Iz Rusije, masno plaćeno

„Jožinog tatu čika Vladu Petrovića odvele su čike u kožnim kaputima, a on je tada rekao, da čuje sav komšiluk: Više volim rusko govno nego američku tortu. Poslije su im iz kuće odnijeli radio i telefon“, citat je iz filma Emira Kusturice Otac na službenom putu. Danas bi se ove reči mogle preslikati na saopštenje Ministarstva odbrane Srbije o donacijama vojsci.

Ministarstvo odbrane je, naime, prošle sedmice, nakon objavljivanja podataka iz Informatora Ministarstva odbrane za 2018. godinu, u kome stoji da su SAD najveći donator Vojsci Srbije sa 2,3 miliona evra, ekspresno reagovalo saopštenjem da je „Vojska Srbije najveće donacije dobila od Ruske Federacije koja je donirala šest aviona MiG-29, a u toku je realizacija donacije 30 oklopnih izviđačkih vozila BRDM-2MS i 30 tenkova T-72MS sa pratećim elementima logističke podrške“. (…) „Osim toga, tokom pregovora za nabavku naoružanja i vojne opreme iz Ruske Federacije dobijeni su značajni popusti i druge olakšice. Takođe je Republika Belorusija donirala Vojsci Srbije 4 aviona MiG-29“, poručili su umovi iz Ministarstva odbrane.

Kako je neuko objašnjeno, do razlike „u iznosima donacija pojedinih država koji se nalaze u Informatoru o radu Ministarstva odbrane i stvarnog stanja, došlo je iz razloga što u Informatoru nisu prikazane one donacije koje su u toku ili još uvek ne postoji saglasnost obe strane za obelodanjivanjem podataka o iznosima tih donacija“.

Za prost puk jednostavno objašnjenje, posebno pored medijskih promocija tih ruskih donacija, a za Vulina i njegovog ličnog „vrhovnog komandanta“ poen više – ali kakva je stvarna situacija?

BABE I ŽABE

Kada je Vuk Drašković kao potpredsednik Savezne vlade 1999. godine izgovorio za jednu stranu televiziju čuvenu rečenicu „Pliz don’t miks grendmaders end frogs“, pokušavajući da na engleski prevede narodnu poslovicu „Ne mešajte babe i žabe“, posle su mu pripisali i da je rekao „Mor ekspensiv dara den mežr“ („Skuplja dara nego mera“), i to je situacija koja bi sad najbolje oslikala „vađenje“ Ministarstva na čijem čelu je Vulin, u objašnjenju da „voli rusku tortu“. Ministarstvo odbrane i Vulin od javnosti sakrivaju samo jednu „sitnicu“ – tih šest doniranih aviona MiG-29, pristiglih prošle godine, koji ne samo da nisu ušli u spisak donacija (razlog nepoznat), nego su ono što se može nazvati „skuplja dara nego mera“. Vulinov prethodnik na mestu ministra odbrane Bratislav Gašić javno je rekao da će za modernizaciju tih „doniranih“ šest letelica biti dato 185 miliona evra. Tih 30 miliona po komadu – sitnica! Poređenja radi, kada je prethodna vlast, koju Vulin, Vučić, pa čak i generali u penziji koji su bili najveći „uvlakači“ tadašnjem ministru odbrane Draganu Šutanovcu prozivaju, u Rusiji remontovala pet letelica MiG-29 za 25 miliona evra. Razlika i te kakva. Plus što se sad kao najveći dobitak najavljuje „donacija“ četiri MiG-29 iz Belorusije. A pre toga modernizaciju, naravno, mora da plati Srbija. Cena opet nepoznata, kalkuliše se sa sumom od 40 miliona dolara, 10 miliona po avionu. I ne znaju se detalji ugovora – da li će biti remontovani na nivo generacije „4++“ ili na običnu „4+“, kakvi su ovi iz Rusije „upareni sa postojećim standardom letelica koje već ima Vojska Srbije.

Konačna suma koju će Srbija platiti Rusiji nije poznata, niti će se znati, ali jedan vazduhoplovac objašnjava za „Vreme“: „U tvojoj firmi ima aparat za vodu – dođu kao poklon, postave ga, leti imaš hladnu vodu, zimi vrelu za čaj… Ali zato imaš obavezu da jednom ili dvaput nedeljno naručiš od njih toliko i toliko onih bidona sa vodom! I ko je onda na dobitku, ti ili oni? Tako je i sa Rusima – oni u ugovoru o remontu ubacuju stavku da moraš da uzmeš čak i onu njihovu rudu za vučenje, šinu koja se zakači za traktor kad vuče avion. A ona je skuplja bar deset puta nego što bismo sami mogli napraviti.“

MAJSTOR ZA SVE

Kada je o donacijama reč, pre ulaženja u detalje, koliko su sredstva koja su SAD donirale bila neophodna i dobrodošla vojsci, postavlja se pitanje koliko košta ruska pomoć dopremljena vazduhom poput oklopnih BRDM-2, pristiglih preko vazdušnog prostora Mađarske („palo s neba“, objasnio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić)?

„Donacija bi po pravilu trebalo da predstavlja poklon u novcu, uslugama ili dobrima“, kaže za „Vreme“ penzionisani kapetan bojnog broda Nikola Lunić, bivši vojni ataše, a danas izvršni direktor nevladine organizacije Savet za strateške politike. „Međutim, naša specifičnost u vidu donacije zastarelog i tehnološki prevaziđenog naoružanja i vojne opreme predstavlja medijsku manipulaciju koja je po definiciji deo asimetričnih pretnji. Takvi propagandni spinovi koriste isključivo političarima za njihove rejtinge i trgovcima za unosne provizije. Ali tragedija Vojske Srbije je marginalizacija rada Glavnog vojnotehničkog saveta koji bi trebalo, bar teoretski, da bude nosilac nabavki perspektivnog naoružanja i vojne opreme. Oni bi morali procenjivati prihvatljivost donacija, njihovu operativnu korist, životni vek i finansijske aspekte održavanja. Ovako se stiče utisak da političari nameću javnosti priču o donacijama, a onda je tabloidno koriste radi kreiranja mnjenja da je sve to iz ljubavi“, ukazuje Lunić.

On dodaje: „Ali da li emocije u međudržavnim odnosima postoje? Donacije (ruske) MiG-29, kao i haubica NORA (državna firma Jugoimport SDPR), ukazuju nam na netransparentnost takvih aranžmana gde se javnosti ne prezentuju nikakvi finansijski pokazatelji. Karakterističan primer su donacija 30 starih ruskih tenkova i 30 još starijih borbenih vozila BRDM-2 koja nije u potpunosti prihvaćena zbog preskupog transporta. Ipak je, verovatno zbog političkog marketinga, prihvaćena donacija 10 BRDM-2 čiji je transport koštao mnogo više od vrednosti celokupno prevezenog tereta. Jer let Iljušina il-76 košta 10.000 dolara po satu, odnosno oko 200.000 dolara za dva povratna leta, dok vrednost svih vozila nije veća od 150.000 evra. Da li bi trebalo da nas iznenadi nedostatak publiciteta kada Vojska Srbije dobije stvarnu donaciju, bez ikakvih provizija i ugrađivanja. Eklatantan primer za to je američka donacija 40 novih hamera vrednih više od 7,5 miliona dolara. Tek tada običan građanin može da uporedi ličnu obaveštenost o pomenutim donacijama i da lako shvati da je na delu paklena mašina marketinga i propagande“, upozorio je Lunić.

A dok to građani ne shvate, moći će da se naslađuju kad u direktnom prenosu na televiziji Pink Vučić onako „vrhovnokomandantski“ kaže kako je dobro to što BRDM-2, vozila uveliko zastarela jer su osmišljena i proizvedena 1962. godine, a JNA ih kupila i u upotrebu stavila 1967., mogu da pucaju iz pokreta, jer imaju žiroskopske stabilizatore. I onda mudro sugeriše: „Moraćemo da vidimo da to ugradimo i na naše tenkove.“ Pored njega je, osim neznalice Vulina i „inovatora“ Nenada Miloradovića zvanog Baćo, pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse, i general Milan Mojsilović, načelnik Generalštaba. A Mojsilović ni da „bekne“ pa da mu kaže – predsedniče, naš tenk M-84 to ima kao svoj sastavni deo, ima i T-72 koji smo kupili od Rusa sedamdesetih godina i po njemu napravili naš tenk. Muk, valjda zbog logike da je „predsednik uvek u pravu“.

Vučić je bio i oduševljen što ti ruski BRDM-2 mogu da plove. „I ovo pliva? Sa sedam tona težine? Šta sve vi Rusi nećete izmisliti“, reče on ushićeno novom ruskom ambasadoru Bocan-Harčenku, kao da su stari prijatelji. A što to vozilo od prototipa ima amfibijsku mogućnost, to nije bitno. I što ovaj „modernizovani“ ruski može da plovi samo 4–4,5 kilometara na čas, a oni koje je JNA imala mogli su – 10.

Ima li neko da mu kaže da je JNA imala ruski tenk PT-76 amfibiju težak 14,6 tona koji je plivao, a naše domaće borbeno vozilo pešadije (BVP) sa težinom od 14 tona, proizvedeno prošlog veka, isto je to moglo. Zašto im ne plovi „Lazar 3“?, zaključio je jedan bivši visoki oficir.