekipa Televizije N1, koja u to doba još nije krenula sa punim emitovanjem programa. Kada se incident dogodio, a to je bilo negde oko pola dvanaest, snimak se brzo pojavio na Jutjub kanalu ove TV stanice. Docnije smo saznali da je Vučićeva savetnica za medije Suzana Vasiljević zvala direktora programa N1 Jugoslava Ćosića sa molbom da se snimak ne emituje.

Prvu verziju onoga šta se dogodilo čuli smo u vanrednom obraćanju Aleksandra Vučića, koji je rekao da ne govori kao brat, nego kao predsednik vlade i da će sve biti u redu, da su se „momci izvinili“ i da Andrej protiv njih neće pokretati tužbu.

S druge strane, iz onoga što je moglo najpre da se vidi na snimku TV N1, čiji su reporteri i snimatelji takođe bili svedoci na suđenju, a ovaj materijal bio jedan od ključnih, izgledalo je da se grupa žandarma sukobila sa nekim civilima i da ih je pošteno izudarala. Ceo incident traje nekoliko minuta, a pet godina kasnije jedan od učesnika, Slavko Stojanović, veteran srpske policije, kaže ovom novinaru da je sve rađeno kao i u desetinama slučajeva pre toga kada je njegova brigada bila angažovana zbog neke utakmice visokog rizika ili događaja.

On kaže da ljudi koji su pretučeni nisu uradili ono što je trebalo da urade: da se predstave i dozvole policajcima da ih legitimišu. Umesto toga, počeli su da galame i prete, a jedan je čak potegao i pištolj. U takvim trenucima „odlučuju sekunde“ i individualna prisebnost svakog pripadnika Žandarmerije ponaosob“, kaže Stojanović. Njegova je jedinica bila od ranih jutarnjih časova na ulici, imala je zadatak da blokira i štiti taj deo grada. On ni danas, iako je u penziji, ne govori o detaljima onoga što je bio zadatak jedinice, ni o njenoj brojnosti jer to smatra tajnim podatkom. Ipak, siguran je da bi sukob bio izbegnut da se druga starana nije ponašala osiono: „Oni se nama nisu ni predstavili, a ja sam sada osuđen za sprečavanje vojnog lica u obavljanju zadataka“, kaže Stojanović.

U tome „ko je prvi počeo“ leži čitava stvar: žandarmi koji su učestvovali u akciji, kao i neki od svedoka, tvrdili su, i danas tvrde, da je njihova reakcija bila adekvatna. Četvorica civila, za koje se ispostavilo da su Predrag Mali, Andrej Vučić i dva pripadnika vojne jedinice Kobre, ne da se nisu predstavili kada su hteli da prođu kroz kordon, nego su vređali i napali žandarme.

foto: n1 screenshot

Pretučeni su tvrdili drugo: da su pokazali legitimacije i lične karte i da ih je žandarmerija pretukla iz čista mira. Optužiti tu jedinicu policije, posebno nišku brigadu koja ima reputaciju siledžija, vrlo je jednostavno i kada se površno vidi snimak TV N1, zaista može da se zaključi da su tukli „jer im se tuklo“.

Međutim, i svedoci u istrazi i jedan od učesnika u događaju, Slavko Stojanović, kao i žandarmi tvrde da su se držali protokola i onoga što nalažu njihovi pravilnici postupanja u takvim situacijama. Sagovornik „Vremena,“ koji se penzionisao 2018. godine posle 26 godina provedenih u službi, porodičan je čovek, otac dve odrasle studentkinje, bez mrlje u karijeri.

Opet, na suđenju nije pokazano ovo što se tvrdi u presudi: da su pripadnici vojske tada bili na nekom posebnom zadatku na toj lokaciji, a posebno nije utvrđeno zbog čega su bili zajedno sa Vučićem i Malim. „Kobre“ obezbeđuju predsednika Srbije i nije do kraja jasno zbog čega su bili u pratnji civila. Jedna od verzija koja je pomenuta da suđenju jeste da su se slučajno našli „u kraju“ pa krenuli istim putem, jer je pokazano da su dvojica „kobri“ bili tog dana „na poslu“.

Snimak koji su pripadnici Žandarmerije napravili po službenoj dužnosti, nastao posle incidenta, pokazuje Andreja Vučića u haustoru, okruženog žandarmima. Na snimku se čini da je u toku pokušaj da se utvrdi šta se dogodilo i da se „nekako“ izgladi cela stvar. U jednom trenutku Andrej Vučić kaže da „ide da nađe Danila“, a kada shvata da se sve snima, kreće da zaustavi kamermana rečima: „Ne može da snima.“

Tokom postupka, saznali smo da je, u to vreme maloletni, Danilo Vučić bio tog dana na ulici kao navijač Rada i verovatno se na tu situaciju odnosi komentar pretučenog Andreja. O ulozi svog sina na Paradi ponosa te godine govorio je prošle jeseni i Aleksandar Vučić. U jednom od intervjua na TV Pink potvrdio je da je Danilo u to vreme bio u sa „radovcima“, ali, kako je rekao, to je normalno ponašanje za jednog tinejdžera.

SUĐENJE I PRESUDA, PA SVE PONOVO

Javnost je bila neverovatno zainteresovana za ovaj slučaj. Glasine o tome ko saslušava građane u tom delu Beograda i ko uzima snimke sa sigurnosnih kamera preplavile su čaršiju. Institucionalno, prvi je reagovao tadašnji ombudsman Saša Janković, koji je pokrenuo svoju istragu da bi se ustanovilo čija su prava bila ugrožena u ovom slučaju.

Incident sa ulice preneo se i u institucije jer Saša Janković nije naišao na spremnost Ministarstva odbrane da sarađuje sa njim u ovom postupku. Pozivali su se na činjenicu da se radi o tajnim akcijama, da je to vojska, da su to specijalci i da o njima nema šta da se govori okolo.

To je bio početak „sukoba“ između Jankovića i ovog režima, koji će u narednim godinama kulminirati. Janković je sproveo kontrolu i ustanovio mnoge nepravilnosti u radu MUP-a (žandarmi prekršili ovlašćenja, policija nije sprovela uviđaj na propisan način), Ministarstva odbrane (sve u vezi sa postupanjem pripadnika jedinice Kobre bilo je u suprotnosti sa pravilima), tadašnjeg ministra odbrane Bratislava Gašića (iznosio neistine u službenim dokumentima), kao i VBA (sprovodili istragu a nemaju ovlašćenja).

Javnost je možda to zaboravila, ali zbog ove Jankovićeve istrage bila je održana i posebna sednica Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, na kojoj je optuživan da ima preveliku platu i da ne radi za državu.

Suđenje je formalno počelo u aprilu 2015. godine, a prva presuda je doneta u jesen 2017. godine kada su žandarmi proglašeni krivima. Ovu odluku Višeg suda osporio je u junu 2018. godine Apelacioni sud u veću kojim je predsedavao sudija Miodrag Majić i naložio novo suđenje, uz obavezu da se utvrde vrlo jasne stvari u dokaznom postupku. Ostalo je nejasno, u odluci Višeg suda, da li se pripadnik Kobri predstavio, da li je potegao oružje, da li je jedan od pripadnika Žandarmerije bio tako odgurnut da je pao na leđa, te da li je Andrej Vučić pokazao ličnu kartu.

Usledilo je ponovljeno suđenje koje je okončano u proleće 2019. godine i sud je doneo identičnu odluku koju je drugo veće Apelacionog suda, kojim je predsedavao sudija Zoran Savić, potvrdilo.

U presudi koja je napisana na osam strana odbacuju se svi elementi žalbe koju su advokati okrivljenih uputili na presudu Višeg suda. Žalbeno veće je uvereno da je Viši sud izveo dokaze kako treba i da je jasno i nedvosmisleno pokazano da su žandarmi sprečavali vojna lica u obavljanju vojne službe i da su prekoračili silu kada su koristili pendreke.

Zanimljiv detalj iz obrazloženja presude jeste, na primer, veštačenje kontroverznog Branimira Aleksandrića, doktora koji se uvek pojavljuje u ovakvim situacijama, a koji tvrdi da su sve povrede od pendreka, osim jedne: one na ruci pripadnika Kobri koji je držao pištolj. Ovo je važno jer žandarmi koji su bili u akciji, što je u razgovoru za „Vreme“ potvrdio i jedan od njih, tvrde da je jedan od Kobri potegao pištolj i da ga je žandarm sprečio da puca tako što ga je udario palicom po nadlanici, pa je on ispustio pištolj. Veštak sudske medicine kaže da baš ta povreda na ruci pripadnika Kobri nije od udarca pendrekom nego, moguće, „od pada i udara o čvrsto tlo“.

Taj detalj je bitan jer su policajci tvrdili da je moglo da dođe i do krvavijeg obračuna upravo zato što je jedan od Kobri potegao pištolj. Međutim, druga strana je izjavila da je pištolj ispao iz futrole zato što je policajac udario pripadnika Kobri. Sud je odbio da se veštači futrola i da se pokaže da li pištolj može da ispadne ako neko tako upotrebi palicu. Takođe, sud je odbio argument odbrane da je snimak sa policijskog radio-sistema Tetra kompromitovan, odnosno da su izbrisani pojedini delovi.

ŠTA ĆE SE DALJE DOGAĐATI

Iako nije bio strana u postupku, Andrej Vučić iz ovog slučaja izlazi kao pobednik. Ima napismeno da ga je policija zlostavljala u danu u kome je najpre krenuo kod roditelja na ručak, a kasnije smo saznali da je trebalo da nađe bratanca Danila koji se zadržao kod huligana koji navijaju za FK Rad.

Takođe, tada smo prvi put saznali za vezu između njega i Predraga Malog, što se često pominje kao osnova odnosa između Aleksandra Vučića i Siniše Malog (Andrej ga doveo). Ovi akteri 2014. godine mnogima nisu izgledali kao preterano važni, a ni javnost se nije mnogo „lomila“ oko izveštaja koji je radio tadašnji ombudsman Saša Janković (koji je, čini se, većinu stvari radio prvi i sam). Danas mnogima izgledaju kao osobe oko kojih se „vrte“ mnogo veći poslovi od šetnje po kladionicama.

Za pet godina trajanja postupka samo su žandarmi „nastradali“: oni su izgubili karijere i javno su osramoćeni iako njihove kolege znaju da „nisu krivi“.

„Pobeleo sam, pukla mi je žučna kesa, puklo mi je slepo crevo i mislim da je to od suđenja“, kaže danas Slavko Stojanović, koji veruje da će na kraju, možda u Strazburu, pravda biti zadovoljena. On je, kao i većina njegovih kolega, decenijama radio ono što mu se naredi, u vanrednim i ratnim situacijama, a nikakve privilegije nije tražio niti je šta dobio preko reda.

Kad je trebalo da se radi na Kosovu – radio je, kad je trebalo da se ratuje za Kosovo – ratovao je, kada je trebalo da se ratuje za kopnenu zonu bezbednosti – išao je, kad je trebalo da se stoji ispred huligana koji te pljuju i psuju na utakmici – radio je i to. I tada, tog dana, na toj paradi, on veruje da je radio onako kako pravila službe nalažu i da ni na koji način on i njegov kolege nisu izašli iz zone dozvoljenog ponašanja i primene sile.

S druge strane, postupak i presuda ostavljaju mnoga pitanja otvorenim i tiču se svih stvari koje je još na početku pomenuo tadašnji ombudsman. Pitanje je da li je presuda validna ako su učesnici u postupku napravili sve pobrojane propuste i, na kraju, pitanje je da li je sudsko veće bilo tu samo da odrapi kaznu za nešto što je već u javnosti bilo ocenjeno kao besprizorno nasilje ili se bavilo presudom zasnovanom na dokazima i argumentima.