Kragujevačka tragedija 21. oktobra 1941. predmet je različitih tumačenja, počev od uzroka koji su do nje doveli, pa sve do tačnog broja streljanih. Siniša Brkić, muzejski savetnik u Spomen-muzeju „21. oktobar“ u Kragujevcu, decenijama istražuje obimnu dokumentarnu građu u vezi sa ovim događajem. Njegova knjiga Ime i broj, objavljena 2007. godine, najobimniji je i najprecizniji do sada objavljeni dokument o ovom događaju. Kako kaže, istraživanje još nije do kraja gotovo, jer su podaci o streljanima i danas podložni promenama.
„Vreme„: Kada uporedite način na koji se Šumarice percipiraju u Kragujevcu i u ostatku Srbije, može li se reći da van Kragujevca postoji dovoljno jasna predstava o tome da je reč o najstrašnijem zločinu na teritoriji Srbije počinjenom u Drugom svetskom ratu?
STANIŠA BRKIĆ: Moj utisak je da je kragujevačka tragedija dovoljno prisutna u svesti javnosti, mnogo više nego neki drugi slični događaji koji su se odigrali u Srbiji tokom 1941. godine. Ovaj događaj se uzdigao do simbola iz nekoliko razloga. Pre svega, razlog je odnos prema tragediji koji su svi negovali od trenutka kad se dogodila do današnjeg dana. Mislim na reagovanje srpske javnosti i svih aktera političke i ratne scene tokom Drugog svetskog rata, na reagovanje partizanskih i četničkih snaga, Vlade u Londonu, srpskih zajednica u rasejanju… Postojalo je opšte saglasje da je to tragedija nad tragedijama, pa je na neki način zasenila druge velike tragedije. Takav odnos nastavljen je i posle rata.
Kada govorimo o Šumaricama, nešto su činjenice, nešto je mitologija. Jedna od najpoznatijih krilatica u vezi sa ovim događajem je „Pucajte, ja i sad držim čas„, iako nju nikada niko na streljanju nije izgovorio. Kakav bi odnos trebalo zauzeti prema mitologiji, pošto ju je nemoguće izbeći?
Ta rečenica se pripisuje Miloju Pavloviću, direktoru Učiteljske škole. Apsolutno je netačno da je on to izgovorio. To je jedna mitska priča koja lepo zvuči i čak i ništa ne smeta da se ta priča ispriča. Ali postoje podaci, izjave svedoka, ljudi koji su bili u topovskim šupama, koje to demantuju. Tako da je to sasvim izvesno jedan od mitova. Međutim, taj mit ne opterećuje istinu, ima drugih koji je mnogo više opterećuju. Međutim, i bez te izgovorene rečenice, Miloje Pavlović je dovoljno veliki, pa mu nema potrebe dodavati nešto što nije izgovorio.
Jedan od mitova koji opterećuju jeste broj žrtava. Licitiranje sa brojem se pripisuje ideološkoj propagandi, ali na osnovu podataka iz vaše knjige, zaključuje se da to nema veze sa komunističkom ideologijom.
Istog dana kada se dogodilo streljanje, prota Veličković zapisuje da je streljano 7000, što nema veze ni sa kakvom ideologijom. Nekoliko dana kasnije, načelnik bezbednosti Dunavske banovine posetio je Kragujevac i u izveštaju vladi Milana Nedića opisao događaj na dvadesetak stranica. Tu piše da Nemci lažu kada tvrde da su streljali svega 2300 ljudi i procenjuje broj na između 7100 i 7300. Oba ova mišljenja u stvari su rezultat strahovite tragedije, subjektivnog doživljaja i više su posledica psiholoških mehanizama nego objektivne procene, što im se ne može zameriti. I tokom rata, a i kasnije, broj streljanih se prema različitim izvorima menja. Neki četnički izvori idu čak do 12.000, što je potpuno besmisleno, jer bi to značilo da su streljani svi odrasli muškarci koji su živeli u gradu u to vreme. Meni zaista nije jasno kako je posle rata taj mit nastavo da se konstituiše. Dakle, posle ovolikih godina istraživanja, meni to zaista i dalje nije jasno. Tada je formirana Državna komisija za istraživanje zločina okupatora i ona je uradila jedno sveobuhvatno istraživanje. Komisija je radila osam meseci, od oktobra 1944. do jula 1945. U njenim izveštajima stoji da imaju podatke za 2324 streljana lica, samo u Kragujevcu, bez okolnih sela. To je jedini validan dokument, korišćen u Nirnbergu, ali sudbina tog dokumenta je takva da se on prvi put pojavio u našoj muzejskoj postavci. 2003. godine. Nikada ranije ga niko nije pomenuo ni objavio. Kada sam 1982. godine počeo da radim, i ja sam baratao brojem od 7000, ali u jednom trenutku sam shvatio da postojeći dokumenti dokazuju nešto drugo. Cilj mi je da imenom i prezimenom imenujem svaku žrtvu. Utvrđivanje tog broja nije još završen posao. Od 2007, kada je izašla knjiga Ime i broj, pet imena sa spiska je izbrisano, a pronađeno je jedno novo. Međutim, to su mala pomeranja, nemoguće je da odnekud ispliva 4000 ljudi za koje do sad nismo znali.
Ipak, uprkos brojnim otporima u prvo vreme, ovo je jedna od onih istorijskih kontroverzi koje su uspešno razrešene zahvaljujući istorijskoj nauci. Danas više niko ko o Šumaricama želi da govori ozbiljno, ne barata podatkom od 7000 streljanih.
Otpori su bili veliki. Događalo se da članovi porodica streljanih reaguju loše. Kao da im je krivo, kao da bi im više odgovaralo da je neko njihov streljan među 7000, a ne među 2800. Manji broj žrtava ne umanjuje tragediju. Od 1994. godine smo u postavci muzeja istakli podatak o streljanima, u mojoj knjizi je objavljen spisak. To su činjenice. Zaista je besmisleno, ako se već toliko dugo to zna i ako je stotine hiljada ljudi u ovih 17 godina prošlo kroz Muzej i videlo taj podatak, referiranje na 7000 ljudi je zaista neozbiljno. Ali, i danas ima slučajeva da političari u govorima upotrebljavaju broj od 7000.
