Izbori na administrativnoj granici

U planinskim selima izbori se održavaju u privatnim kućama, ruiniranim školama i još gorim domovima kulture. U jednom takvom zdanju ili izbornoj jedinici, oko devet sati, svi kontrolori, bez obzira na partiju kojoj pripadaju, bili su izuzetno ljubazni prema „sedmoj sili“. Popila se domaća potkopaonička rakijica, a tu je bio i „žuti“ sok, da ne pregori grlo od dvadeset i tri grada jake rakije, maskirane u flašici od jogurta. Da im ne bi kontrola iz obližnje Raške pravila probleme, kažu. Atmosfera je bila prijateljska i vesela, a komisija složna. U vidno oronulu prostoriju pokrivenu linoleumom ušao je starac sa svojih sedamdesetak godina, kog je pratila njegova baba, kako je nazivao. Starac je bio uredno obrijan, a baka se pobrinula za njegovo opeglano i čisto odelo. Pozdravili su se sa kontrolorima, uzeli glasačke listiće, nestali iza paravana i glasali kako su glasali. Domaćin sa svojom babom izađe iza paravana, zastade ispred glasačke kutije, prekrsti se i reče: „Neka nam bude živ i zdrav predsednik, pa koga god da izaberemo“, zatim je prišao stolu za kojim je sedela kontrola izvadio kesu bombona i otišao uz doviđenja.

Dok se čekalo na dolazak birača, jedan od kontrolora kaže da su za vreme referenduma ovde celu noć čuvali glasačke kutije. Dodaje da je tada održana neviđena žurka u ovoj istoj prostoriji, za tu priliku unapređenoj u diskoteku. „Doneli smo muzički stub, ovaj deo radnog stola bio je pun staklenih pivskih flaša, ovaj drugi pun plastičnih pivskih flaša. Toliko toga smo popili i opet nam je ostao pun paket malog piva, koji smo pili sledeći dan referenduma uz meze.“ Naš sagovornik, star tridesetak godina, jedan je od mladih ljudi koji nisu napustili selo. Njegovog kolegu nije briga za politiku, tu je da uzme neki dinar kad je glasanje: „Sedim kod kutija ispred SPS-a, član sam DS-a, a glasao sam za radikale.“ Član izborne komisije, pokazao je ovlašćenje koju stranku zastupa, zatim izvadio člansku kartu plavo žute boje i pred svima zaokružio predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića.

Malo kasnije doneto je meze zavijeno u novine. Najmlađi član ove izborne komisije otišao je do prodavnice da kupi pivo. Pilo se i mezilo, razgovaralo se o utakmicama, kladionici, vremenskim prilikama i neprilikama, ukratko o svemu, pa i o politici.

Petnaestak kontrolora, koliko ih je bilo na ovom izbornom mestu, nisu birače pitali za lične karte, nisu ih proveravali UV lampom, niti su ih prskali kontrolnim sprejem. Kažu da svako svakoga poznaje. „Ovdašnji ljudi, naročito stariji, ne žele da se prskaju sprejem i zbog toga ne vole da izlaze na izbore, misle da je to otrovno“, kaže jedan član izborne komisije. Sedamdesetpetogodišnja starica potvrđuje priču: prošle godine su je prskali sprejem, a ona posle nije smela da muze krave dok nije dobro oprala ruke a prst potopila u rakiju. „Ne znam više zbog čega izmišljaju kojekakve gluposti. Prskaju nas ovim otrovima, zrače lampom, kutije su staklene a papiri tanki, tako može svako videti za koga glasam“, negoduje starica ispred biračkog mesta.

Marko Miletić, koordinator CeSID-a za Rašku, ocenio je za „Vreme“ da na izborima u selima nema većih neregularnosti, s tim što je konstantna upotreba manje količine alkohola, nije poznato da je bilo problema i veće upotrebe alkohola, dešava se da se na izborna mesta donosi hrana, naročito na ovim izborima, zbog Svetog Jovana. „Biračka mesta u selima su mesta gde se ljudi susreću i iskoriste priliku da se vide i malo razmene mišljenje, a neki su poneli i meze i piće da se birači i birački odbori počaste, domaćinima je slava.“

Selo Rudnica je poslednje u Srbiji prema Kosovu. Ovde vijuga administrativna granica. Pretežno staračka domaćinstva. Ljudi su prijatni, a iz razgovora saznajemo da im najviše smeta naglašena centralizacija političkog i privrednog sistema. Vitalne ruralne zajednice koje imaju perspektivu daleka su prošlost. Poslednji bedem odbrane od iščeznuća jednog vremena su starci i starice. Sedamdesetogodišnja Vera pozvala je na kafu. Iznad „smederevca“ zalepljen je plakat Borisa Tadića. Dok pristavlja kafu, Vera kaže da joj je „sliku“ zalepio unuk, čisto da ne zaboravi za koga da glasa. Baka je ložila šporet i prisećala se kako se nekad nije toliko glasalo, nego se moralo ići u kuluk, da bi se preživelo.

Aleksandar Pejić, rođen 1928, jedan je od najstarijih žitelja ovog pograničnog sela. On se seća kako je bilo na izborima još za vreme Kraljevine Jugoslavije. Na glasanje se išlo peške, petnaest kilometara, u Rašku. Kandidati su tada obilazili sela i davali novac da se za njih glasa, a bilo je takvih ljudi koji su uzimali pare, a glasali za nekog drugog. Tada je u Raškoj uvek pobeđivao Kurslić, jer je imao najviše novca. Aleksandar kaže da se dobro seća i izbora kad se biralo između kralja Aleksandra i druga Tita. U kutije su se ubacivale kuglice. „Pokojni komšija Proko je kuglicu ubacio u kraljevu kutiju, koja se zvala ćorava kutija. Kad je ubacio kuglicu, ona se čula jer je kutija bila prazna. Uveče su došli udbaši, pokupili ga i odveli godinu dana na robiju“, seća se ovaj vitalni osamdesetogodišnjak. Za današnje izbore veli da su demokratski i da niko nikoga ne hapsi. Kaže da nikada ne bi glasao za radikale, zato što sve „grde“ da su lopovi i nemaju ni rečnik kako valja. „Ja sam star i neškolovan, za mene je njiva i težak rad na selu, ali ne volim kad neko svakoga naziva lopovom, još preko televizije. Glasao sam za demokrate, zato što su kulturni i normalno zbore, a i bolje je nego pre desetak ili petnaest godina. Ko kaže da nije, stvarno laže.“

Zatvaranje izbornih jedinica i brojanje glasova u kopaoničkim selima proteklo je užurbano. Interesantno je da je Ištvan Pastor u ovom selu na kosovsko-srpskoj granici dobio dvostruko više glasova od Marjana Ristićevića, a Milanka Karić je pobedila Ištvana za samo jedan glas. Da ne bi došlo do zlopotrebe statistike: Ristićević je imao jedan glas, Pastor dva, a Milanka Karić tri. Svi su žurili na Svetog Jovana.