Na izazove tranzicije, svaka od zemalja u regionu „odgovara“ na svoj način. Luj Ajkon, profesor i istraživač na Institutu za bezbednost, Fletcher school of Law and Diplomacy, i Ajlin Bebit, profesor metodologije rešavanja međunarodnih sukoba (Fletcher School of Law and Diplomacy), predstavili su najnoviji izveštaj o stanju tranzicione pravde u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori i Kosovu. Izveštaj sadrži iscrpne podatke, pre svega, o stanju u zakonodavstvu, saradnji sa Haškim tribunalom, angažovanosti domaćih sudova u vezi sa suđenjima za ratne zločine, kao i četiri (presudna) činioca za uspostavljanje tranzicione pravde u regionu – formiranje i rad komisija za istinu, dostupnost dokumentacije, pronalaženje nestalih i uloge medija.
HAŠKI TRIBUNAL I DOMAĆA SUĐENJA: Početna misija ovog suda bila je obezbeđivanje pravde žrtvama i promovisanje pomirenja. Međutim, uprkos svojoj primarnoj ulozi, kako se pokazalo u izveštaju, zabeleženo je i „dosta propusta“ u radu Tribunala. Reč je pre svega o troškovima – samo za bivše članice SFRJ budžet suda iznosi 276 miliona dolara. Drugi problem predstavlja udaljenost Suda u Hagu od lokalnog stanovništva, što stvara lošu percepciju u javnosti o sudu. U Srbiji se, na primer, na Haški tribunal gleda kao na „antisrpski“, a kako je obrazložio prof. Ajkon, „Haški tribunal je u pomirenju bio neuspešan – neka suđenja su čak udaljila ionako udaljene zajednice“. Kada je reč o suđenjima za ratne zločine na domaćem terenu, indikativno je da je u svim državama regiona njihova realizacija počela 2003. godine, u čemu je ulogu spiritus movensa odigralo potencijalno pristupanje EU-u. U BiH bi to bilo najvažnije pitanje, jer je najviše zločina viđeno upravo na teritoriji ove države. Sud za ratne zločine u BiH formiran je 2004. godine (na njega su prešli „najnezgodniji“ predmeti, a ostale će obrađivati lokalni sudovi). Prvo suđenje pred ovim sudom dogodilo se u septembru 2005. godine. U Hrvatskoj su postojali problemi u ranoj fazi suđenja, kao što su: etničke predrasude vezane za Srbe, suđenja optuženima u odsustvu… Godine 2003. i 2004. sprovedene su reforme – 17. novembra 2003. godine izglasana je primena statuta Međunarodnog suda – osnovana su četiri specijalna suda (u Zagrebu, Osijeku, Rijeci i Splitu), a sledeće godine usvojen je Zakon o zaštiti svedoka. U Hrvatskoj je postojao problem sa medijima koji su „neretko objavljivali imena zaštićenih svedoka“. Priče o domaćem suđenju na prostoru Kosova su kompleksne, prvenstveno zbog nedostatka nepristrasnosti i predrasuda. U Srbiji je 2003. godine donet Zakon o organizaciji i jurisdikciji protiv ratnih zločinaca. U Okružnom sudu u Beogradu osnovano je Veće za ratne zločine. Prvo suđenje za ratne zločine, slučaj „Sjeverin“, pred beogradskim Okružnim sudom dogodilo se u januaru 2003. godine. U Crnoj Gori vođen je samo jedan predmet, protiv Nebojše Ranisavljevića za otmicu i ubistvo devetnaest muslimanskih civila; osuđen je na petnaest godina zatvora. Crna Gora nema Sud za ratne zločine.
STRUKTURALNA REŠENJA: Jedan od motiva UNDP Izveštaja jeste pitanje strukturalnih rešenja. Kao dobro rešenje predložena je centralizacija. Kako je ocenjeno, Srbija ima najbolji aranžman po ovom pitanju, a stvorena je i posebna policija za gonjenje ratnih zločinaca. Problem u Hrvatskoj je transfer suđenja sa lokalnih na Specijalizovane sudove, kao i problem vezan za saradnju i ekstradiciju što bi značilo da će mnogi zločinci koji imaju dvojno državljanstvo ostati nekažnjeni. U nizu predloga našla se i obuka sudija/tužilaca. S obzirom na to da se ova obuka uglavnom zasniva na teoretskim osnovama prava (što sudije već treba da znaju), preporučuje se više praktične obuke i to simulacijama suđenja. Uz to, jedan od imperativa za dobru saradnju jeste veća javnost u radu sudova i to ne samo kroz javna suđenja već i organizovanjem konferencija za novinare, organizovanjem seminara i direktnim TV prenosima. Najviše uspeha u proveri i lustraciji postignuto je u BiH gde je izvršena detaljna analiza novih i provera starih sudija; u Srbiji je usvojen Zakon o lustraciji, ali, kako se u izveštaju ocenjuje, on se „ni blizu ne primenjuje“; u Hrvatskoj ovaj Zakon nije ni usvojen. Glavni problem u radu i formiranju komisija za istinu jeste nedostatak inkluzivnosti – uzroci rata su traženi, ali ne i njihov učinak na ljude. Zaključak je da je pre pokretanja ovakvih institucija bitno prethodno ustanoviti kapacitete za vladavinu prava, pa tek onda početi sa istinom i pomirenjem. Na pribavljanju dokumentacija i njihovom javnom obznanjivanju najviše učinka (u svim članicama regiona) postiže nevladin sektor. Profesor Bebit je navela da bi glavni izazov bio da se sve činjenice skupe na jedno mesto i da se uporede, a kao „najzahvalnije centre“ za realizaciju tog izazova istakla je Centar za humanitarno pravo u Beogradu, Centar za istraživaje i dokumentaciju u Sarajevu i hrvatski Helsinški komitet u Zagrebu. Na pronalaženju nestalih rade Međunarodna komisija za traženje nestalih lica i Međunarodni komitet Crvenog krsta. Podaci o nestalima u BiH nisu potpuni, na Kosovu postoji problem u razmeni informacija između Beograda i Prištine, a hrvatska vlada, kažu autori Izveštaja, vodi odvojene liste nestalih Hrvata i nestalih Srba – „U zvaničnim dokumentima su samo Hrvati, ali nam je rečeno da se napreduje po ovom pitanju“. Važnu ulogu u procesu uspešnog sprovođenja principa tranzicione pravde svakako imaju mediji, kao masovni edukatori stanovništva, a pohvale za nepristrasnost upućene su samo listu „Feral tribjun“ u Hrvatskoj, „Nezavisnim novinama“ u BiH i TV-u B92 u Srbiji.
REPARACIJE: Na kraju, ali ne i najmanje važan jeste proces reparacije. U domenu materijalne reparacije između država najveći napor učinila je Crna Gora koja je prišla Vladi Hrvatske za štetu na farmi u Konavlama kod Dubrovnika i trenutno je u procesu restitucije štete koja se procenjuje na 375.000–385.000 evra. Crna Gora je do sada isplatila 120.000 evra. Borbu za materijalnu reparaciju vodi i BiH procesom protiv Srbije i Crne Gore pred Međunarodnim krivičnim sudom. Materijalnom reparacijom unutar država (odnosi se na tužbe sudu i zahteve za povraćaj imovine) bave se BiH i Hrvatska, dok su u domenu simboličnih reparacija (javna izvinjenja, komemoracije, spomenici) „nogu povukli“ predsednici Srbije i Hrvatske, Boris Tadić i Stjepan Mesić, dok se Republika Srpska javno izvinila za zločin u Srebrenici, ali uz odbijanje da prihvati odgovornost za zločin.
Pred članicama regiona stoji mnogo izazova i mnogo zadataka. Konačna preporuka autora izveštaja, prof. Ajkona i prof. Bebit, jesu bilateralni sporazumi i saradnja, jer „konflikt se dogodio u celom regionu, a ne u danas pojedinačnim državama“.
Kada je reč o pregledu stanja u Republici Hrvatskoj, najveća pažnja na konferenciji posvećena je saradnji sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine na tlu bivše Jugoslavije. O ovom pitanju govorio je Mladen Tomac, pomoćnik hrvatskog ministra pravde za saradnju sa Haškim tribunalom. Prema njegovim rečima, Hrvatska je saradnju sa Tribunalom shvatila vrlo ozbiljno i to ne samo kao međunarodno pravnu već i kao moralnu obavezu da budu kažnjeni svi počinioci, bez obzira na nacionalnost, radi utvrđivanja istine i postizanja pravde. Od 1995. godine do danas, za ratne zločine počinjene na tlu Hrvatske optuženo je šest osoba, za ratne zločine u BiH dvadeset sedam osoba, za ratne zločine počinjene u Republici Makedoniji i na Kosovu po jedna osoba. Vlada Hrvatske do sada je primila oko 700 zahteva za pomoć tužilaštvu suda u Hagu. Svaki zahtev se prosleđuje nadležnim telima koja uredno i blagovremeno dostavljaju svoje odgovore. Uredno se dostavljaju neophodni dokumenti, video i audio materijali, kao i svedoci, među kojima je bilo i onih iz najviših redova vlasti. Istražiteljima tužiteljstva omogućava se uvid u stanje na terenu i pristup odgovarajućim lokacijama. Tomac je istakao da je pozitivna ocena saradnje koju je dala glavna tužiteljka Karla del Ponte bila od ključnog značaja za nastavak pregovora o priključenju Hrvatske Evropskoj uniji. Obaveštavajući predstavnike UN-a o saradnji sa Hrvatskom, Del Ponteova je navela da hrvatska nadležna tela pravovremeno i u celosti udovoljavaju zahtevima tužilaštva u vezi sa dokumentacijom i svedocima, kao i da pravna saradnja teče glatko. Naglasila je da je od svih država u regiji saradnja sa Hrvatskom najbolja, te da je u tom smislu Republika Hrvatska primer za druge zemlje u regiji.
Iako u Crnoj Gori nije bilo oružanih sukoba u ratnom periodu, ovu tadašnju članicu Savezne Republike Jugoslavije nisu zaobišle posledice ratnih razaranja. Ipak, one su nešto blaže nego u drugim zemljama u okruženju, pa su glavni problemi sa kojima se Crna Gora suočava veliki broj izbeglica i procvat sive ekonomije. Savetnik crnogorskog ministra pravde Željko Tomović istakao je da je još 1992. godine u Crnoj Gori pokrenut sudski proces protiv šest lica za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Pored toga, sud u Bijelom Polju osudio je Nebojšu Ranisavljavića na petnaest godina zatvora. „Politika Vlade Crne Gore tokom krize na Kosovu bila je usmerena na obezbeđivanje mira u CG i zbrinjavanje izbeglica, kojih je bilo 140.000, što je jedna petina ukupnog stanovništva CG“, istakao je Tomović. U CG se trenutno nalazi 16.000 raseljenih lica i 8000 izbeglica. Već na početku ratnih sukoba, 1992. godine, u CG je oformljen Komesarijat za izbeglice, koji od tada do danas radi na primeni nacionalne platforme za povratak raseljenih i izbeglih lica. Prema Tomovićevim rečima, Vlada CG nije zadovoljna brzinom kojom ovaj proces teče. Druga pitanja na kojima Komesarijat radi jesu primena Sarajevske deklaracije iz 2005. godine, koja se odnosi na reparaciju, kao i saradnja sa UNMIK-om. Tomović ističe da je Komesarijat za izbeglice jedini organ u CG koji se bavi pitanjima povratka i repatrijacije. Oblast suđenja za ratne zločine zakonski je regulisana, pa Krivični zakonik Crne Gore sadrži krivična dela kao što su zločin protiv čovečnosti, genocid, ratni zločin protiv ranjenika i zarobljenika, protivpravno oduzimanje stvari ubijenih, protivpravno postupanje sa ratnim zarobljenicima, ranjenicima i bolesnicima.
Amor Mašović, predsednik Komisije za nestala lica u Bosni i Hercegovini, podsetio je da je svojim pristajanjem na punu saradnju još ratna Vlada BiH 1993. godine izrazila nedvosmislenu spremnost da se suoči sa problemima kršenja ljudskih prava – ratnim zločinima. Najvažniji preduslov za suočavanje sa zločinima, istakao je Mašović, jeste krivično-pravni progon i osuda svih pojedinaca/grupa odgovornih za genocid. Pred Međunarodnim sudom pravde u toku je postupak protiv SRJ/SCG (pokrenut još 1993. godine) u kome se nastoje ustanoviti uzroci, posledice i karakter sukoba. „Jedino utvrđivanje stručno-naučnim metodama može dati jednu jedinu i potpunu istinu, a ishod toga suđenja je od krucijalne važnosti za BiH. Upravo zato što Međunarodni sud pravde nije osporen ni od Srba ni od Bošnjaka (za razliku od Haškog tribunala), možda nada leži u njemu. Bude li ishod suđenja negativan po BiH, izazvaće trajne frustracije i uverenje da pravda ne postoji. Takvom odlukom počinioci zločina verovaće u ispravnost svojih postupaka“, konstatovao je Mašović. Kako je rekao, uprkos tome što je potvrdio da je u BiH izvršen genocid, Haški tribunal nije pokazao očekivane rezlutate i ostavio impresivan utisak na javnost BiH – za trinaest godina svoga postojanja ima bilans od tek desetak osuđenih i to onih sa nižim rangom. Na obradi krivičnih prijava u celoj Bosni i Hercegovini radi tek sedamdesetak tužilaca. „Nastavi li se na ovakav način i ovakvim tempom, princip nezastarivosti mutiraće u princip nekažnjivosti zločina“, tvrdi Mašović, dodajući da se „ovde radi o strategiji koja ima za cilj da 130.000 osumnjičenih oslobodi sumnje“ i da BiH ne može još dugo čekati na procesuiranje zločina. Kao krucijalna pitanja Mašović je naveo da je neophodno omogućiti žrtvama pravo na odštetu, izvršiti reformu institucija (reforma policije još se nije dogodila), uključiti u obrazovanje period između 1992. i 1995. godine (uz adekvatno sećanje na žrtve), kroz parlamentarnu proceduru doneti zakon o zabrani poricanja genocida… Neophodno je odrediti ko je odgovoran za žrtve rata u BiH – za ubijene, nestale, silovane, prognane… Odrediti ko su idejni tvorci, podstrekači, prikrivači zločina (uključujući u tu kategoriju i crkvu i medije). Povodom formiranja Komisije za istinu i pomirenje, Mašović je rekao da u javnosti BiH postoji sumnja da bi ta institucija odgovorila tako teškom zadatku. Uz to, u javnosti BiH postoji nepodeljen stav da ta komisija ne sme imati u nazivu reč „pomirenje“ – jer jedni sumnjaju da bi se u tom slučaju rad Komisije zasnivao na pomirenju po svaku cenu, drugi se pitaju zašto su ratovali ako sad moraju da se mire, treći kažu da se nikada nisu ni svađali, pa da im zato ni pomirenje nije potrebno. Zato Komisija u svom nazivu ne treba da ima reč „pomirenje“, već samo reč „istina“, upućuje Mašović. BiH je na nivou države usvojila Zakon o nestalim osobama čime, između ostalog, porodice nestalih imaju pravo na novčanu nadoknadu. Institut za nestale, koji su formirale Vlada i Međunarodna komisija za nestale, iako se finanisra iz budžeta nije vladino telo, već neka vrsta advokata/posrednika između Vlade i porodica nestalih. Na isti način trebalo bi organizovati i ostale institucije, ali pre svega doneti zakon protiv negiranja genocida.
Odeljenje za pravosuđe je institucija UNMIK-a i fokusirano je ne samo na ratne zločine već i na izgradnju celokupnog pravnog sistema, koji podrazumeva nezavisno, nepristrasno i multietničko pravosuđe. Kako je objasnio šef Odeljenja za pravosuđe u UNMIK-u Albert Moskovic, stvaranjem privremenih institucija na Kosovu, UNMIK je 2001. godine odgovornost za tužilaštvo prebacio na lokalna ministrastva. „Povećali smo dostupnost suda manjinama i pokušali regrutaciju manjina da bez straha pristupe sudu, počev od toga da objašnjavamo i pokazujemo ljudima gde mogu podnositi tužbe. Otvorili smo Kancelariju za nestala lica“, rekao je Moskovic. Jedan od zadataka ovog odeljenja je realizacija akcije „Projekat sećanja“, mehanizma kojim bi se pokazalo da je proces žaljenja za najmilijima zajednički za sve (reč je o igranom komadu prikazanom i Srbima i Albancima gde se kroz priču razmenjuje iskustvo). Na početku ove godine Ministarstvo pravde ušlo je u poslednju fazu svoga postojanja. Deo funkcija već je prenet na privremena ministarstva/lokalne institucije, ali to ne znači da će UNMIK prestati da ih nadzire. Jednom nedeljno Albert Moskovic se sastaje sa lokalnim ministrom pravde. Na lokalno ministarstvo pravde, precizno u Odeljenje za ljudska prava, prebačeni su pomoć žrtvama i pristup vlastima. UNMIK je ipak zadržao pravo na nadgledanje najvećeg zatvora, „Dubrave“, u vanrednim situacijama. Moskovic je istakao da je važno ubrzati jačanje kapaciteta lokalnog pravosuđa i tužilaštva i sprovesti u delo obrazovanje Specijalnog tužilaštva Kosova koje bi bilo nadležno za čitavu teritoriju Pokrajine. „Na kraju očekujemo da vidimo elitne i dobro obučene tužioce, rekao je Mosovic, „taj proces će potrajati par godina, ali uspeće.“ Jedan od problema (rešivih) jeste i Program zaštite svedoka koji je trenutno u nadležnosti UNMIK-a, ali će uskoro biti prenet na lokalnu policiju. Iako UNMIK ima iste zaštitne mere kao i Haški tribunal, dugoročna uspešna zaštita svedoka nije izvodljiva, jer, kako je objasnio Moskovic, Kosovo je mala teritorija, tako da praktično već posle šest meseci identitet svedoka više nije tajna. Na kraju, UNMIK mora pažljivo da razmotri imenovanje tužilaca/sudija. Pre sedam godina bilo je nemoguće izvršiti njihovu proveru, što izaziva podozrivost u javnosti. Provera kandidata za tužioce/sudije košta oko tri miliona evra, a prema obećanju Moskovica, u narednih nekoliko meseci i taj zadatak biće obavljen.
Savetnik u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Milan Simić podsetio je da se postpetooktobarski period u Srbiji može podeliti na dva dela – pre i posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Pre toga događaja političari su pokazali snažnu volju da se bave prethodnim političkim režimom kroz donošenje zakona i saradnju sa Hagom. Međutim, pomake su pratili i neuspesi. U martu 2001. godine formirana je Komisija za istinu i pomirenje, koja je u februaru 2003. godine prestala sa radom. Posle atentata, u društvu se javio konsenzus o pokretanju pitanja odgovornosti. Uočen je pomak u suđenjima za ratne zločine, ali i u suđenjima protiv organizovanog kriminala. Formirano je posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu – Specijalni sud i Veće za ratne zločine, takođe pri Okružnom sudu u Beogradu. Veliku pomoć pruža i nevladin sektor, pre svega prikupljanjem dokaza o ratnim zločinima. Kako je istakao Simić, Srbija ima dva glavna izazova: nedvosmislenu i efektivnu saradnju sa Haškim tribunalom i pomak u primeni uvida u arhive uspostavljanjem političke stabilnosti institucija koje se bave istraživanjem i procesuiranjem ratnih zločina. „Moramo da obezbedimo da, uprkos promenama vlada, rad ovih institucija ne idu unazad, već unapred“, zaključio je savetnik ministra za ljudska i manjinska prava.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
