Osnovni podaci: Rođen je 1. januara 1966. godine u Prizrenu. Otac Desimir bio je policajac, majka Jelena, devojačko Đorđević, domaćica. Osnovnu školu završio je u Žitorađi, a gimnaziju u Nišu. Diplomirao je u Beogradu 1989. na Fakultetu političkih nauka, Odsek žurnalistike, sa prosečnom ocenom 10 (deset).
Bio je u fakultetskoj organizaciji Saveza komunista, a 1990. godine je izabran za prvog predsednika mladih socijalista Beograda.
Srbin, ateista, do 5. oktobra, a od tada vernik pravoslavac.
Sport mu je slabost, svojevremeno je igrao rukomet na mestu pivotmena. Bio je predsednik Košarkaškog kluba Partizan, potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta i predsednik Sportskog saveza Srbije. Dok je bio portparol socijalista postaje predsednik FK Palilulca, koji je tad bio u Beogradskoj zoni. „Namerno sam kao mlad političar otišao u taj nižerazredni klub“, obrazložio je i pohvalio se da je za tri godine njegovog predsednikovanja tim uvek bio prvi.
Prve pare je zaradio kao student novinarstva, objavljujući tekstove.
Govori ruski i služi se engleskim jezikom.
Voli da peva, vozi „volvo“, a kako sam kaže, najveća želja mu je da dobije ćerku.
Sa suprugom Sanjom ima sina Luku.
Politička karijera: Portparol SPS-a bio je od 1992. do 2000. Kao predsednik Mladih socijalista Beograda zalagao se za skidanje petokrake sa svih simbola. Bio je i saradnik partijskog časopisa „Epoha“.
U najuže rukovodstvo stranke, za člana Izvršnog odbora Glavnog odbora, izabran je na Drugom kongresu 1992.
Dva puta je biran za predsednika Gradskog odbora SPS-a Beograda, u februaru 2000. i decembru 2002. Savezni poslanik u Veću građana Skupštine SRJ (SCG) neprekidno je od 1992. Bio je predsednik Odbora za javno informisanje 1996, a od juna 1997. i član Odbora za spoljnopolitičke odnose. Od 2000. je bio član Odbora za bezbednost i spoljnu politiku oba veća savezne skupštine. Bio je koministar za informisanje u prelaznoj vladi Srbije formiranoj u oktobru 2000.
Od vanrednih parlamentarnih izbora u decembru 2003. poslanik je u republičkom parlamentu i predsednik poslaničke grupe SPS-a. Član je Parlamentarne skupštine Saveta Evrope.
U opozicionom delu Srbije neomiljen je zbog svog oštrog jezika i cinizma, ali je ostao upamćen kao prvi socijalista koji je opoziciji čestitao pobede 1997. i 2000.
Čime bi se bavio da nije političar: „Nisam siguran, verovatno nekim javnim poslom. Žao mi je što nisam nastavio naučnu karijeru, jer sam bio jedan od četvorice studenata u istoriji Fakulteta političkih nauka koji je studije završio sa desetkom.“
Predsednik SPS: Na Šestom kongresu SPS-a, održanom 18. januara 2003. godine izabran je za predsednika Glavnog odbora SPS-a. Milošević je tražio njegovo partijsko isključenje. Umesto toga, Dačić je dobio deo njegove funkcije i šansu da pokaže svu reformsku i demokratsku opredeljenost za koju se među socijalistima žestoko zalagao. „Kongres nije kraj, svi koji tako misle varaju se. Ovo je samo početak. Održali smo izvanredan kongres iako su u to mnogi sumnjali i tvrdili da su socijalisti razbijeni posle unutarpartijskih sukoba. Uspeh nije izostao jer nas je vodila jedinstvena poruka članstva, ljudi su želeli Slobodana Miloševića za predsednika partije i demokratsko rukovodstvo koje će smoći snage da konačno stavi tačku na priče o nama samima“, kaže Dačić, nakon tog kongresa.
Predsednički kandidat: Na predsedničkim izborima 2004. bio je kandidat SPS-a, a kampanju je zasnovao na socijalnim pitanjima. Tada je sebe označio kao „jedinog predsedničkog kandidata levice“. „Boriću se za socijalnu pravdu i zaštitu oko 400.000 onih koji su u protekle tri godine ostali bez posla.“ Zalagao se za besplatno školstvo, povećanje penzija i adekvatnu socijalnu zaštitu. Govorio je da za njega treba glasati „jer je Srbiji potreban predsednik koji je i za Srbiju i za Evropu“, a pri tome ima „mladalačku energiju i državničko iskustvo“. I zato „jer je Srbiji potreban predsednik koji zna gde su Gračanica i Pećka patrijaršija, za koga je Kosovo i Metohija zauvek u Srbiji.“
U prvom krugu dobio je 4,04 procenta, odnosno 125.952 glasa.
Politički uzor: „Sveti Sava – to što je izmirio dva, oko vlasti u Srbiji zavađena Srbina, svoju rođenu braću, samo je po sebi zadivljujuće i pravo čudo.“ „Priznao“ je da je u vreme formiranja svoje političke ličnosti od Dobrice Ćosića učio „nacionalni bukvar“.
Strateg: „U politici je veoma važno držati se Kutuzova koji je stalno tražio vreme i strpljenje.“
Najveća greška dok je bio na vlasti: „Svakako, kadrovska politika.“
Poruka vlastima, posle 5. oktobra: „Nadam da će nove vlasti poštovati Ustav i zakone i poslušati savet patrijarha Pavla da ne čine drugima ono što ne bi voleli da drugi čine njima. Iz ovih reči moramo da shvatimo da je svaka sadašnja vlast samo buduća bivša vlast.“
